Srbija se ubrzano kreće prema „grčkom scenariju“

Srbija se ubrzano kreće prema „grčkom scenariju“

3 juna 2013

Nikola_AltiparmakovPiše: Nikola Altiparmakov

Pri planiranju svojih kućnih budžeta, građani dobro znaju da moraju da troše samo onoliko koliko zarađuju. U izuzetnim slučajevima moguće je zadužiti se i neko vreme živeti na kredit. Međutim, nije moguće neprestano trošiti više nego što zarađujete, a otplatu ranije uzetih kredita odlagati unedogled. Identična analogija važi i u slučaju javnih finansija naše države. Tokom svih 13 godina tranzicije srpsko društvo je u celini više trošilo nego što je proizvodilo. Kada su privatizacioni prihodi presušili, višak potrošnje je finansiran ubrzanim zaduživanjem države. Javni dug je dupliran u roku od samo nekoliko godina – sa 30 odsto BDP u 2008. godini stigao je do 60 odsto u ovoj godini, sa tendencijom daljeg rasta. Ranije uzeti krediti sada dospevaju na naplatu, a mi ne samo da nismo u stanju da ih otplaćujemo, već se dodatno zadužujemo jer i dalje više trošimo nego što proizvodimo. Posebno je problematično što se ne zadužujemo za investicione projekte koji omogućuju stvaranje nove vrednosti, već kredite uzimamo za tekuću potrošnju i isplatu plata i penzija. Ekonomski trendovi iz proteklih godina su siguran put ka „grčkom scenariju”, te ih je neophodno sistemski preokrenuti ukoliko želimo da izbegnemo krizu javnog duga u narednim godinama.

Budžetski deficit, koji će u 2013. dostići šest odsto BDP, u narednih nekoliko godina neophodno je drastično smanjiti i kompletno eliminisati kako bi se otklonila opasnost od bankrota javnih finansija. Deficit je neophodno smanjiti kresanjem javnih rashoda, jer prostora za dalje povećanje poreza praktično nema. Pri kresanju budžetskih rashoda, neophodno je preispitati isplativost različitih subvencija, neophodnost kupovine svakojakih dobara i usluga, transfere nereformisanim javnim preduzećima koja hronično posluju sa gubicima. Međutim, računice jasno pokazuju da su javni dug i fiskalni deficit toliko visoki u Srbiji da ih nije moguće obuzdati bez zadiranja u dve ubedljivo najveće stavke budžetskih rashoda – penzije i plate u javnom sektoru.

Srbija je negativni rekorder u segmentu penzija i plata u javnom sektoru na koje izdvajamo šest odsto BDP više od proseka zemalja Istočne Evrope. Ovako visoka izdvajanja za penzije i plate u javnom sektoru predstavljaju neodrživ teret za privatni sektor naše privrede – koji jedini može, i mora, da bude nosilac privrednog rasta u godinama koje dolaze. Dok se u društvu polemiše da li bi plate i penzije trebalo zamrznuti, ekonomski pokazatelji sugerišu da je relevantna dilema – da li bi, i koliko, penzije i plate u javnom sektoru trebalo smanjiti?

Plate u javnom sektoru su za oko 30 odsto više nego u privatnom, dok je sigurnost radnog mesta daleko veća – što smo mogli da vidimo tokom perioda krize kada je izgubljeno 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru i nijedno radno mesto u sektoru države. Penzijski sistem međugeneracijske solidarnosti je takođe ugrožen, jer se nikada od njegovog osnivanja do danas nije zahtevalo od mladih radnika da čak 13,3 odsto svoje proizvodnje odvajaju za penzionere. Penzije u uporedivim državama Istočne Evrope iznose svega oko 10 odsto BDP – što je ciljni nivo koji propisuje i Zakon o budžetskom sistemu.

Pod ovolikim pritiscima nereformisanog javnog sektora privatni sektor sve više posrće, što se oslikava u dramatičnoj stopi nezaposlenosti od preko 25 odsto. Najnovija upozorenja Fiskalnog saveta i MMF-a imaju za cilj da jasno ukažu da se naše javne finansije nalaze na neodrživoj putanji i da je neophodno hitno preduzeti bolne i nepopularne reformske zahvate. Što se duže bude odugovlačilo, mere će biti bolnije. Ukoliko bi smanjenje penzija i plata u javnom sektoru od pet-šest procenata danas moglo da reši budžetske probleme, odugovlačenje i prolongiranje krize bi moglo da nas za koju godinu dovede u poziciju da plate smanjujemo za 20 ili 25 odsto, kao što je bio slučaj u Letoniji i Rumuniji.

Nesporno je da privredni rast privatnog sektora predstavlja jedini izlazak iz socioekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi. Međutim, privatni sektor neće imati perspektivu bez prethodne duboke i bolne reforme predimenzioniranog i neefikasnog javnog sektora.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. jeremija says:

    Ipak su bolje reforme od revolucije.Za narod. Reforma penzija - ograničiti penziju na vrednost potrošačke korpe.Penzije vojnih lica su nekoliko puta veće od radničkih penzija - to je nagrada za sve izgubljene ratove zadnjih godina. Smanjenje administracije - ne volim jevropu ali sam mišljenja da treba usvojiti njihov zakon o broju činovnoka po glavi stanovnika.Pri tom mislim na još uvek ne bankrotirane države jevrope a ne na uniju. Glasam za reforme.A Vi.Razmislite.Bar Vi koji imate decu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *