Србија у постзападном свету

Srbija u postzapadnom svetu

14 aprila 2017

Vladimir-Krsljanin-567

Piše: Vladimir Kršljanin

Van hrišćanstva Evropa nema ničim da se pohvali. Bez Hrista Evropa je najsiromašniji prosjak i najbezočniji pljačkaš ovoga sveta.

Bunt Evrope protiv Hrista u naše vreme to je najveći i najgnusniji događaj u istoriji sveta.

Mi možemo reći: Svi su putevi Zapadne Evrope nemilost i laž. Ko će nas oporeći? Naše bolno iskustvo to potvrđuje. Ogromno i strašno iskustvo srpsko, za poslednja dva stoleća. Jer, čim su se praoci naši, seljaci šumadijski, počeli dizati na Azijate, za slobodu svoju, Zapadna Evropa se počela pokazivati neprijateljem naše slobode.

Otuda je jasno da su i ratovi evropski proizašli od rata Evrope protiv Hrista. I to ne od juče nego iz davna. Od kada? Otkad joj je papa učinio Hrista mrskim, a Luter protumačio Hrista pogrešno.

Evropski imperijalisti raznose smrt po celome svetu. Evropski revolucionari nose barjak smrti. Moderna Evropa je sinonim smrti.

Evropa je jeres. A svaka jeres hrišćanska je gora od neznaboštva.

Zašto je srpski narod tako gorko nastradao? Zato što se odvojio od svojih bogonosnih otaca i vitezova i pošao za bezbožnicima i jereticima evropskim.

Zaista nije sasvim besmislena težnja ljudi da postanu bogovi i sinovi Božji. Božji dah života je u njima. Bog je postao čovek da čoveka učini Bogom — to je zenit istorije ljudske, to je svršetak dugotrajne noći kroz koju je rod čovečiji putovao!

I kao ličnosti i kao članovi Crkve vi ste u oba slučaja svetinja Božija. Time su najbolje rešena dva pitanja koja neznabožni svet nikako nije mogao rešiti; dva pitanja, zbog kojih je Evropa primila zaista reke krvi pa ih ostavila nerešene. A to je pitanje ličnosti i zajednice, ili rečeno tuđim rečima: individualizma i socijalizma. Ličnost je prestala smatrati se svetim hramom Duha Božijega i društvo se prestalo smatrati svetom Crkvom, tj. svetom zajednicom ili još bolje porodicom Božijom.

SVETI NIKOLAJ ŽIČKI: KROZ TAMNIČKI PROZOR

EU je naše prirodno okruženje, jer Srbija nije na evroazijskom kontinentu, ni u Americi, već u Evropi, izjavila je 12. marta 2017. Jadranka Joksimović, ministar za evropske integracije u vladi Aleksandra Vučića.  Ne može ni biti drugačije, nego da se prevarna i štetna «orijentacija srpske spoljne politike», brani baš ovakvim «argumentima». Zapravo, polemika o tom pitanju je u glavnim medijima u Srbiji zabranjena. Zašto? Jer EU u Srbiji sprovodi demografski genocid i kolonijalnu pljačku najvećih razmera u njenoj istoriji.

U ovim sudbonosnim martovskim danima, imeđu 24. i 27, treba da razumemo da su i 1941. i 1999. srpski narod i njegova Crkva ustali za slobodu i za savez sa Rusijom, dakle za moralni zakon i pravoslavno jedinstvo, kada su bili napadnuti od bogootpadničkog Zapada.

Veoma je među Srbima voljen i poštovan Sveti Vladika Nikolaj, ali se vlastodršci na njegovo učenje ne obaziru. Sve što je on, zatočen u logoru Dahau rekao o Zapadu i o Evropi, za nas jednako i još više važi sada, posle svega što smo od Zapada i EU doživeli krajem 20. i početkom 21. veka.

Postzapadni svet[1], kako ga je, na Valdajskom forumu prošlog oktobra[2], definisao autor ovog pojma, brazilski istraživač Oliver Štenkel, je svet u kome SAD više nemaju privilegije hegemona, koje su stekle po okončanju hladnog rata. To onda, automatski dovodi u pitanje mesto i ulogu i svih njihovih izvedenih evroatlantskih tvorevina, kao što su NATO i EU. Štenkel smatra da nas postzapadna era u koju ulazimo i istinska multipolarnost koja se već gradi, mogu uvesti u poredak koji će biti demokratskiji nego bilo koji prethodni u svetskoj istoriji, sa višim nivoom dijaloga, većim širenjem znanja i inovativnim i efektivnijim nego dosad, metodima reagovanja na globalne izazove. I to uprkos tome što u Harvardu sa nostalgijom gledaju na protekli milenijum «u kome je Evropa bila politički centar sveta». O kakvoj je Evropi reč, osetili smo, a i rekao nam je Sveti Vladika Nikolaj.

«Svet objektivno postaje postzapadni i multipolaran», izjavio je 9. marta ove godine Sergej Lavrov, posle razgovora sa svojim nemačkim kolegom Zigmarom Gabrijelom, «a glavni igrači moraju spoznati svoju objektivnu odgovornost za stabilnost», dodao je Lavrov.

Polazeći od našeg duhovnog i istorijskog nasleđa, ali i od nove realnosti koja je u svetu nastala ruskom odbranom Sirije, Bregzitom i pobedom Trampa, i koja se ostvaruje kroz BRIKS, ŠOS, Veliku Evroaziju i EAES (i njihove nove finansijske institucije), a dobija i svoje dinamično teorijsko tumačenje, obavezni smo da pokušamo da damo odgovor na pitanje šta u civilizacijskom, a šta u političkom i ekonomskom smislu predstavlja Srbija u postzapadnom svetu. Šira varijanta ovog pitanja, ali i deo odgovora, sadržan je u temi našeg skupa: «Jugoistočna Evropa i evroazijski koncept saradnje».

Povodom započinjanja pregovora sa Srbijom o stvaranju Zone slobodne trgovine (ZST), o čemu je u maju 2016. odluku doneo Visoki Evroazijski savet EAES, eksperti Ruskog saveta za međunarodne poslove sačinili su nedavno studiju «Srbija-EAES: perspektive integracije u okviru Zone slobodne trgovine»[3]. Oni na srednji rok predviđaju tri moguća scenarija razvoja odnosa Srbija-EAES, i to: 1) Jednostrana orijentacija Srbije na EU; 2) Srbija i EAES kao «privremeni saveznici» i 3) «Most» između Evrope i Evroazije. Ruski stručnjaci izražavaju nadu u realizaciju trećeg scenarija (iako zasad nema presedana da je neka zemlja članica EU i da ima slobodnu trgovinu sa Rusijom), bazirajući to na nekim izjavama srpskih državnih rukovodilaca, uprkos nepovoljnoj strukturi trgovinske razmene (18.128 i 2.220 milijardi evra, bili su ukupni obimi trgovinske razmene sa EU i Rusijom u 2015. godini).

Značaj pregovora o ZST sa EAES ne treba precenjivati, jer Srbija već ima bilateralne ugovore o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, a uspostavljanjem ZST sa EAES to bi se proširilo i na Jermeniju i Kirgiziju, ekonomski najslabije članice EAES.

S druge strane, imajući u vidu katastrofu koju su srpska privreda i finansije doživele najpre zapadnom agresijom, a zatim ulaskom u kolonijalni odnos sa EU, pa će po procenama nekih ekonomista, srpskoj industriji biti potrebno oko 30 godina,  sa stopom razvoja od bar 5% godišnje, da dostigne nivo iz 1989. godine, ukupan obim i razvijenost srpske proizvodnje su takvi, da bi četvrti mogući scenario, odnosno preorijentacija sa EU na evroazijske integracije, bio ne samo moguć, već i poželjan za Srbiju.

Srbija je bila i ostala jedan od istočnika prave hrišćanske, pravoslavne civilizacije, koja danas, preko Rusije, ali i na osnovu srpskog žrtvenog otpora agresiji posthladnoratovskog angloameričkog unilateralizma, igra ključnu ulogu u formiranju postzapadnog sveta.

Srbija nije nikada bila deo zapadnog sveta, a pokušaj da se ona u njega silom uvuče, je pokušaj njene anihilacije. Kako takva anihilacija izgleda u praksi, primer su današnja Hrvatska, Ukrajina, Montenegro, pa i teroristi i mafijaši u Bosni i na Kosovu.

Neutralnost Srbije nije moguća, jer joj je deo teritorije pod klasičnom okupacijom. Proklamovana neutralnost je dakle lažna, što se vidi iz činjenice da je uticaj Zapada u svim sferama, od odbrane i bezbednosti, do duhovnosti i kulture, dominantan, pravi okupacioni. U takvim uslovima, demokratski politički proces je samo privid, varka i manipulacija.

Evrofanatizam sadašnjih beogradskih vlasti je u sukobu sa zdravim razumom i može se objasniti samo zavisnošću pojedinaca u vrhu od Zapada i potrebom da se opravdaju ustupci kojima se jača „nezavisnost Kosova“, odnosno mafijaško-teroristička NATO kvazidržava, koju eto, podržava EU.

Zapad je svoj krstaški rat protiv Balkana, započeo još u četvrtom veku, u prvim danima hiljadugodišnjeg hrišćanskog Romejskog carstva. Sva njegova dostignuća utemeljena su na pljački Istoka. Kroz srpsko i rusko carstvo uloga katehona je nastavljena. Red je da se Srbija pridruži Rusiji u stvaranju postzapadnog sveta, jer je dala svoj doprinos i njenom uzdizanju i opštoj pobedi čovekoljublja.

Bitno za evroazijski koncept saradnje nije to da li će i kada Srbija postati punopravni član Evroazijskog Ekonomskog Saveza, već činjenica da je taj koncept saradnje superioran jer Božji moralni zakon u njemu igra najbitniju ulogu. Saradnja je zasnovana na ravnopravnosti, dobrovoljnosti, uzajamnom poštovanju i uzajamnoj koristi, bez mešanja u unutrašnje političke i ekonomske odnose u pojedinim zemljama.

Danas je i američka administracija počela da proklamuje nemešanje u unutrašnje stvari. To je poslednji trenutak za Srbiju da počne da vodi suverenu politiku razvoja, umesto kolonijalnog potčinjavanja Zapadu, i suverenu politiku otklanjanja posledica agresije Zapada, koja je podelila državu i narod, stvorila sistem haške ucene, opustošila ekonomiju, stvorila samoobnavljajući sistem sveopšte korupcije i udarila u temelje naše duhovnosti.

Na periferiji neprijateljskog Zapada koji degradira, Srbija bi nestala. U svom vekovnom i jedinom istinitom, pravoslavnom civilizacijskom okruženju, Srbija će biti u centru nove istorije i opet će biti velika.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *