Србија која враћа државне ритуале, не извињава се сваки час

Srbija koja vraća državne rituale, ne izvinjava se svaki čas

5 juna 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

Šta je to na Vučićevoj inauguraciji toliko išlo na živce pretencioznijim primercima ovdašnjih elita? Osim, naravno, Vučića i fakta da je to bila njegova, a ne, recimo, inauguracija Saše Jankovića ili Olje Bećković. Smetalo je utiskivanje jake simbolike u događaj? Učešće Vojske? Miroslavljevo jevanđelje? Još poneko monarhističko znamenje? Ponešto nacionalnog kiča?

Dobro, samo šta je bilo to, osim šake antivučićevskih demonstranata, što smo videli u sredu između Skupštine i Predsedništva, a nismo ga već videli na inauguracijama u Moskvi, Vašingtonu ili Parizu? Ništa, osim što političkog rituala tog intenziteta kod nas nije bilo dugo, još od Josipa Broza, koji se inaugurisao bar jednom godišnje i kome je sve bilo oprošteno do mere da nijednom njegovom nasledniku nije bilo oprošteno ništa, pa ni malo obnovljenog političkog rituala jake simbolike.

2.

Šta je dakle u sredu bio problem? To što se pokušao utemeljiti jedan simbolički ritual, koji, uprkos više od dva veka moderne srpske države, još nije ustanovljen, uglavnom zato što je Srbija nove vladare promovisala u času kad starim još nije dala ni četrdeset dana, bilo da se radilo o kraljeubistvu, svrgavanju, proleterskoj ili liberalnoj revoluciji? Vučićev ritual je otud zazivanje nasleđa iz prošlosti i temeljenje kontinuiteta prema budućnosti. A to će reći jasna namera da Srbija preživi. Treba li da ga osudim zbog toga što pod tim uslovima namerava da preživi i sam?

Eto i odgovora: u sredu je između Skupštine i Predsedništva bilo previše države za ukus naših aktuelnih elita – i stasalih i ugaslih na ideji da je srpsko pitanje demokratsko pitanje, a ne državno i geopolitičko. Da i ne pominjem to da je kod Vučića potpuno izostalo svako izvinjenje za činjenicu da je Srbija pretekla iz Jugoslavije i da će, kako stvari stoje, preteći i iz Evropske unije. Otud, to možda i jeste najgora moguća srpska politika, o tome može da se polemiše. Ali o nečem ne može: da je to prvi put posle veoma dugo vremena – srpska politika.

I to je osnovni problem naše inauguracije: što naše elite ne samo da ne mogu da nauče da žive s tim da je Srbija država već su redovno spremne da daju sve od sebe da ona to ne bude i da se neprestano iscrpljuju u nelagodi ako država još jednom slučajno pretekne.

3.

Vučićev inauguracioni ritual, kao jako simboličko svedočanstvo da je država, uprkos svemu, sačuvana, bio je dobro odabran i u vremenu i u događaju. Nije dakle slučajno to što je on bio samo jedan od događaja sličnog sklopa koji obeležavaju javni život u Srbiji. Nisu se, na primer, pre ne tako mnogo vremena odvijale bez problema eksplicitne javne manifestacije čiji cilj je bio da ponize svaki oblik egzistencije u srpskom nacionalnom ključu zato što su bile dobro obezbeđene. One su bile moguće zato što u samom društvu niti je bio raširen otpor takvim događajima niti je bio poželjan oblik ponašanja.

Od tada Srbija se nepovratno promenila. Javni prekidi nastupa tog tipa, poput priredaba Bernara-Anri Levija, Atifete Jahjage ili Žena u crnom, bili su icrtavanje odozdo granica poželjnih oblika javnog istupanja. Kažem odozdo, jer te granice nisu iscrtale društvene elite, koje više nemaju ni minimum legitimiteta za tako nešto. Nije ni vlast, ali ona omogućuje iscrtavanje tih granica – koje, uzgred, čine konsenzualnu osnovu svakog društva – tako što ga ne ometa niti sama pokušava da iscrtava kontragranice.

Veoma je važno da to iscrtavanje granica – koje smanjuje konfliktnu dinamiku svakog društva – nije nasilno i da svedoči o jednom novom kvalitetu. O potpunom odsustvu onog već samorazumevajućeg izvinjavajućeg srpskog diskursa u jeziku generacija koje dolaze.

4.

Jedan od takvih Nikad-izvini događaja proteklih dana odvijao se i na polju međunarodnih odnosa. Naime, KRIK – jedna od lokalnih agentura dostavljačkog novinarstva koje brišu granice između psiholoških operacija i novinskih tekstova – ozbiljno se umešao u dinamiku srpsko-makedonskih odnosa. Naime, KRIK je objavio materijal nastao kao rezultat, po svoj prilici, policijskog prisluškivanja u Skoplju novinara Miroslava Lazanskog, lidera Srba u Makedoniji Ivana Stoilkovića i predstavnika BIA u Skoplju Gorana Živaljevića. Naravno, ni po čemu zanimljive dijaloge prisluškivane trojke, osim što je trebalo da kompromituju Lazanskog, Stoilkovića i Živaljevića, KRIK je interpretirao kao deo srpske zavere protiv današnjeg premijera Makedonije Zorana Zaeva, i to sve za račun Rusa. Ni to nije bilo dovoljno, pa je Živaljević optužen da je bio u parlamentu Makedonije 27. aprila, u večeri kad su građani upali u to zdanje, kad je Zaev napadnut i kad je dobio ozbiljne batine.

Naravno, KRIK je tendenciozno izostavio takav fakt da se Živaljević pre ulaska u uzavreli parlament javio organima makedonske države. Otud nije trebalo ni očekivati da neko poput KRIKa primeti koliko je makar simbolički dobro da je pripadnik srpske službe bio prisutan na licu mesta na kome se više od ijednog drugog na zemaljskoj kugli u tom času prelamala sudbina Srbije.

5.

Umesto toga, očigledno je bilo nastojanje da se konstruiše afera, čiji cilj je bio da pokaže kako je Srbija bila umešana u nerede u Sloplju i prebijanje Zaeva. E sad, nije bilo slične situacije u našoj novijoj istoriji, a da Srbija nije pokušala da se opravda i izvini protivnicima i da okrene leđa akterima koji su čuvali njena leđa. (Uostalom, setimo se samo one silne nelagode i pometnje u srpskoj vlasti kad je pre 15 godina u Beogradu uhapšen agent CIA Džon Nejbor dok je na vezi držao potpredsednika vlade Momčila Perišića i setimo se kako je prošao glavni srpski akter te priče obaveštajni general Aco Tomić.)

Ovaj put i izvinjavanje i nelagoda su izostali, i Vučić i Dačić stali su iza trojice Srba. Naravno, ta afera pokazuje kako je nova makedonska vlast već dobila svoj prvi međunarodni zadatak. Moraće, naime, da pokvari odnose sa Srbijom ne bi li Beogradu ponovo bila navučena ludačka košulja sveta koji je u sukobu sa većinom svojih komšija, ne samo dakle sa Makedoncima već i s Albancima, Hrvatima i Bošnjacima, a nešto mi kaže da će u taj stroj biti mobilisan i Milo Đukanović. Sad je konačno postalo jasno šta su zadaci sve ujedinjenije srpske opozcije – koju Miroslav Parović duhovito i asocojativno naziva „hojtijevci“ – otkud među njima toliko razumevanja za Zorana Zaeva, ko im je za Vučićevu inauguraciju kupio bele košulje, ko je nagovorio Jankovića da učini sve od sebe da na tom nevelikom antivučićevskom skupu zaiskri eros među muškinjem jače nego i na jednoj gej-paradi.

6.

Srbija koja vraća državne rituale, Srbija koja se ne izvinjava kad dođe na mesto na kome se kreira (i) njena sudbina i Srbija koja ponovo počinje da iscrtava granice poželjnog političkog ponašanja – to jeste Srbija koja više ne liči na onu iz 2012. Ko to ne vidi, ne mogu mu pomoći, valjda je za njega kod Radulovića ostala još poneka bela kragna i topao muški zagrljaj.

Jer i tu će se iscrtavati granice političkog ponašanja u Srbiji – na liniji bezuslovnog razumevanja između „hojtijevaca“ koji još nisu prestali da se izvinjavaju i „hojtijevaca“ koji nikad ne bi prestali da rade ono zbog čega se „hojtijevci“ izvinjavaju.

(Standard.rs)

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *