Србија – persona non grata у „европској породици народа“ | INTERMAGAZIN

Srbija – persona non grata u „evropskoj porodici naroda“

13 februara 2018

Piše: Mr Danijel Igrec

Strategija Evropske komisije o »verodostojnim perspektivama proširenja« EU za zemlje tzv. Zapadnog Balkana iako zvanično usvojena tek pre nekoliko dana privukla je pažnju srpske političke i društvene javnosti uveliko pre toga. Razlog tome je tokom proteklih meseci iz određenih briselskih krugova upućivan signal prvenstveno Srbiji da je njeno članstvo u EU maltene na „dohvaty ruke“ i da je ono ostvarivo »već« 2025. godine.

Ova (iako tada još zvanično nepotvrđena) vest delovala je ohrabrujuće za građane koji su pomislili da je Srbija iz Brisela konačno dobila nešto konkretno i opipljivo posle tolikih godina trnovitog puta y EU – konačan i siguran datum njenog ulaska u „evropsku porodicu naroda„.

Ta vest poslužila je prozapadnim političkim i medijskim strukturama u Srbiji kao „snažan argument“ sa kojim su pojurile da opravdaju ispravnost „jedine moguće i održive“ (a uistinu uzaludne i pogubne) politike „bezaltarnativnix evropskih integracija„, želeći time da delegitimišu i predstave kao nepotrebnu (a sa aspekta zaštite državnih i nacionalnih interesa preko potrebnu) politiku strateške saradnje Srbije sa Kinom i Rusijom. Čak je i sam predsednik države ocenio da su poruke iz Brisela „važan podstrek građanima i priznanje“ i istakao da on lično misli „da je budućnost Srbije u EU, za šta će naša država morati da plati određenu cenu koja nije mala„.

Ako ostavimo po strani ove izlive (kao što ćemo videti isuviše preteranog i potpuno neopravdanog) entuzijazma i fokusiramo se na stvarne i objektivne činjenice oko daljeg širenja EU postavlja se pitanje: „Koliko su zaista realni izgledi da Srbija do 2025. godine (odnosno ikada) uđe u Evropsku uniju?“

Odgovor na to pitanje daje već sama Evropska komisija u svojoj gore pomenutoj Strategiji budućeg proširenja. Ona nigde ne sadrži precizne rokove do kada bi Srbija morala da postane deo Unije niti se u njoj prijem naše države u EU navodi kao obaveza njenih organa. Naprotiv, prema tumačenju briselskih zvaničnika strategije su akti političke, a ne pravne (obavezujuće) prirode, a 2025. godina se pominje samo kao instrukcioni  (pravno neobavezujući) rok, kao okvir do kada bi Srbija morala da ispuni glavninu svojih obaveza prema EU, a ne kao konačan i definitivan datum kada će Beograd zaokružiti svoj evropski put.

Srbija se tako nalazi u jednoj potpuno apsurdnoj situaciji kada se od nje sa jedne strane zahteva da preduzme niz štetnih poteza i ispuni malo more evropskih obaveza među kojima mnoge od njih potkopavaju same temelje državnog suvereniteta i ekonomsko-socijalne stabilnosti dok se sa druge strane vešto izbegava bilo kakva obaveza institucija EU da našu državu zaista i prime u svoje redove. Ponašanje Brisela prema Beogrady najslikovitije opisuje upravo stara srpska poslovica „Evo ti ništa i drži ga čvrsto“. Ovakva praksa ne samo da je dokaz neravnopravnog tretmana Srbije od strane Brisela već i jasan pokazatelj da perspektiva ulaska Srbije u EU ne zavisi od njene posvećenosti, truda i marljivosti na putu postizanja „evropskih standarda“ već isključivo od političkog raspoloženja, geopolitičkih ciljeva i ambicija briselske administracije i stvarnih kreatora politike EU koji sede u Berlinu, Londonu i Vašingtonu.

A kakvo je zapravo raspoloženje o procesu daljeg širenja unutar same EU? Prema najnovijem istraživanju Agencije EU za statistiku (Evrostat) čak 80% građana Nemačke i Francuske protivi se politici daljeg proširenja Unije. Slična situacija je i u Holandiji, Italiji, Španiji, Mađarskoj i Austriji gde jačaju one političke opcije koje se zalažu za obustavu daljeg širenja i izlazak svojih zemalja iz EU.

Sa obzirom na ovakvo raspoloženje u javnom mnenju najvažnijih zemalja članica EU jasno je da Berlin, Pariz, Rim i Madrid u dogledno vreme neće biti spremni da daju zeleno svetlo za prijem novih država članica bez obzira na malo more (naizgled obećavajućih) dokumenata i strategija koja nam skoro svakodnevno stižu iz Brisela.

Ako tome dodamo i skoro izvesnu činjenicu da će novi šef nemačke diplomatije biti Martin Šulc, ni manje ni više nego čovek koji otvoreno podržava „Evropu u više brzina“ i poziva na stvaranje „Sjedinjenih evropskih država“ koje bi činile ekonomski i politički najnaprednije države članice EU onda je sasvim jasno da su priče o skorijem ulasku Srbije u EU samo jedna obična politička farsa i šarena laža.

Usled očigledne (skoro 3/4 stanovništva) nespremnosti Nemaca i Francuza da prihvate širenje spoljnih granica Unije dalje ka Istoku sva uveravanja briselskih birokrata o datumima ulaska Srbije u EU tako ostaju samo prazna obećanja i mrtvo slovo na papiru. Ona isključivo služe kao propagandna alatka za primoravanje Srbije na dalje besmislene ustupke, kao sredstvo za zamagljivanje očiju srpske javnosti, za odvraćanje Beograda od savezništva sa Rusijom i Kinom i za stvaranje lažne alternative i privida o EU kao garantu srpskog prosperiteta.

Njihov cilj je držanje pažnje Srbije na (po njene državne i nacionalne interese pogubnoj) priči o evrointegracijama koja se već pokazala kao neuspeo političko-ekonomski projekat. Dokaza za to je mali milion – od enormnog demokratskog deficita evropskih institucija, njihove nesposobnosti da se izbore sa bezbednosnim izazovima koje donose islamski terorizam i migrantska kriza pa sve do ruiniranih i devastiranih nacionalnih ekonomija Grčke, Hrvatske, Slovenije, Češke, Slovačke, Rumunije, Italije, …

U interesu briselske elite nije da Srbija postane punopravna i ravnopravna članica Evropske unije. Jer da jeste, Srbija bi već (odavno) bila primljena u njene redove sa obzirom da su parametri njenog ekonomskog i političkog razvoja u mnogo čemu bolji i kvalitetniji nego oni koji su vladali u Bugarskoj i Rumuniji u trenutku njihovog učlanjenja. Ali upravo nam primeri Sofije i Bukurešta otkrivaju prave namere evroatlantističkih geostratega koji stoje iza projekta supranacionalne EU. Njihov cilj nije da evropski narodi na ravnopravnim osnovama i kroz procese međusobne integrisane saradnje na poljima politike, privrede, kulture i bezbednosti sačuvaju i unaprede svoj državni suverenitet i teritorijalni integritet, ekonomski razvoj i svoju nacionalnu samobitnost. Njihov cilj je zapravo potpuna afirmacija američke globalističke agende na Starom kontinentu prema kojoj je EU samo produžena ruka i privezak spoljne politike Vašingtona i NATO pakta. U tom svetlu treba posmatrati i pomenutu Strategiju proširenja kao mehanizam da se i (geo)politička karta Balkana što hitnije skroji prema interesima zapadnih centara moći. Jer kad ne bi bilo tako i kada bi EU vodila svoju samostalnu i nezavisnu spoljnu politiku Johanes Han ne bi samo nekoliko dana pre zvaničnog usvajanja Strategije sa njenim nacrtom otišao u SAD po američki blagoslov za njenu sadržinu.

A prema toj sadržini Srbija mora biti osujećena u pokušajima da bude samostalna i nezavisna, ekonomski stabilna država, koja kao takva zbog svoje geografske pozicije (centralna država Balkana) i geopolitičke težine može da postane faktor objedinjavanja srpskog nacionalnog prostora. Zato Zapad pod plaštom evropskih integracija zapravo sprovodi proces srpskih dezintegracija – tera nas da legalizujemo otimanje Kosova i Metohije, da pucamo sebi u nogu i uvedemo sankcije Rusiji, da pustimo niz vodu Republiku Srpsku i Srbe u BiH, da izađemo u susret zahtevima svojih komšija Hrvata, Rumuna i Bugara i poklonimo im još koji kvadratni kilometar srpske teritorije. Mnogi će reći „sve su to teorije zavere„. Ali nisu. Sve su to realne i proverljive činjenice, definisane kao uslovi za evropski put Srbije u Poglavljima 30, 31, 35 i 29 sa EU i više puta poduprte izjavama mnogih briselskih zvaničnika i nemačkog, francuskog, britanskog i američkog ambasadora u Beogradu.

Ali uprkos svemu tome pojedini političari i dalje izjavljujy kako je EU „naš strateški cilj, jer u suprotnom„, tobože, „rizikujemo da nas bude sve manje i manje„.

Ono što (namerno ili nesvesno) prećutkuju je da Srbija upravo nesmotrenim i nepromišljenim insistiranjem na daljim evropskim integracijama ide u pravcu da ona svakim danom bude sve manja i manja. I tako sve dok ne dođe na kraj svog evropskog puta.

A taj kraj će značiti njen potpuni nestanak; ona će možda i dobiti neki status člana, ali ne u „Uniji ekskluzivnih“ već u nekom trećerazrednom klubu siromašnih zemalja i to ne kao država već kao obična kolonija Brisela i Vašingtona na marginama rasparčane i podeljene EU.

U prilog tome govori i u srpskoj javnosti malo poznato pismo koje je sada već daleke 2000. godine bivši predsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, Vili Vimer, uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu. U tom pismu jasno se navodi da jedan od ciljeva budućeg atlantističkog ustrojstva (posthladnoratovske) Evrope mora da bude i trajno isključivanje Beograda iz evropskog razvoja, teritorijalno umanjenje Srbije i njeno stavljanje pod potpuni patronat američke (NATO) vojne čizme.

Srbiji je neophodna nova, redefinisana spoljnopolitička orijentacija. Potrebna su joj stvarna i održiva međunarodna partnerstva i savezništva, a ne fiktivna i lažna obećanja Brisela i Vašingtona. Savezništva kroz koja će moći da sačuva svoju samostalnost i nezavisnost, da podstakne obnovu svojih industrijskih, poljoprivrednih, infrastrukturnih, bezbednosnih, saobraćajnih, turističkih i kulturno-obrazovnih kapaciteta. Potrebna joj je alternativa Evropskoj uniji. Politika koja će stremiti ka novim, suverenističkim modelima međunarodne saradnje kako u samoj Evropi tako i van nje.

Samo takvom politikom posrnula Srbija moći će da se uzdigne i spreči svoje dalje državno i teritorijalno rastakanje. Dokle god budemo na svoju štetu sami istrajavali na podaničkom putu prema EU dotle ćemo i biti meta novih evropskih pritisaka i uslovljavanja. Čim budemo počeli da razmišljamo strateški, sistematski i dugoročno državotvorno i krenuli da jačamo svoju međunarodnu (geopolitičku) poziciju, naročito kroz razvijanje privilegovanog političko-diplomatskog, ekonomskog, energetskog i bezbednosnog partnerstva sa Moskvom i Pekingom (a u okviru EU sa državama Višegradske grupe i onima sa izraženom suverenističkom notom u spoljnoj politici poput Austrije) drugačije će nas tretirati i ključne države EU, pre svega Nemačka.

Budućnost svetske ekonomije više neće biti (isključivo) transatlantski odnosi koji su nalaze na stranputici i u velikim strukturalnim i finansijskim problemima. O ekonomskom posrnuću EU dovoljno govori i podatak da je zbog sulude politike sankcija prema Rusiji evropska privreda do sada pretrpela štetu od čak 30 milijardi evra što ima direktan negativan uticaj i na ekonomsku sliku njenih država članica. Budućnost svetske ekonomije biće osovina Rusija-Kina-BRIKS koja će preokrenuti globalni ekonomski sistem. Reč je o zemljama koje sada čine 56 odsto svetskog ekonomskog autputa i 85 odsto svetske populacije, a kontrolišu približno 70 odsto svetskih deviznih rezervi. One na godišnjem nivou rastu u proseku 4-5 odsto. O njihovoj predstojećoj globalnoj ulozi govore kapitalni međunarodni projekti poput Evroazijske ekonomske Unije, gradnje Severnog i Turskog toka, kineskog novog Puta svile i mnogih drugih.

Upravo takve istorijske prilike podrazumevaju posebnu odgovornost Beograda i iziskuju diplomatsku sposobnost i umeće državnog rukovodstva da Srbiju blagovremeno strateški pozicionira u toj novoj konstelaciji globalnih odnosa koja se rađa pred našim očima kao posledica krupnih geopoliitčkih promena u svetu. Pre svega se tu misli na pozicioniranje u okviru trougla Berlin-Moskva-Peking jer je to jedini spasonosni izlaz za Srbiju. Izlaz iz geopolitičkog ćorsokaka u koji nas je dovela politika ulaska u EU po svaku nacionalnu cenu.

Kao što naš narod kaže „obećanje ludom radovanje„. Neka Briselu njegovih praznih parola i maglovitih floskula. Srbiji one nisu od pomoći. Srbiji su sada potrebni konkretni i ostvarivi poduhvati , a oni se nalaze u energetskim i investicionim projektima u kojima nam učešće (i to bez ikakvih ucena i ulsovljavanja) nude Rusija, Kina i njihovi strateški saveznici.

Srbiji je sada neophodna drugačija strategija, strategija očuvanja svoje samobitnosti na evropskoj geopolitičkoj vetrometini. Strategija očuvanja i obnove državnosti na prelazu u multipolarni svetski poredak koji našoj državi otvara vrata mnogih prilika i bolje budućnosti. Naše je da ih prepoznamo i iskoristimo.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *