Srbijo, hajde da vratimo ugled srpskom seljaku!

Tweet

Piše: Đorđe Vesić

Neretko se može čuti uzrečica „seljaku“ upućena osobi koja se ponaša nedolično. Ta reč je postala sinonim za nešto loše. Da li je danas sramota biti seljak?

Pogledajmo prvo istorijski značaj seljaka. Njegov težak položaj i ne moramo posmatrati od Ustanaka, pa na ovamo. Dovoljno je da pogledamo i „zlatno doba“ naše moderne istorije – početak XX veka. U periodu od 1901-1914. godine čak 84,23%stanovništva Srbije bavilo se poljoprivredom. Dakle, govorimo o seljacima. Uslovi života na selu bili su daleko teži nego danas, kako u materijalnom, tako i u fizičkom smislu. Poljoprivredna mehanizacija je pojam sa kojim se prosečan srpski seljak upoznao mnogo kasnije.

Težak život stvarao je otporne ljude, radnike i ratnike. Oni su napuštali oranice i polazili u odbranu svoje otadžbine. Primer njihovog junaštva i izdržljivosti su bitke na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari, ali i povlačenje preko Albanije, kao i proboj Solunskog fronta. Iako je u njima učestvovalo i školovano građanstvo, najveći deo tereta pao je na srpskog seljaka. A on ga je izneo do pobede.

Seljaci su činili jezgro srpske vojske u Prvom svetskom ratu

Vremenom, kako je industrija napredovala, broj seljaka se smanjivao. Sredinom i krajem XX veka došlo je do brojnih promena u našem društvu, a samim tim i do opadanja broja seljaka. Primera radi, sa 84,23% spali smo na 14,76% prema popisu iz 2011. Godine. To znači da danas u poljoprivredi radi manje od 350.000 Srba.

Zašto je to tako?

Danas se neretko može čuti uzrečica „seljaku“ ili „seljačino“, upućena osobi koja se ponaša nedolično. Dozvolili smo da reč seljak postane sinonim za nešto loše, pa se nameće pitanje da li je danas sramota biti poljoprivrednik?

Naravno, bilo bi neumesno tvrditi da je to jedini razlog opadanja broja poljoprivrednika. Postoji više faktora koji utiču na taj nivo. Međutim, ne može a da se ne primeti svojevrsna odbojnost prema ovoj profesiji. Umesto da mladi razmišljaju o preduzetnišvtu u poljoprivredi, oni pokušavaju da što pre pobegnu sa sela.

Razlog tome je iskrivljena slika da je jedino dobar gradski život, a da je zemljoradnja nešto prljavo.

Smanjen broj seljaka doveo je i do slabije obrađenosti zemlje, što pokazuje i analiza RSZ-a iz 2012. godine, koja kaže da se u Južnoj i Istočnoj Srbiji koristi samo oko 26% raspoloživog zemljišta, dok u Vojvodini oko 75%. Zašto ne eksploatišemo više? Zašto se jedan deo od oko 800.000 nezaposlenih ne preorijentiše na poljoprivredu?

Ponajviše zbog negativne slike o ovoj profesiji. Niko neće da bude seljak.

A da li je to sramota? Franše d’Epere je rekao sledeće:

„Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi. To su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, ponosni na svoju naciju i gospodari svojih njiva“.

Nažalost, sami smo promenili poimanje o našem poljoprivredniku. Okužili smo ga. Time nismo postigli ništa drugo do da sputamo sami sebe u iskorišćavanju našeg najjačeg potencijala.

Da bismo prosperirali kao nacija, neophodno je da se zaposli više ljudi. Zatim da novozaposleni počnu da privređuju, čime raste njihov standard, a posredno i standard celog društva. Ne možemo se nadati da pariramo velikim evropskim centarima na polju industrije. Ono čemu se možemo nadati jeste da postanemo konkuretni proizvođači poljoprivrednih dobara. Upravo u toj oblasti možemo očekivati najviše novih radnih mesta. Sledeći korak ka jačanju naše ekonomije bio bi da postepeno smanjujemo uvoz onih poljoprivrednih dobara kojima se sami možemo snabdevati, a uz to da povećavamo izvoz istih na sva dostupna tržišta.

Preduslov za ovakav mehanizam jeste da se promeni svest u narodu o značaju seljaka i njihovog socijalnog doprinosa. Da se sa reči seljak skine stigma koja ga prati, kako bi ovaj termin poneo značenje kakvo je imao pre stotinu godina. A to mora krenuti od svih nas. Sledeći put kada nekoga budete želeli da nazovete seljakom zbog njegovog nedoličnog ponašanja, razmislite prvo kakve to posledice ostavlja na kolektivnu percepciju.

Vraćanjem svesti o značaju poljoprivrede podstaći će se pojedinci na bavljenje istom. Zatim se na državnom nivou mora pronaći optimalan model pomoći seljacima. Možda je jedno od rešenja da država, umesto subvencija, ponudi jednokratnu pomoć poljoprivrednicima, tako što bi im obezbedila neophodno oruđe i mehanizaciju.

Porastom poljoprivredne proizvodnje i povećanjem zaposlenosti dolazi do stvaranja svežeg kapitala koji cirkuliše unutar naše ekonomije, smanjuje se broj građana na socijalnoj pomoći, a povećava broj onih koji su sposobni da plaćaju dažbine državi.

Da bi sve ovo bilo moguće, da podvučemo, neophodno je da promenimo kolektivnu svest. Hajde da vratimo ugled srpskom seljaku.

(akademskikrug.rs)

Tweet