Србија не сме направити више ни педаљ дистанце према Русији

Srbija ne sme napraviti više ni pedalj distance prema Rusiji

25 jula 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

Naslovnica kojom je NIN dočekao Vučića iz SAD jasnije je ilustrovala bilans te posete nego on sam, i to sa sve čoporom „neimenovanih izvora“ koji su se po novinama utrkivali da ispričaju svoju priču. Nije, dakle, bila vest što je NIN odigrao đonom, poredeći rad u Vučićevoj Srbiji sa radom u Hitlerovom Aušvicu, a radnike sa logorašima, već što je NIN izgledao kao da brani prava radnika.

Možda je NIN – posle privatizacije poligon na kome se videlo kako radi neoliberalizam u medijima – radnike uzeo u zaštitu tek otkrivši da u Srbiji postoji i obespravljenija manjina od LGBT. I po najoptimističnijim procenama, industrijskih radnika danas je u Srbiji manje od pedera, i bez uticaja su, odakle proizlazi da reševanje radničkog pitanja za Srbiju nije ni urgentnije ni važnije od rešavanja pederskog. Ali to još nije dovoljno da bi NIN branio radnike, kojima je do sada svako malo sa nebeskih visina neoliberalne nauke poručivao kako je vreme samoupravljanja zauvek prošlo.

Elem, NIN je, rizikujući društveni skandal, držao stranu radnika. Zašto? Zato što je, iako se to snažno kosilo sa njegovom ideologijom, NIN branio radnike jer ima nešto i nad ideologijom. A to je njegova lojalnost zapadnom geopolitičkom interesu, koji je, istina, retko u koliziji sa ideologijom, ali eto događa se kao u slučaju NINa i radnika. Dakle, NIN je i posle njegove posete SAD nastavio da drži zapadni pritisak na Vučića, isto kao i Kurir, koji je uoči i tokom Vučićevog boravka u Vašingtonu napravio nekoliko dana predaha, da bi se kasnije sve nastavilo još žešće.

2.

Naravno, takvo držanje pritiska ne znači da je počelo rušenje Vučića, već da u Vašingtonu nije otklonio nedoumice koje vladaju u vezi sa Srbijom. (Kako ciljeve tog pritiska ne određuju ideološke, već geopolitičke datosti – a to će reći realpolitika – ne bi trebalo da čudi što će, kao što je za zapadni interes udaren na temi radnika, sutra za isti taj interes biti udaren i na temi Briselskog sporazuma ili izdaje Kosova. Zapadnoj geopolitici trebaju teme na kojima je Vučić ranjiv, a ne one na kojima se razilazi s njima.)

Kako god, čini se da je imao dobar sastanak sa potpredsednikom Majkom Pensom, istinskim konzervativcom koji niti se bavio Balkanom niti pokazuje takve ambicije. Iako nije bez kontakata tamo, teško da Pens može imati veći uticaj na „duboku državu“, posebno na pitanju Balkana, o kome „klintonisti“ imaju kristalno jasne stavove, a Pens i Tramp ih uopšte nemaju. Od predstavnika „duboke države“ Vučić je trebalo da vidi Džona Mekejna, ali tog dana Bog i Sv. Petar imali su s njim generalnu probu na vratima Pakla. Mekejna pred Vučićem niko nije zamenio.

Sudeći prema Vučićevom pozivu Trampu da obiđe Srbiju – gde će, predviđa, imati bolji doček nego bilo gde u regionu, budući da je samo Srbija navijala za njega, a svi ostali za Hilari Klinton – srpski predsednik očigledno je zaigrao na Trampa, a ne na „duboku državu“. Bez obzira da li je procenio da će Tramp vremenom nadjačati taj neformalni uticaj ili da u „dubokoj državi“ nema čemu da se nada, Vučić je učinio dobro, budući da oko Trampa ima prostora da se radi. Sa druge strane, „duboka država“, a ne Tramp manje-više izvor je svih naših problema sa Amerikom. Kako to izgleda, nedavno nam je pokazao i istaknuti predstavnik „duboke države“ general Matis, Trampov sekretar za odbranu, imajući samo lepe reči za hrvatsku „Oluju“ u Krajini.

Ali, sudeći prema tome da se i sam Tramp uključio u hrvatsko-poljsku Inicijativu tri mora (Intermarijum), definišući tada u Varšavi da su američki prijatelji one evropske zemlje koje u SAD kupuju gas i oružje, Srbija, bar za sada, niti može niti bi trebalo da gaji nade o nekakvom prijateljstvu sa Trampovom Amerikom.

3.

Lišen tih iluzija, Vučić je pokušao da se izbori za to da Vašington uvaži vojnu neutralnost Srbije, uz njene specijalne poolitičke veze koje ima sa Rusijom. Načelno, saglasnost za tu poziciju među trampistima Vučić je osvojio. Istina, imao je to pre godinu dana i na sastanku sa Mekejnom – bar je tako izgledalo – ali pokazalo se da problem i dalje postoji. Naime, zahvatima u Crnoj Gori i Makedoniji „duboka država“ krenula je u duboko rekonfigurisanje političkog terena. Iako se Srbija ni u Podgorici ni u Skoplju nije mešala u odvijanje procesa, koji Beogradu, najblaže rečeno, nikako nije išao naruku, samim svojim postojanjem i insistiranjem na neutralnosti Srbija podriva procese u Crnoj Gori i Makedoniji, barem koliko i obratno. Rečju, već na srednji rok, ni SAD ni NATO nemaju ništa od toga što su dobili Crnu Goru i Makedoniju ako s njima ne dobiju i Srbiju.

Dakle, nema trećeg: ako sama ne bude u NATO, Srbija će postepeno vraćati svoj suverenitet i izgrađivati državu. Već danas ona svojom „mekom moći“ isijava na region, a može se zamisliti koliko bi širila svoj „virus slobode“ po Balkanu ukoliko bi, uz Bosnu (Srpsku), ostala jedini deo poluostrva u koji NATO nije zabio zastavicu.

Za Trampa ćemo tek videti, ali „duboka država“ već na srednji rok neće se saglasiti sa srpskom vojnom neutralnosti. Istina, u ovoj fazi Amerikanci se naglašeno suzdržavaju od politike ultimatuma prema Srbiji. Ona im trenutno i nije neophodna, budući da bi njom mogli da probude patriotsku energiju među Srbima, koju posle ne bi mogli da kontrolišu, i budući da su uvereni kako su srpskom vođstvu jasno iscrtali crvene linije u saradnji sa Rusima, koje se ne mogu preći.

4.

I zbog Trampa i zbog „duboke države“ Vučić ulazi u veoma rizične procese obnove pregovora o Kosovu i Metohiji i donošenja novog ustava. Naravno, iako se Albanci nadaju da će sve ići brzo, Vučić toliko zna da ni jedan ni drugi proces ne smeju biti zatvoreni pre nego što se u svetu ne dogode neke fundamentalnije stvari, koje su na vidiku, ali je bar meni nemoguće proceniti brzinu njihovog odvijanja. Kako god, Vučića i njegovu vladu jednako može da ubije ako se pokažu kao kočničari pregovora sa Prištinom i ako se pokažu toliko kooperativnim da pristanu na brz završetak pregovora. (Od Briselskog sporazuma do sad Srbija je imala sreće sa albanskim liderima, koji su unutrašnjim sukobima i usporavali i blokirali na Kosmetu odvijanje procesa izuzetno nepovoljnih po Srbiju. Srećom pa pregovori o vladi Prištine posle junskih izbora daju nadu da će se taj trend nastaviti.)

Svestan svega toga, Vučić je u Vašingtonu otkazao „dubokoj državi“ – čudno je da to niko nije primetio – i pokušao da uspostavi direktne odnose sa novom administracijom. Rečju, ako u Srbiji zagusti, bar će imati koga da pozove u Vašingtonu, ne gajeći prevelike nade u taj poziv, ali i ne bivajući sasvim beznadna. Pored potrebe da se u Vašingtonu bude što češće, kako bi se na distanci držali drastični scenariji, Vučićeva poseta SAD navedenim je ispunila svoju svrhu. Sve manje od toga bilo bi jako loše, sve preko toga nerealno.

5.

Iako su SAD daleko od toga da budu srpski prijatelj, nikad za poslednje dve i po decenije nije imalo više smisla raditi na tome. Sa druge strane, uprkos pritiscima, Srbija ne sme napraviti više ni pedalj distance prema Rusiji, budući da je to još uvek jedina velika sila koja može i hoće u kritičnom trenutku da naoruža Srbiju.

Stvari se zgušnjavaju i pritisci će biti jači nego pre. Vučićeva podrška u biračkom telu još uvek je prevelika za modele kojima zapadne sile manipulišu zemljama poput Srbije. Ono što smo videli u napadima NINa i Kurira na Vučića znači da se neće birati ni teme ni nosioci tih pritisaka, i da će njihovu primenu određivati samo uspeh u biračkom telu. Rečju, Vučić će biti napadnut na, uslovno rečeno, populističkim temama. Otud se pokazuje da bi za njega bilo pogubno ako bi, posle izbora Ane Brnabić, nastavio sa pritiscima na svoj birački korus i one koji prate tu politiku.

(Standard)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Prva linija says:

    najuriti fijat iz kragujevca, ako vec radnici moraju da rade za 200e. neka prave MILOSE i LAZARE, umesto jure jos jedna fabrika municije, radnici gose neka sklapaju NORE, more po kucama ima da pravimo sta vec koji moze i zna, da se naoruzamo do zuba mamu im ... ako vec moramo da ratujemo i mi poput nasih predaka bar da imamo s cim, da ih docekamo kako dolikuje, u duhu tradicije srpskog naroda, ko pretekne nek potseca i prica sledecim generacijama da smo bili vredni vremena u kom zivesmo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *