Srbima je dovoljna Ibarska magistrala da bi potpuno nestali

Srbima je dovoljna Ibarska magistrala da bi potpuno nestali

8 jula 2014

338264_003-saobracajna-nesreca04052013ras-foto-dejan-zivancevic-_fPiše: Bojan Babić

Čuveno Kremansko proročanstvo (ako pak nije reč o kakvom uratku starog-dobrog DB-a) predvidelo je da će jednog dana svi Srbi moći da stanu pod jednu šljivu. Stari mudraci, neko će reći obični prevaranti, imali su viziju ratova, borbe ovog ludog naroda do istrebljenja, osećali opasnost od prirodnih nepogoda i zaraznih bolesti…

Ni u ludilu, međutim, nisu mogli da zamisle da će gotovo ključni faktor našeg nestanka biti – Ibarska magistrala. Na toj nesrećnoj deonici dugoj više stotina kilometara, što izvire u Beogradu i spušta se sve do ćudljivog Ibra, svake godine gine čak 600 ljudi. Prostom računicom dolazi se do zastrašujućeg zaključka da je u saobraćajnim nesrećama na ovom preopterećenom, nebezbednom i preuskom putu za poslednje dve decenije poginulo bezmalo 12.000 ljudi.

Toliko nas sve skupa nije stradalo ni u ratovima devedesetih, poplavama, požarima i svim drugim nedaćama za koje smo, doduše opravdano, mogli okriviti više sile prirode i međunarodne zajednice. Ibarska magistrala, putni pravac u međuvremenu s pravom prekršten u trasu smrti, zločin je za koji niko drugi nije toliko kriv kao ova država.

Ista ona koja ga je osmislila i izgradila pre više od pedeset i kusur godina i prepustila vremenu i sudbini, da svakodnevno kao moderni danak u krvi ili neka mitska aždaja na svojoj površini odnosi nove i nove žrtve. Šokantno je da niko od nadležnih od osamdesetih naovamo nije pomislio da se broj automobila na srpskim drumovima drastično povećao, da Ibarskom ne ćarlijaju više samo dva „spačeka“ i jedan tečin „pezejac“, da je tolikoj magistrali potrebno da napokon izraste i postane moderan autoput.

Pare nikada nisu bile problem jer, jelte, nikada ih za korisne stvari u ovoj nedođiji nije ni bilo. Ali moglo se učiniti bar nešto da se poveća bezbednost, makar uterivana drakonskim kaznama i bezbrojnim patrolama duž čitavog puta. Kad smo već regrutovali gomile bahatih policajaca, kupili skupe helikoptere i angažovali luksuzne „presretače“ kojih nema ni u tragovima na Ibarskoj magistrali.

Da ne bude zabune, drastičnu osudu, tek nešto manju od one namenjene nadležnima, zaslužuju i vozači. Često bahati, nestrpljivi i neracionalni u vožnji. Spremni da u smrt pošalju ne samo sebe i svoje saputnike nego i potpuno nevine druge učesnike u saobraćaju.

Niko im ne može zameriti što ih unervoze kolone ili im pregled sputaju teški kamioni, ali nipošto im se ne može oprostiti toliki nemar i nehajnost prema svojim i tuđim životima.

Ako prihvatimo kao tačnu onu staru misao da je svaki vozač potencijalni ubica i samoubica, onda je, nažalost, Ibarska magistrala idealno mesto da se počine masovni zločini i čitave porodice zaviju u crno.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Natalija says:

    Prroblem su, na prvom mestu, vozači. Svi smo svedoci mnogobrojnih situacija u kojima smo, zbog nečije bahatosti, mogli da stradamo, ili smo očevici situacija u kojima su drugi mogli da izginu. Kad se sedne za volan,potrebno je naoružati se strpljenjem i polako, pa neka je i kamion koji mili, bezbrojne krivine ili bilo šta drugo što nam smeta da stignem ako smo planirali. Gde se stiže suludom i bahatom vožnjim? I ne dešavaju se takve saobraćajke samo drugima, to treba imati uvek na umu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *