Srbija se nalazi u ćorsokaku, a ne shvata da samo obrazovanje, vaspitanje i kultura mogu da povuku zemlju napred

Srbija se nalazi u ćorsokaku, a ne shvata da samo obrazovanje, vaspitanje i kultura mogu da povuku zemlju napred

5 avgusta 2013

DSC_4073_KordicPiše: Miloš Kordić

Ministar školstva u Vladi Srbije, doktor Žarko Obradović, odlazi iz Vlade. Da li je on pristao da ode kako bi Socijalistička partija Srbije ispunila kvotu onih koje bi trebalo ona da žrtvuje u ime rekonstrukcije? Ili je morao da ode zbog toga što nije ispunio očekivanja predsednika Vlade, Skupštine…

Bilo kako bilo, ministar Obradović odlazi. A šta nam je ostavio?

Na to pitanje mogli bismo da odgovorimo da nam je ostavio ono što je nasledio, ono što je on morao da uvede kako bi naše školstvo usaglasio sa Evropom, pa da krenemo već jednom bržim koracima napred.

A šta se s nama dogodilo pa nismo krenuli?

Mada je ministar uveravao kako jesmo krenuli. A mi ne samo da nismo krenuli, nego smo se, po rezultatima onih koji su došli ovamo i testirali našu decu, vratili nekoliko koraka unazad. Naravno da tome nije kriv ministar Obradović. Jednostavno rečeno, on se, ni kriv ni dužan, nije snalazio na toj funkciji. Na kojoj se, sa ovakvim stanjem u školstvu ne bi snašao ni Dositej Obradović, a kamoli Žarko. Toliko je naše školstvo komplikovano, toliko razbucano, toliko neujednačeno po materijalnim uslovima, po kvalitetu kadrova, toliko su njemu nedefinisani ciljevi i bilo kakvi putevi ostvarenja tih ciljeva, da to već boli. U ovoj krizi, u ovoj besparici – mi i ne znamo šta hoćemo.   

Šta se to zaista događa s našim školstvom posle svega što nam se dogodilo? A dogodila nam se, na primer, krađa testova pripremljenih za polaganje male mature. Dogodile su nam se i druge krađe, ranijih godina, prilikom pripreme još nekih testiranja. Ali se o njima stidljivo govorilo, pisalo. Bez čvrstih i konkretnih dokaza – pojela maca!

Dogodila su se našoj deci i evropska testiranja iz određenih oblasti znanja, veština. A rezultati su nas spustili na dna evropskih lestvica. Jer naša deca ne znaju, ne snalaze se, ne umeju da reše ni nešto najosnovnije što pripada savremenoj tehnologiji, što u pojedinim evropskim zemljama rešavaju dok bi dlanom od dlan… Dogodila nam se Bolonja. To jest uključili smo se u evropsko obrazovanje, prihvatili njene standarde. I dok to ne zaživi, dok se naša deca, naši studenti ne snađu, ne naviknu, verovatno će s dna lestvica još dugo gledati gore.

I rezultat svega jeste – naš ministar odlazi. Zahvatila ga je rekonstrukcija. A ukradeni testovi samo su dolili ulje na vatru. Iskreno govoreći, ministar je imao razlog da i sam još ranije ode. Da se zahvali, da kaže: Ne, ovde niko živ za dugo, dugo vremena neće uspeti da se snađe. I to da se snađe u vreme kad naša deca na mnogim evropskimi i svetskim takmičenjima, olimpijadama pobeđuju i osvajaju medalje.

I ne samo to. Nego naša deca odlaze u inostranstvo, upisuju koledže, najprestižnije škole, fakultete. I većina ih je među najboljim đacima, studentima, masterima, doktorandima. Drugim rečima – rasturaju.

Pa šta se to dogodilo i događa ovde? Gde smo zapeli? Zbog čega su naša deca morala da znaju u kom se engleskom gradu proizvodi nekakav štof, a njima je glavni grad naše zemlje uvek bio Prag? A on je mnogima to i danas.

Očigledno je da smo mi zapali u ćorsokak svega i svačega. Nismo na vreme shvatili da su obrazovanje, vaspitanje (i nauka, naravno), i kultura s njima, ono što može da povuče zemlju napred. I da je izvuče iz gliba. Nismo na vreme shvatili da su znanje i kultura preduslov pokretanja privrede i svih drugih delatnosti u zemlji. Da imamo znanja, onda ne bismo imali slučajeve raznih tajkuna, ministara koji kradu, poslanika koji pljuju po svojoj otadžbini, falsifikovanih diploma, neplaćanja poreza, ovoliko žute štampe, ovoliko nepismenih, nekulturnih i polupismenih, ovoliko laži, krađa, ubistava, nezaposlenih. Da imamo znanja, tada bismo imali i drugačiju demografsku sliku, ne bi nam umirala sela, tada bismo imali uređene seoske škole, radosniju decu u njima. Da imamo znanja, onda nam zemlja ne bi bila puna privatnih fakulteta, visokih, viših škola, kojekakvih privatnih akademija, koje niko ozbiljno i ne kontrolište. Oni koji bi trebalo da kontrolišu – bespomoćni su. Ta i ministar je profesor na privatnom univerzitetu! I drugi ministri, poslanici, funkcioneri… takođe su i masterirali, i magistrirali i doktorirali po privatnim fakultetima. I predavači su, i asistenti su, i profesori su… Ko to da dirne!

A osnovne i srednje škole bez opreme, slobodnih aktivnosti. Sale za fizičko iznajmljuju se. Jer i škole bi da sakupe koji dinar. Na ekskurzije se obavezno mora, u skladu s našom neobrazovanošću i zatucanom malograđanštinom, u inostranstvo.

Zaista je teško reći gde je naše školstvo, naše vaspitanje, naše obrazovanje – gde je ono danas. Odavde smo krenuli a tamo nismo stigli. Uhvatilo nas je na po puta. Pa ne znamokuda bi, šta bi, kako bi… Bože mili, kud sam zaš’o… veli pesnik Petar Preradović. On veli, a mi ćutimo. I čekamo sledećeg ministra. Pa da vidimo šta ćemo s njim. Jer dok on u neku seosku školu s tri đaka pešaka, u nekoj nedođiji bez struje i puta, dovede Evropu, ili s tom školom krene u Evropu, Evropa će tada verovatno biti na Marsu. A naša će deca: Jeste l’ čuli, deco, / verujte bez šale… 

I sve se svelo na to da nam jedan ministar odlazi. A drugi bi trebalo da dođe na dan kad se okupljaju popravkaši kako bi pokušali da poprave ono što su propustili u toku školske godine. Pa da i on, novi ministar pokuša da popravi…

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *