Srbija na tankoj žici

Srbija na tankoj žici

25 avgusta 2014

ljiljana-smajlovic-FRAJPiše: Ljiljana Smajlović

Možete li da se setite prvog puta u ovom veku kada je jedan „ed-memoar” na velika vrata ušao u našu političku istoriju? Bilo je to početkom 2001. godine, kada je američki ambasador Vilijam Montgomeri spustio na sto predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice list papira bez zaglavlja i potpisa. Bio je to takozvani non-pejper (non-paper), odnosno američka verzija evropskog „ed-memoara”.

Papir je bio ispisan uslovima koje je Vašington postavio Beogradu, a na vrhu liste, pod brojem jedan, stajalo je: Uhapsiti Slobodana Miloševića do 31. marta i premestiti ga u zatvor.

Poslednji dan marta 2001. bio je rok do koga je Beograd morao da ispuni uslove da dobije „sertifikaciju” za nastavak američke pomoći. Cela je Srbija uskoro znala šta ta reč znači jer je svakog proleća nanovo bilo potrebno da nas predsednik SAD „sertifikuje” pre nego što nam Kongres SAD odobri desetine miliona dolara pomoći. Vremenom je u igri bilo sve manje dolara, ali poenta nikad nije ni bila u dolarima već u američkoj dobroj volji. Ispunjavanjem američkih uslova kupovali smo američku naklonost u međunarodnim forumima.

Ili su nam to barem tako tumačili.

I znate šta? Iako su pretnje ostale neizgovorene, iako na Montgomerijevom papiru nije bilo ni reči o posledicama eventualnog neposluha, vlast u Beogradu uredno je uhapsila bivšeg jugoslovenskog predsednika Miloševića. Pred građanima se pretvarala da ga hapsi zbog neke zloupotrebe, iako je bilo jasno da ga hapsi radi izručenja Haškom sudu. I ne samo što ga je uhapsila, već je taj posao obavila u zadatom roku, pre isteka 31. marta – doduše, po vašingtonskom vremenu. Došlo je do nepredviđenog zatezanja pa je u trenutku hapšenja u Beogradu već bio 1. april, ali je zato u američkoj prestonici trajala noć 31. marta.

U čemu je razlika između briselskog „ed-memoara” i američkog „non-pejpera”, između evropskih i američkih diplomatskih pretnji i ucena?

Prvo u stilu, a onda malo i u suštini. Amerikanci nisu, poput Evropljana, svoj komad hartije trošili na ubeđivanje da su njihovi zahtevi moralni i pravno utemeljeni. Oni su taksativno i pedantno nabrojali sve što žele od Srba. Nijedan detalj im se nije činio suviše sitan. Tražili su da Milošević bude uhapšen i prebačen u zatvor, da Koštunica ne daje javne izjave kako bivši predsednik neće ići u Hag, da RTS odmah počne da izveštava o ishodu haških suđenja, počev od tada friške presude fočanskim silovateljima, da se zakon o saradnji s Hagom usvoji za najdalje šest sedmica, da počne „edukacija” stanovništva o srpskim ratnim zločinima… U zamenu su nudili sasvim konkretan transakcioni odnos i nije čudo što je sva zapadna štampa, po izručenju Miloševića u Hag, brujala o tome kako su Srbi za pare prodali svog bivšeg predsednika.

„Ed-memoar” koji je premijeru Srbije uručen u Obrenovcu pun je pravničkih fraza i eufemizama. Oštre sankcije koje je Zapad uveo protiv Rusije opisane su kao primenjivanje „ciljanih mera protiv određenih sektora ruske privrede” koje čine deo „dvosmernog pristupa” koji teži mirnom rešenju ukrajinskog sukoba i koji se, po „priznanju” onih koji su te oštre sankcije zaveli, zasniva na međunarodnom pravu. Ali su zato ruske kontramere čisto banditstvo, odnosno „odmazda” za koju nema nikakvog uporišta u međunarodnom pravu! Ne bi bilo „fer”, a ni „prijateljski”, kaže Brisel, da siromašna mala Srbija nešto ućari povećanjem srpskog izvoza u Rusiju.

Neupućen čovek bi iz teksta „ed-memoara” mogao da zaključi da Srbija samo što nije izvezla sve svoje robne rezerve u Rusiju, nahranila ondašnje stanovništvo i zaradila 12 milijardi evra, koliko je Evropska unija do sada godišnje izvozila hrane u Rusiju. Kad tamo, u stvarnosti, Srbija u Rusiju zapravo izveze hrane za 170 miliona dolara, a učešće naših prehrambenih proizvoda u ukupnom ruskom uvozu hrane iznosi svega 0,2 odsto. Zamislite, bilo bi „nefer” da Srbija, koja jedva sebe prehranjuje, zaradi koju crkavicu na račun evropskog džina!

Hladna i pomalo ljigavo učtiva retorika evropskog „ed-memoara” tom neupućenom čitaocu ne bi dala da nasluti da se sama Srbija nikad nije oporavila od udarca koji su zapadne sankcije zadale njenoj privredi.

I da je zapadni embargo na naftu ovde otvorio vrata mafiji, kao prohibicija Al Kaponeu.

Sličnost „non-pejpera” i „ed-memoara” je dabome u tome što je vlast u Beogradu učinila ono što je Zapad od nje tražio. Ali gde je razlika između ove i one Srbije?

Prvo u tome što je srpska javnost ovog puta detaljno obaveštena o uslovima i zahtevima zapadnih partnera. „Politika” je juče objavila integralni tekst evropskog upozorenja Vladi Srbije, dok američki uslovi nikad službeno nisu ni ugledali svetlo dana.

Originalna verzija „ed-memoara” Evropske unije dostupna je na engleskom jeziku na sajtu Vlade Srbije, tamo gde od petka nedvosmisleno piše i to da da Srbija neće uvoditi nove subvencije za izvoz robe u Rusiju – što je i bio jedini zahtev Brisela Beogradu.

Dve hiljade prve godine, koaliciona vlada u Beogradu dovijala se kako da ispuni američke zahteve, a da sakrije sadržinu „non-pejpera”. Razlika je što se sada radi otvoreno, a pre se radilo krišom.

Tako su se pre 14 godina neki političari kleli da će 31. mart biti dan kao i svaki drugi, da to uopšte nije važan datum za Srbiju.

Mi novinari smo se trudili da im zapamtimo imena, iz istog razloga iz kog je Ronald Regan imao običaj da kaže: „Ako neko tvrdi da izjutra voli da se tušira hladnom vodom, lagaće i o drugim stvarima”.

Regana nije poslušao Slobodan Milošević, koji je u noći hapšenja prihvatio reč lidera DOS-a da ga neće izručiti Hagu. Niko od njih nije hteo da testira raspoloženje građana, iako su samo nekoliko meseci ranije zajedno osvojili ogromnu parlamentarnu većinu, i iako je iz štampe tog vremena bilo jasno da je DOS spreman da učini i više od onoga što je Montgomeri ovlašćen da u ime američke vlade zahteva.

Kažu da je bivšem američkom ambasadoru, kao pristojnom čoveku, bilo posebno neprijatno da ove zahteve iznese jugoslovenskom predsedniku koji se tokom kampanje zarekao da Miloševića neće slati u Hag.

Posle su se svi lideri demokratskih stranaka na vlasti, nezavisno od razlika koje su ih delile, zaklinjali pred javnošću da bi im Džordž Buš svakako odobrio pomoć i da nisu uhapsili Miloševića. Laž, laž, laž.

Sve i kad bi sadašnja Vlada Srbije htela nešto da sakrije, ne postoje taj stil i pravni žargon, to briselsko retoričko umeće koji od građana Srbije mogu da sakriju groteskni cinizam Brisela koji glumata moralnu superiornost. Znaju da je nepristojno od njih tražiti da se solidarišu s batinama kakve su i sami primali i smatrali nepravednim.

Hoće li licemerstvo kažnjavanja Rusije biti manje upadljivo ako se Srbija s njim složi? Misle li u Briselu da iz moralno neodbranjive pozicije mogu izaći tako što će jednog dana reći: Ako su i osiromašeni (i pravoslavni) Srbi uveli sankcije Rusima, to je konačni dokaz da smo mi u pravu?

(Politika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Vasilije says:

    Nadam se da će Srbija jednom dotaknuti dno...

  2. Toma says:

    Ne znam koja je razlika izmedju skrivenog zahteva iz 2001. i ovog "otvorenog".Oba se moraju ispuniti(bar nase vlasti to rade od 1990.pa na ovamo) tako da gospodjo Smailovic nisi uspela da odbranis ovu Vladu.Sve je isto.Niko nije lud da ne razume.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *