Srbijom vlada zastrašujući pesimizam

Srbijom vlada zastrašujući pesimizam

29 januara 2014

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Propaganda koja se bazira na ulepšanom prikazivanju stvarnosti više nema potenciju. Ona je ismejana i potisnuta u „ropotarnicu istorije“, opstaje samo u društvima koja su naseljena unutar same „ropotarnice“. Međutim, pitanje je da li i u tim društvima neosnovani propagandistički optimizam u sagledavanju stvarnosti zaista utiče na javno mnenje ili samo definiše narativ u koji niko ne veruje, ali ga zbog drugih vidova represije reprodukuje.

Za to vreme u Srbiji zavladao je pesimizam, koji se strateški razbuktava upravo od same vlasti. Srpski pesimizam doduše nije teško razbuktati, naročito ako imamo u vidu naš fatalistički pogled na istoriju i velika očekivanja od vlastitog položaja u međunarodnim tokovima. Prosečan Srbin, ako je evrofanatik, našu državu vidi kao ravnopravnu članicu EU, koja će o sudbini Evrope odlučivati uz rame sa Nemačkom, prethodno obezbedivši njihov standard za sve svoje građane. Prosečan evroskeptik, s druge, strane smatra da će Srbija, ako odustane od evrointegracija, automatski postati „odmetnička“ država velikog međunarodnog ugleda i povesti ostatak sveta protiv imperijalizma iako nema ni mineralne rezerve Venecuele niti nuklearno naoružanje Severne Koreje. U tom smislu, pretenciozan narod, suočen sa time da Srbija u dogledno vreme neće postati ni Nemačka, ni Venecuela, ni Severna Koreja, lako pada u apatiju.

UGAŠENI ŽAR PETOG OKTOBRA

Milošević je bio sklon ulepšavanju stvarnosti u svojim medijima jer je prošao ozbiljan politički odgoj, koji je za cilj imao stvaranje suverene, vitalne države. Međutim, aktuelni vladari Srbije otkrili su neverovatnu moć pesimizma i iskoristili ga za formulisanje novog društvenog konsenzusa.

Još od svrgavanja Miloševića, čiji je sistem bio uspostavljen nekih pedesetak godina ranije i grčevito se borio da opstane, i samim tim da dokaže kako funkcioniše ulepšavajući stvarnost, pesimizam je pomogao da se pojača slika već postojećeg posrnuća kako bi se ubrzao njegov pad. Ali tada su narativi obilovali optimizmom koji je opisivao sve ono što kreće posle krizne tačke kada smo posrnuli sa Miloševićem i ponovo se uzdigli sa prozapadnom opozicijom.

Žar proistekao iz tog optimizma je u međuvremenu ugašen. Ispostavilo se da je sve bilo iluzija, da su nam najveći prijatelji i dalje Kina i Rusija, da nam je Zapad i dalje nenaklonjen, da Kosovo nije demokratsko pitanje koje će se lagano rešiti u okviru Srbije kada Milošević ode itd. Rečju, ispostavilo se da je manje-više sve moralo da bude onako kako je već bilo za vreme njegove vlasti.

Kako bi motivisala građane da trpe nova poniženja, Vlast se okrenula pesimizmu. Generišući neizlečiv osećaj nemoći, insistirajući na tome da smo mi zemlja u kojoj je naroda sve manje i svi su višak, da smo u dugovima koji se ne mogu vratiti, da smo, rečju, na granici opstanka, stvorili su glasačku mašinu kojom je vrlo lako manipulisati.

ŽRTVE PESMISTIČKE PROPAGANDE

Opozicija je, naravno, nasela na ovu igru i, vođena uobičajenim opozicionim instinktima, počela je da raspaljuje još strašniji pesimizam, dodajući kako smo ne samo duhovno, biološki i finansijski bankrotirali već da nam ni mere Vlade ne mogu pomoći. I to prepuštanje oportunom opozicionom kritikovanju stanja zapravo i jeste rezultiralo time da se ništa ne može promeniti. Naime, promena se može desiti samo onda kada građani mogu da prepoznaju i gotovo opipaju potencijalno poboljšanje uslova života. Opozicija ne može da artikuliše takav „uzorak“ koji bi ponudila narodu i, uprkos užasu koji mu predočava, pomaže Vlasti da opstane kao znak kakve-takve stabilnosti u danima duboke krize. Kada se u to ukalkulišu razni „kupljeni“ glasači, koji računaju da će glasanjem za Vlast obezbediti svoja radna mesta, izborna pobeda je obezbeđena.

U Srbiji zbilja jeste teško naći razloge za optimizam, i simptomi stagnacije su sveprisutni. Pa, ipak, konsenzus stvoren oko pesimizma je zastrašujući i pobuđuje sumnju. Naime, ta odjednom stečena „suvišna sloboda“ u prikazivanju Srbije kao pakla nije znak nikakvog intelektualnog sazrevanja, već pre svega uklanjanje svake inicijative da se nešto istinski promeni.

Zvuči gotovo apsurdno, ali zar apsurd zapravo nije naše stalno stanje da je sada najveći znak otpora pokušaj da se ukaže na svu onu snagu – duhovnu, biološku i materijalnu – koja još uvek postoji u nama? Čini mi se da jeste jer, ukoliko tu snagu ne prepoznamo u sebi, i mi ćemo jednog dana postati istorijski primer naroda koji je postao žrtva propagande, s tim što je ova naša stvari činila ružnijim, a ne lepšim, i samo po tome ćemo konačno postići svoju kolektivnu ambiciju – da se po nečemu istaknemo u međunarodnim okvirima.

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

(Stari kadar)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *