SRBIJO GDE ĆE TI DUŠA: Napasaju stoku na groblju srpskih junaka u Bitolju

SRBIJO GDE ĆE TI DUŠA: Napasaju stoku na groblju srpskih junaka u Bitolju

28 decembra 2013

Bitolj, Srpsko vojnicko groblje Bitolj.27.12.2013. foto: Igor MarinkovicGrobovi srpskih ratnika nisu samo belezi stradanja i slave. Oni bi trebalo da budu putokaz potomcima. Sveta mesta i lekcija generacijama… Trajao je… i trajao monolog Dragiše Strahinjića, predsednika Srpsko – makedonskog društva SRMA, dok smo zajedno putovali prema srpskom vojničkom groblju na periferiji Bitolja.

Bilo je rano jutro, dan uoči velikog pravoslavnog praznika, Svetog Nikole. Na grobovima civila, ispod vojničkih, narod je palio sveće za smiraj duša upokojenih. Iznad, gde su stari srpski spomenici, kosturnica ratnika, trobojke na metalnim krstovima – nikog! Nikog, osim nas.

– Dolazi, tek poneko, ali retko – kaže Strahinjić. – A mi, iz Saveza, svakog dana, po jedan od nas dođe da obiđe groblje.

Je li to dovoljno?

Zastajemo ispred otvorene kapije i betonskog luka koji povezuje njene dve strane. Na ovom luku samo dve reči: Vojničko groblje! Ne piše da je ovo groblje i – srpsko.

– Eto i to je naša nesreća – odgovara na neupućeno pitanje Dragiša. – Kako ga je obeležio kralj Aleksandar da bi se dodvorio Slovencima i Hrvatima u zajedničkoj državi koju je stvarao, tako su i obnovitelji ostavili.

Na padini, između šume i glavnog puta, na metalnim krstovima samo trobojke. I samo brojevi. Imena nema. Redni broj stradalih ratnika zaustavljen na – 1321. Iznad je kosturnica u kojoj je, od Bitolja prema Kajmakčalanu (prostor Mariova), prikupljeno 4.400 stradalnika za srpsku slobodu u čuvenoj Gorničevskoj bici, jednoj od najznačajnijih za proboj Solunskog fronta. U ovoj kosturnici je i deo ratnika stradalih u Balkanskim ratovima.

– Svi su se borili za slobodu, pa im je i mesto u zajedničkoj kosturnici – čujemo.

Levo od kusturnice su spomenici od kamena podignuti borcima koji su vojevali za slobodu te jeseni, 1916. godine. Izvojevali su je, ali posle nisu dugo poživeli.

Razaznajemo na izbledelim epitafima datum ukopa – 1922. godina. Tada su ovde sahranjeni Stanoje Nikolić, sanitetski poručnik Prvog pešadijskog puka srpske vojske, i Aćim Aćimović, načelnik. Fotografije oficira srpske kraljevske vojske su razbijene.

– To je učinjeno u poslednjoj deceniji, kada je u Makedoniji počelo da kuva sa ekstremnim Albancima – govori Strahinjić. – A gde su im potomci da postave nove fotografije? Seobe su bile stalne. I tokom Drugog rata i posle, kao i danas. Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, što bi rekao Crnjanski. Sudbina naša.

Na krstovima zapažamo boje jugoslovenske trobojke. Postavljene su kada je i ovo groblje obnovljeno, 1998.

– Na krstovima su boje, simbol vremena obnove – govori Dragiša. – A stari ratnici su ginuli za Srbiju. Mislim da barem zaslužuju boje njihove zastave. Srbije.

Uz groblje su kuće, štale i ovčarnici porodice Nijazi. Domaćinstvo ovih Albanaca, kolskom stazom kroz groblje, vezano je sa glavnim putem.

– Staza mu je ostavljena kada je groblje obnovljeno. I on tu prečicu koristi – slušamo priču. – Ali je nesreća što on u groblje pušta i stada na ispašu. Ko mu šta može? Dobio je put, vidite, traktor može da prođe. Ali je ovde pravo pitanje – njegova namera. Zar nije civilizacijsko načelo da se tuđi grobovi poštuju. Mi ćemo to pitanje postaviti Gradskoj upravi Bitolja.

Uz domaćinstvo Albanca, desno, uz samo groblje, već duže vreme je zoološki vrt. Iz njega se sve otpadne vode slivaju prema groblju.

– Da ne bude zabune: niko nema ništa protiv ni ove albanske porodice ni životinja u zoološkom vrtu – kaže naš domaćin. – Ovde je reč o pojavi: zašto baš tu?! Za Srbe u Bitolju, nas u Svesrpskom savezu, ovo je više nego uvredljivo.

Dragiša Strahinjić je, kaže, predsednik Udruženja SRMA odnedavno. U deceniji koja je prethodila njegovom imenovanju, tragao je za neobeleženim srpskim humkama od Bitolja do vrhova Kajmakčalana. Tragao za humkama srpske tragedije i slave. Popisivao ih i slikao. U njegovoj dokumentaciji je više od 90 grobalja, spomen-česmi, zapisa…

– Odavde do Kajmakčalana, procenjuje se da je od osam do deset hiljada grobova srpskih ratnika – podseća Strahinjić. – Oni nemaju nikakvih belega. Na našu žalost i zajedničku nesreću, stanje koje sam zatekao nedostojno je stradanja i slave srpskih ratnika za slobodu. O tome sam pisao i našoj ambasadi. Govorio u Beogradu. Još nema odgovora.

UZ POMOĆ DOBROVOLJACA

– U traganju za neobeleženim i zapuštenim humkama za sada nam pomažu samo entuzijasti iz Srbije – ogorčen je Strahinjić. – Najpre su to ljudi iz Udruženja potomaka ratnih dobrovoljaca od 1912. do 1918. godine. S njima i planinarsko društvo „Kopaonik“. Zajedno, tako, tumaramo Kajmakčalanom i Nidžom, obeležavamo gde god nađemo kakav grob, ograđujemo groblja. Izgleda da je samo njima jasno da je na ovom prostoru, pa i na prostoru čitave Makedonije, Srba više pod zemljom nego živih.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *