Србија не сме да буде увучена у коридоре историјског „сукоба цивилизација“, што, за нас значи рат са муслиманским народима

Srbija ne sme da bude uvučena u koridore istorijskog „sukoba civilizacija“, što, za nas znači rat sa muslimanskim narodima

3 oktobra 2015

dusan-prorokovic 67zh5Piše: Dušan Proroković

Dobro je što se u Srbiji raspravlja o tome kako se treba postaviti prema migrantima. Bez rasprave nema ni rešenja. Loše je što se od drveća ne vidi šuma. Naime, u velikom broju rasprava stanovište se zasniva na pogledu iz uskog ugla. U tim analizima se analitički okvir definiše u odnosu na dva pitanja: 1) kako su vlasti Srbije reagovale (u poređenju sa vlastima drugih zemalja); 2) šta će nam doneti primena potpisanog Sporazuma o readmisiji sa članicama EU? Sve što se dešava sa, ne krizom, već, kako je Viktor Orban podvukao, „migracijama naroda“, treba sagledavati iz značajno šireg ugla. U suprotnom, dobija se iskrivljena slika problema kojim ćemo se dugo, dugo baviti.

Oskar Krejči (na slici ispod), jedan od vodećih čeških politikologa (po mom mišljenju, i vodeći u četiri države Višegradske grupe), još je pre jedne decenije vrlo ubedljivo obrazlagao zašto će do „migracija naroda“ doći. Tada nije bilo ni rata na Bliskom istoku niti otvorenih koridora za krijumčarenje ljudi, ali su svi podaci koje je analizirao bili upozoravajući. Za razliku od bliskoistočnih, srednjoazijskih i saharsko-sahelskih naroda i etničkih grupa, među evropskim narodima se već duži vremenski period uočava demografski pad i kontinualno starenje stanovništva. Uz to, među mlađim generacijama je uočljivo da nisu spremne da podnose žrtve bilo kakve vrste zarad nekih uzvišenih ciljeva. Evropa je slaba i mlitava, a kada se na to doda još i nepostojanje sopstvene spoljne i bezbednosne politike EU, naziru se pravi obrisi katastrofe u najavi.

Mase gladnih i siromašnih su u jednom trenutku morale da krenu ka Evropi, samo se, izgleda, postavljalo pitanje kada? Sada je čep skinut sa flaše i mase su krenule. Da li može ponovo da se vrati na flašu? Put za tako nešto je vrlo dugačak i potrajaće, a evropske zemlje baš i nemaju puno vremena pred sobom da ga započnu. U svakom slučaju, ruskom vojnom intervencijom u Siriji je načinjen prvi, neophodan korak. Ali, ako je ovaj korak bio neophodan, on za Evropu nije i dovoljan (za Rusiju možda jeste).

EVROPA MORA SA RUSIJOM
Da bi se Evropa dugoročno zaštitila, neophodno je najpre da se definiše lista sasvim novih spoljnopolitičkih prioriteta, sa tim uskladi bezbednosna politika, a zatim i teret krize prebaci na pojas vanevropskih država, kojima bi zauzvrat bio garantovan ekonomski razvoj i određeni oblik političkih, ekonomskih i bezbednosnih aranžmana sa nekom novom evropskom integracionom celinom (posle svega, ova postojeća možda samo zadrži ime, dok će se sve ostalo suštinski menjati). Ovakav plan se između redova mogao nazreti u osnivačkim dokumentima multilateralne konfiguracije EUROMED (Savez za Mediteran), koju je najviše promovisao Nikolas Sarkozi za vreme francuskog presedavanja EU, ali je, nažalost, i to jedan od projekata koji je de fakto ostao mrtvo slovo na papiru.

Da bi ovako nešto izvela, sa jedne strane, Evropa mora da uspostavi visok nivo odnosa sa Rusijom i čak se osloni na neke kapacitete zvanične Moskve (na primer, u pogledu traženja rešenja za Siriju, uspostavljanja novih dogovora sa Iranom, početka ozbiljnih razgovora sa Egiptom i Alžirom), dok, sa druge strane, takođe mora i da formira sopstvene vojne snage. Kako bi one bile formirane, da li bi postojale paralelno sa NATO snagama ili bi se sve to drugačije odigravalo, kompleksno je pitanje i nije tema ove analize.

„Migracije naroda“ su uperene protiv Evrope i, mada nemam nikakvih materijalnih dokaza za svoju tvrdnju, mislim da je to jedan od najvažnijih frontova, barem kada je o našem delu sveta reč, koji se vodi u tekućem globalnom „hibridnom“ ratu. Epilog ovog rata biće transformacija i/ili restrukturiranje svetskog političkog sistema i uspostavljanje novih odnosa na globalnom nivou. Za kontinentalnu Evropu ovo može biti i nova šansa (samo je, naravno, neophodno da se postojeća kriza prevaziđe i izdrži „na nogama“).

A opet, kada govorimo o svim elementima krize, posebnu pažnju treba obratiti na sredstva koja će biti korišćena kako bi prekookeanski „veliki brat“ upravljao celim procesom. Srednjeročno, sasvim je moguće da to predstavlja i veći problem za evropske zemlje nego što su reke migranata koje svakodnevno dolaze. Zašto? Zato što je ključno sredstvo za upravljanje krizom ksenofobija. Ili, u nekim slučajevima će to poroditi čak i rasizam. Evropske zemlje mogu „apsorbovati“ i veći broj izbeglica, milione njih, ukoliko se bude paralelno radilo na građenju nove pozicije i ukoliko se zaustavi „odomaćivanje ksenofobije“.

I ORBAN POPUŠTA
Mnogo je evropskih naroda koji su u različitim istorijskim periodima znali da skliznu ka ksenofobiji (ili rasizmu). U Letoniji je, na primer, već posle najave da će u ovu zemlju stići 776 izbeglica, po kvoti koja je dogovorena sa EU, došlo do eksplozije nezadovoljstva u raznim krugovima. U češkim i slovačkim medijima se širi takva panika kao da smo nekoliko nedelja udaljeni od Sudnjeg dana, a da pri tome skoro nijedan nesretnik iz izbegličkih kolona nije ni prešao preko njihovih teritorija (što je posebno zanimljivo, tu histeriju ponajviše šire mediji čiji su vlasnici stranci). U Nemačkoj i Mađarskoj marširaju neonacisti, a spremaju se da to čine i u drugim zemljama. Zaključivati kako je „Orbanov zid“ doneo rezultate je prerano, a, po svoj prilici, i potpuno pogrešno. Otprilike, to deluje kao one bajke o rezultatima nacističke ekonomije u Nemačkoj. Kratkoročno, neki efekti su postojali, dugoročno, odvelo je celu Evropu u nestabilnost. Na kraju, i sam Orban poslednjih dana pokušava da svoje stavove ublaži, a, uprkos tome što je podigao zid, i dalje mu migranti ulaze u zemlju (sada najveći deo njih preko Hrvatske i Slovenije, a pojavljuju se i prvi koji dolaze preko Rumunije). Inače, ideju o zidu je počeo da realizuje i zbog poslednjih istraživanja javnog mnjenja, koja su ukazivala na jačanje ekstremnog Jobika (prema rezultatima istraživanja od 24. septembra, koje sam dobio od svog poznanika iz Fidesa Bence Gonza, Orban je konsolidovao rejting na 44, Jobik je pao na 26, a nova partija nekadašnjeg premijera Đurčanja se popela na 16 posto).

Ovakve reakcije su loše, jer će one samo doprineti propasti Evrope. Sa jedne strane, bilo kakvim radikalizmom se ne može rešiti „migracija naroda“. To ne samo da će podeliti društva u svim evropskim zemljama na dva nepomirljiva tabora (usled čega će doći do krupne destabilizacije) već će stvoriti i kontraefekat i naterati sve izbeglice i potomke migranata na homogenizaciju i mobilizaciju. Sa druge strane, neonacističke grupe nisu samo uperene protiv migranata već će radikalne ideologije biti korišćene i za okretanje evropskih naroda protiv Rusije. Iskustvo iz Ukrajine će biti korišćeno posebno u Nemačkoj, baltičkim i slovenskim srednjoevropskim zemljama, što bi onda predstavljalo barijeru za pravljenje bilo kakvog ozbiljnog strateškog dogovora sa Moskvom.

TRI INTERESA SRBIJE
Gde je Srbija u svemu tome? Posledice u Srbiji će se osetiti, ali Srbija na ovako veliku krizu ne može da utiče. Na kraju, ukoliko u Berlinu, Parizu i Rimu ne mogu da shvate, ili nemaju hrabrosti da priznaju, da je ovaj rat uperen protiv njih, mi im ne možemo pomoći. Pošto je dobro poznato kako funkcionišu „genijalni umovi“ iz evrobirokratije, lako je bilo pretpostaviti da se po njihovim glavama mota da je rešenje-teret krize prebaciti na balkanske zemlje (Srbija je tu idealna, ionako misle da je stalno mogu ucenjivati i da sve moramo prihvatati). Prvo se razmišljalo o potpisivanju nekakvog novog sporazuma o raspoređivanju migranata (stvaranje sabirnih centara u balkanskim državama), ali, pošto se zbog toga podigla velika buka u javnosti, zatim se prešlo na sugestivno tumačenje Sporazuma o readmisiji od strane Evropske komisije. Međutim, i ovo je nesprovodivo u praksi zbog najmanje četiri razloga. Prvo, zato što prva zemlja ulaska migranata nije Srbija, već je to uglavnom Grčka, a u Srbiju su ušli iz Makedonije. Sporazum o readmisiji je potpisan zbog drugih stvari i trebalo je da se primenjuje u sasvim drugim okolnostima, postojeća kriza ga je prevazišla. Drugo, ako bi se sprovodio na način kako se to predstavlja, za manje od mesec dana bi Srbija postala zemlja „nesigurnog“ porekla, te EU više ne bi mogla da vraća migrante (onda bi ih zapravo vraćala u Mađarsku i Hrvatsku!?). Treće, Srbija nije zemlja sa najvećim problemom ako ovaj sistem počne tako da se primenjuje (Dablinski sistem unutar EU funkcioniše kao i mehanizmi o readmisiji, a u skladu sa tim je i pisan sporazum između Srbije i EU). U najvećem problemu će biti Italija, koja je „ulazna“ država za sve one koji se prebacuju „mediteranskom rutom“, što otvara mnoga pitanja u EU. I, četvrto, zbog razmera „migracija naroda“ bi se verovatno poveli sporovi o tome ko je izbeglica, a ko (ekonomski) migrant. U postojećoj klasifikaciji se državljani Avganistana ne vode kao izbeglice. Tamo je, kao, mir? Teško je poverovati da, ako već to ne bi učinila Srbija, Italija može da sedi i čeka da joj drugi definišu pravila igre.

U svom opredeljivanju, Srbija je trebalo da se vodi sa dva dugoročna interesa, i trećim, kratkoročnim, koji proističe iz prva dva. Gledano dugoročno, za Srbiju je važno da: 1) bude deo „koncepta saradnje civilizacija“; i 2) učestvuje u stvaranju novog regionalnog bezbednosnog kompleksa, preko kojeg će moći da zaštiti sopstvene interese. Prvo, Srbija ne sme (ne sme!!!) da bude uvučena u mračne koridore istorijskog „sukoba civilizacija“, što, u našem konkretnom slučaju znači rat sa muslimanskim narodima. Sve što atlantisti rade u poslednjoj deceniji upravo je išlo u tom smeru, a, kako bi se pojedini evropski narodi doveli u konfrontaciju sa muhamedancima. Okvir za „saradnju civilizacija“ treba tražiti u svim pozitivnim iskustvima i mehanizmima iz evroazijskog geopolitičkog bloka, a na toj strani, bez ikakvog ustezanja, treba tražiti i svaku vrstu pomoći da bi se do rezultata došlo. Drugo, nametnuta „jugosferizacija Srbije“ je za srpske interese loša. To je regionalni bezbednosni kompleks u kojem ne možemo da ostvarimo skoro nijedan od svojih vitalnih interesa. „Migracije naroda“ takođe pokazuju da je on neupotrebljiv, da se mora definisati nova „bezbednosna arhitektura“ u regionu, a propast dablinskog i šengenskog sistema i da se moraju tražiti nova politička rešenja i pravni mehanizmi.

Zbog toga Srbija mora voditi vrlo opreznu politiku, ne sme vući poteze koji bi ugrozili njene ključne regionalne interese ili odgurnuli od nas nekoga od potencijalnih saveznika u dolazećim vremenima. Šta bi Srbija dobila primenom Orbanovih mera na granici sa Makedonijom? Da li bi Makedonija ostala stabilna (i to svega četiri meseca posle bitke u Kumanovu sa albanskim teroristima)? Da li bi destabilizacija u Skoplju mogla da utiče na slične procese u Prištini i Preševu? Da li bi naše mere ojačale ili oslabile proces „jugosferizacije“ Srbije? Ima li Srbija ijedan interes da destabilizuje Makedoniju? Na posletku, treće, a u skladu sa objašnjenim dugoročnim interesima, u Srbiji je trebalo sprečiti i najmanju mogućnost pojave ksenofobije.

Dakle, da se vratim na početak članka, mislim da se u datim okolnostima Srbija postavila jedino kako je mogla. Svakako, biće još mnogo neprijatnih situacija, a moraćemo i da se naučimo da živimo sa „migracijama naroda“. Što se tiče nekih novih mera koje bi se mogle preduzeti od strane Srbije, već su se stekli uslovi za dve: 1) početi sa procesom uključivanja Rusije u rešavanje migrantske krize (najpre bi to moglo da ide preko uspostavljanja koridora za dostavu humanitarne pomoći, a naš krajnji cilj treba da bude da se preko takvih kanala reaktualizuje pitanje izgradnje strateškog cevovoda preko Srbije); 2) preduzimanje odgovarajućih mera kako bi se o svemu pokrenula stalna rasprava u Savetu bezbednosti UN; 3) uključivanje u rad EUROMED-a, pošto bi to mogao biti okvir za dugoročno rešavanje problema (ionako polovina članica u toj organizaciji nisu članice EU).

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *