Србија руши теорију менталитета

Srbija ruši teoriju mentaliteta

30 marta 2015

Bosko Jaksic 45Piše: Boško Jakšić

Ima tome vremena od kako je srpski prvi ministar pomenuo potrebu da se u skladu sa protestantskom radnom etikom promeni svest ovog naroda, a od kako je Aleksandar Vučić lansirao ovu tezu i njegovi ministri su počeli da sriču veberovske maksime.

Slutim da se u vremenima u kojima se ekonomskoj krizi ne nazire kraj iza ove teze krije veoma problematična teorija mentaliteta koja razloge naše kolektivne nesreće ubacuje u samooptužujuću doktrinu, u provociranje osećaja građanske krivice i odvlačenje pažnje od odgovornosti onih na vlasti.

Uzmimo primer nekog hipotetičkog holandskog kalviniste koji se u svojoj zemlji rano odvoji od roditelja, radi dok završava studije, uzima kredite, otvara biznis i uredno narednih decenija plaća porez na svoje uvećavajuće poslovanje.

Voleo bih da vidim kako će taj mladi Holanđanin, sve sa svojom protestantskom etikom rada, napredovati u Srbiji. Kako će završavati studije u iznajmljenom stanu ako ga ne finansiraju roditelji? Koliko će vremena provesti na berzi rada i pred birokratskim šalterima pre nego što se zaposli? Kako će se hraniti, oblačiti i voditi elementarno pristojan život sa 400 evra mesečno ukoliko se, nedajbože, oženi i zasnuje porodicu?

Majka mladog Holanđanina se ne brine jer svog ptića pušta u organizovan, stabilan i predvidljiv svet. Majka mladog Srbina plače na aerodromu, ali zna da će mu tamo negde, iza srećnije strane granice, biti bolje.

Teoretisanje u stilu ,,nije do države nego do običaja” pada u vodu i prosto gura na zaključak da svest ne treba da menja narod, već oni koji ga vode. Oni koji već decenijama nisu u stanju da obezbede normalan život dostojan čoveka.

Oprostićete mi što po profesionalnoj deformaciji za primer koristim medije. Da li je problem u nedostatku protestantske radne etike novinara, ili se u tom segmentu manifestuju tendencije koje ne dolikuju demokratskoj državi? Nije dovoljno doneti nov set zakona, pohvaliti se u Briselu da su to ,,vesele činjenice”, kako reče ministar nadležni, a oglušivati se o rastuće negodovanje medijskih poslenika.

Prvi ministar nas svakodnevno na televiziji uverava da je njegov cilj da se stvori zdrava i održiva ekonomija. Iako ređe govori o slobodama i ljudskim pravima, ne propušta da se svakih desetak dana posebnim emisijama oglasi na nekoj od njegovih omiljenih stanica. Znamo 90 odsto onoga što ćemo da čujemo: pojačati reformske napore, privući strane investitore, otvarati nova radna mesta, ne dirati „Beograd na vodi”…

Većina iskusnih političara izbegava prečesto pojavljivanje u javnosti. Vučić je drugo. Što donekle mogu da razumem: čovek ima neki poseban, gotovo opsesivan odnos prema medijima. Ne razumem ogromnu većinu nas. Svi jure da prvog ministra slučajno ne propuste kao da je finale Lige šampiona. Ne deluje kao simptom normalnosti.

Da se vratim na pitanje kakve se okolnosti stvaraju za rad novinara i ostvarivanje njihove uloge da informišu, ali i da propituju, ukazuju na loše pojave, da drže distancu i prema vlasti i prema opoziciji da ne bi upali u klopku zavisnosti?

Novinari imaju pravo da pitaju, a političari imaju obavezu da odgovaraju na sva, pa i loša ili glupa pitanja koja jedino mogu da razotkriju nizak nivo profesionalizma.

Novinari bimorali da se pozabave lokalnim vlastima u Zaječaru koje su – pod firmom hitne promene sistematizacije radnih mesta – dale otkaz dvojici glumaca u pozorištu „Zoran Radmilović” zato što su učestvovali na mitingu opozicije?

Dužni su da ozbiljno analiziraju zemlju u kojoj omladinska zadruga daje oglas u kome traže studentkinje koje će snimati „švedski akcioni film”. Javni oglas!

Zašto ćute novinari koji su kobne večeri pada helikoptera sedeli u VIP salonu aerodroma „Nikola Tesla”, pre nego što im je rečeno da se razbeže?

Ispada da se proces „promene mentaliteta” ostvaruje na neočekivan način, da se stvara milje koji promoviše neku deformisanu varijantu radnog entuzijazma. Biće da vlast samo traži poslušnost, i da je među mnogim novinarima lako nalazi.

Počinjem da verujem da cenzure zaista nema. Cenzuru je ukinula autocenzura koja se širi proporcionalno uvođenju straha u medijsku sferu. Biće da autoritarnost parališe, a ne promoviše radne instinkte.

Svaka politika daje nekakve konkretne, merljive rezultate. Ovoj se, što se medija tiče, događa da se ukidaju, premeštaju i odlaze Olja, Ljubica i Danica, a znam koliko su odane zanatu kojim su se bavile.

Zar su to uslovi rada i života koje je vlada obezbedila novinarima? Zar to treba da bude ambijent savremene demokratske države u koji se političari zaklinju?

Prvi ministar će dobiti podršku prve, druge, treće i ine Srbije tek kada pokuša da promeni mentalitet vlasti koja nas isključivo posmatra kao klijente na biralištima, a u međuvremenu smatra da sa dobijenim mandatom može da radi šta joj se prohte.

Prvi ministar mora da shvati da upravo zato ima problem sa elitom koja bolje i preciznije od većine zna u kakvoj zemlji želi da živi.

Ispada da premijer na ove teme ima neke svoje druge prioritete. Biće da mu je lepša muzika koju svira ministar za rad i ostala pitanja: ,,Da je naša bratska Grčka pre sedam godina kada je počela kriza imala na čelu svoje vlade jednog Aleksandra Vučića, ne bi bila u ovako teškoj situaciji kao što je danas, jer bi na vreme razumela šta znači štednja i šta znači rad.”

Sem što je otužno udvorištvo, izjava je netačna. Barem sa stanovišta Vučićeve teorije mentaliteta. Grci, koliko znam, nisu protestanti, a po nekim statistikama rade više od većine Evropljana. Ko ih je upropastio? Političari koji nisu uspeli da stvore poslovni ambijent oslobođen korupcije.

Onda ovde dođe generalni direktor Generalnog direktorata Evropske komisije za susedsku politiku i pregovore o proširenju i kaže da su u Briselu impresionirani radom srpske vlade. Znam da je to zbog kosovskog dijaloga, ali je zatvaranje očiju na druge teme baš sebično. Impresioniran sam njihovom impresioniranošću.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *