Србин се не постаје чином рођења већ на испитима врлина

Srbin se ne postaje činom rođenja već na ispitima vrlina

9 marta 2015

538030_10151450859228922_1478371851_nPiše: Dragoš Kalajić

„Sad shvatam da je bez te istine nepotpuno svako sagledavanje razloga protivurečja junaštva i niskosti u srpskom narodu… Dakle, iznad tih dubokih uzročnika, razlike i sukobe unutar srpskog naroda izaziva izaziva činjenica da smo našu kuću svesno ili lakomisleno sagradili na sred carskog druma. Tu su najteži, pa i najstrašniji ispiti ljudskog materijala. Jedni, koji bi u mirnijim delovima sveta ostali neupadljivi, ostajući obični ili prosečni, ovde sebi i drugima otkrivaju junačke, pa i nadljudske vrline. Drugi, koji bi u istim pozadinama mogli biti i ostati ugledni i čestiti ljudi, ovde, po senkom užasnih izazova i pretnji, lome se i pokazuju iznutrice najgorih kukavica i ljigavaca, izdajnika i podlaca.”
Zastao je i pogled skrenuo ka prizoru.

„Kako ljudi, tako i narodi. Na ispitima koje je nametnula viševekovna osmanska okupacija i islamokratija, telo srpskog naroda se prelomilo na četiri dela. Prvo su se otuđili preobraćenici u islam, gonjeni lakovernošću, koristoljubljem ili strahom, radi zaštite sebi i najbližih, supruga, sestri i kćerki od nasilja i silovanja, kao i sinova od danka u krvi. Na slici ih vidimo kako na konjima, s turbanom i u odeći zavojevača, gospodarski posmatraju spaljivanje moštiju. Kraj njih stoji i obraća im se, s ulagivačkim zluradim osmehom, predstavnik druge i mnogo opasnije vrste izdaje, jer ona ostaje unutar naroda, često vešto prikrivana. Reč je o rajinskom mentalitetu, kako je Jovan Cvijić nazvao padanje na kolena pred stranim gospodarom i spremnost na bestidno služenje svakom osvajaču, te sklonost oponašanja odgovarajućih uzora života. Koliko su nosioci rajinskog mentaliteta ponizni pred stranim gospodarima – toliko su svirepi u tlačenju srpskog naroda i progonu svake slobodoumne i hrabre glave.

Možda tu svirepost uzrokuje i strah koji su ulili azijatski zavojevači, pogubljujući na kočevima ne samo ustanike već i ostale, sasvim nedužne… Iza njih vidimo narod koji je pogružen, ćutke ili u suzama odaje poštu svom nebeskom, svetom vođi. To je čestit narod, koji je u stanju i vekovima da trpi udarce i ostane veran sopstvu i svojoj tradiciji, prezirući izdajnike. To je narod koji u sebi pribira snage i čeka prvu povoljnu priliku za ustanak i oslobođenje.”

Pogled je uputio kroz prozor, ka nekom horizontu prošlosti ili budućnosti.

„Postoji i najznačajniji deo našeg naroda, iskaljen na najtežim ispitima. Taj deo slikar nije prikazao, niti je mogao, veran načelu jedinstva radnje, mesta i vremena. Taj deo čine Srbi koji su se radi odbrane svoje časti i slobode odmetnuli u visoke, nedostupne planine ili s one strane granice, gde su stvorili jedinstvenu vrstu ratara-ratnika što je vekovima branila Venecijansku republiku i Austrougarsku imperiju od azijatskih zavojevača.”

Učinilo ti se da je Kezarova gvozdena maska odrazila jedan plamen s lomače, istakavši njegov osmeh tragičnog optimizma.

„Mnogi narodi su izgubili ove prostore, ili su u njima nestali. Srbi ih najduže i najžilavije brane. I kad nešto od svoje otadžbine izgube, skoro redovno to umeju da povrate pod okrilje dvoglavog belog orla. Možda sve to ukazuje na neku posebnu ulogu Srba u porodici evropskih naroda… Ja vam sve to govorim kako bih vas opomenuo. Nikad ne zaboravite da ste duhovna deca večnog evropskog carstva, čiji je steg, u jednom periodu, nosio car Dušan. Sad je ovde mirno, neko bi rekao sivo i bezlično, i sve ukazuje da se srpska samosvest rastvara u baruštini zaborava. Imajte na umu da je to samo zatišje pred buru, jer kuća srpskog naroda obeležava i središte evroazijskog polja boga Marsa. Turci su dobro osetili duh mesta naše prestonice te su je nazvali domom svetih ratova. To nije sve. Francuski pisac Abel Bonar osetio je ovde i iskazao kako je Beograd grad visoke misli.”

Obuhvatio je vaša lica, jedno po jedno, laganim pokretom pogleda, s leva na desno, kao na smotri bojen spremnosti, a vi ste, osetivši duh predavanja, stajali ukrućeni, kao vojnici pred očima vojskovođe.
„Dakle, srpska deco sad nevidljivog a večnog evropskog carstva, uvek morate biti spremni za velike, pa i najveće osvajačke pretnje. Ako hoćete da budete istinski Srbi – morate znati da to veoma skupo košta a ništa ne donosi, izuzev muka, patnji i stradanja. Ako za to niste sposobni – bolje je da se povučete sa ovog najopasnijeg mesta u Evropi i da odete u beli svet, da ne smetate ostalima svojim glasnim strahovanjima i žalopojkama. Morate znati da će rajinski mentalitet, vanredno sposoban da se uvek i svuda dokopa vlasti i održi na njoj, svako vaše svrstavanje na stranu svog naroda nagrađivati porugama, sramoćenjem i progonima. Vaš izbor mora biti slobodan od svake brige za ishod. Jednako morate biti slobodni od žudnje za pobedom, kao i od straha spram poraza. Vaša odluka mora biti čista i neuslovljiva. Samo tako ćete biti dostojni srpske uloge i tradicije.”

„Moć prepoznavanja neprijatelja i istinskog prijatelja je osnovni zadatak elite svakog a pogotovo srpskog naroda – koji je izabrao da živi na najopasnijem prostoru Evrope. Mi smo počeli razmatranje uzroka srpskih poraza i propasti: ne samo nesloge i međusobica već i nedostatak takve moći u elita jedan je od trajnih uzroka. Ta nemoć se iskazuje i kroz običan govor danas što, primerice, izjednačava pojmove Zapad i Evropa, kao da su sinonimi. Tako oni koji zaziru od Zapada neprijatelja vide u zapadnoj Evropi, a oni što navijaju za Zapad, misleći na isti deo Evrope, ne shvataju da je on zapravo pod okupacijom poslednje zapadne sile, Sjedinjenih Američkih Država. Najumniji filosof našeg doba, Martin Hajdeger, uči nas da razlikujemoZapad i Evropu kao što razlikujemo smrt od života: Zapad nam je smrtna pretnja, a Evropa je naš život…”

Sedmog oktobra 1929, po njegovoj oporuci, u Beograd su preneti i sahranjeni u ruskoj Crkvi Svete Trojice posmrtni ostaci „crnog barona”, generala Petra Nikolajeviča Vrangela, poslednjeg glavnog zapovednika vojske carske Rusije. „Kao da je imao u vidu kako je Beograd, dom svetih ratova, idealno mesto za zemne ostatke velikih ratnika. ako se sen Crnog barona pridružila i seni Svetog Save, čije su mošti spaljene upravo na ovom mestu. njima se pridružuje i sen cara Dušana, čije se mošti sad prenose u Crkvu Svetog Marka… Idemo tamo.”

Ponekad, u pesku koji su nanosile struje i talasi, opažali ste posebna svetlucanja. Prilazili ste im sa svetim strahopoštovanjem i odizali metalne krugove koji su nosili znamenje rimske imperije i profile te imena rimskih imperatora. Sad se ne sećaš šta si tada mislio, dok si ih čistio od peska i rđe te prevrtao pod pogledom u ruci. Sećaš se samo da si u njima slutio nešto mnogo više od pukog novca, simbola određene materijalne vrednosti. Doživljavao si ih kao neke jezgrovite poruke bačene u reku vremena upravo da bi dospele do horizonta budućnosti, gde si stajao sa svojom družinom…

… Od svih prizora najjasnije se sećaš onog koji je Ratno ostrvo pružalo pri kraju proleća, kada i najlakši povetarac otkida i razvejava, kroz vazduh treperav od isparenja, na hiljade i hiljade belih, maljastih cvetova zove, nalih snežnim pahuljicama. Činilo ti se kao da nekakav čudesni sneg veje uoči leta, nagoveštavajući postojanje čarobnog sveta, s one strane kruga nužnosti, nastajanja i nestajanja, gde je samo ono najdivnije moguće.

… Tada je između vas stala Svetlana, raširivši ruke da vas razdvoji, smirujući pogledom čas jednog, čas drugog. Potom ga je lagano oborila ka stolu, ka napojnici koju ste ostavili konobaru. S osmehom koji je lebdeo između latinskog anđela i slovenskog đavola, podigla je jedan novčić iz gomile.

„Oboje ste mi jednako dragi, pa zato neka presudi boginja Fortuna. Ako ispadne grb, pokloniću ljubav Aleksandru, ako ispadne pismo dobiće je Vladimir.”

Bacila je novčić uvis, dočekala ga desnom nadlanicom i hitro poklopila šakom, kao neku veliku tajnu. Potom je lagano odigla ispruženu šaku, zavirivši ispod nje, s izrazom dečje ljubopitljivosti, da bi prste levice brzo preobrazila u kljun koji je zgrabio novčić i svima ga pokazao kao na pozornici mađioničarskih umeća.
„Izašao je grb! Aleksandar je imao više sreće!”
Okrenula se ka tebi da bi te zagrlila sjajnim pogledom, kakav ženski element poklanja pobednicima. Tad si osetio drugi udarac, ali jači od svih koje si pretrpeo na scenama tuča beogradskih žestokih momaka, od prostora igranki, redovno oko devojaka, do nevidljivih ali nepopustljivo branjenih granica kvartova. Bio je to udarac u temelje duše. Ipak, pribran, rekao si spokojnim glasom:
„Meni nije potrebna ljubav zadobijena kockom.”
Okrenuo si se i krenuo u mrak, kroz gustu šumu, ka svetlima Beograda. Čuo si za sobom smeh, pozive i dozive. Nikada više nisi otišao na Adu. Vladimir te je posetio i zatražio te dobio oproštaj. Ali njegovo prijateljsko ubeđivanje kako je Svetlana, sa ženskom domišljatošću, priredila tobožnje žrebanje samo da bi poštedela njegov ponos i sačuvala vaše prijateljstvo – nije u tebi izazvalo nikakvog odjeka. U tebi se nešto prelomilo: pomisao o odlasku na Zapad, izazvana pozivom rođaka iz Francuske, nekad lelujava poput odraza tvog lika u vodi, postala je čvrsta, nepokolebljiva odluka.
Prošle su mnoge godine od tada, ali i sad, dok zuriš u daljinu, kroz kišu, ti osećaš kako jedna nezarasla rana u tebi bolno bridi.

„Temelji novog sistema kolonijalnog iskorišćavanja posredstvom dužničke ekonomije postavljeni su 3. aprila 1949. godine u Beloj kući, dakle istog dana kada je sklopljen i Atlantski savez. Prema fonogramu razgovora koji su vođeni te večeri, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Truman, državni sekretar za odbranu Džonson i državni sekretar za spoljne poslove Ačison su zastrašili predstavnike evropskih članica, njihove ministre inostranih poslova, tvrdeći da će se na Evropu uskoro sručiti osvajački pohod 600 divizija Crvene armije. Truman je dodao da SAD nisu u stanju da same spreče tu invaziju, osim izručujući atomske bombe na svoje saveznike u Zapadnoj Evropi. Potom je užasnutim i lakovernim Evropljanima nagovestio jednu mogućnost američke vojne pomoći, ali uz uslov da evropske države povuku svoje snage iz svojih kolonija te da žrtvuju odgovarajuće ekonomske koristi. Usledio je proces predaje evropskih kolonija. Tamo gde su se evropske sile opirale, kao Francuska u Indokini i Alžiru, vašingtonska strategija je otvoreno pomagala, naoružavala i podsticala narodno-oslobodilačke pokrete. Tako oslobođene, prividno nezavisne zemlje odmah su zapadale u spremno raširene mreže dužničke ekonomije, koja ostvaruje najveće profite, po cenu rastuće gladi i masovnih emigracija, kakve prethodni kolonijalni sistem nije poznavao, obavezan, silom svoje prirode, da ulaže u civilizacijski razvoj.”

… Dobro znaš da sa Srbima stvari stoje skoro obrnuto: ne samo da lako, pa i olako opraštaju i zaboravljaju ćak i najgora neprijateljstva i zlodela. Zapanjujuće ogromna posvećenost zapadnih proizvođača javnog mnenja demonizaciji beznadežno osamljenog srpskog naroda potakla je u tebi mnoga prisećanja i preispitivanja. Sakupljajući i prebirajući, pod svetiljkom njujorške usamljenosti i pod lupom matematičkog duha, pamćenja izgleda, reči i postupaka Srba, došao si do zaključka kako srpski pogled nije toliko usmeren u prošlost već istrajno, vekovima, stremi ka nekoj tački u budućnosti. Ipak, nisi opazio da je to uviđanje tačke bilo dublje nego što si je mislio. Lišena svih dimenzija, u svojoj biti, tačka pripada metafizičkom svetu: ona je zapravo geometrijski simbol praga višeg, večnog sveta, s one strane nastajanja i nestajanja. Da si to njeno svojstvo povezao sa opštim utiskom kako srpski pogled stremi ka njoj, u budućnosti, razumeo bi, u potpunosti, i reči jednog srpskog starca upućene nekom ustaškom koljaču, u logoru Jasenovac, koje si negde, davno, pročitao. Prema ispovesti zlikovca, takmičeći se jednog dana s ostalim ko će više moći da pokolje Srba, ostao je trajno lišen duševnog mira i sna, jer se obreo pred savršenim spokojstvom tog starca, koji mu je, pod zastalom kamom, zagledan u neznane daljine, rekao, da ga ohrabri: Samo ti, sinko, radi svoj posao a ja imam svoj.”
Kad ih neko iznenadi u takvoj zamišljenoj zagledanosti u prividnu prazninu, čije je ime budućnost, te pita šta misle – Srbi obično odgovaraju: „Ništa!” To poricanje odnosi se na stvari i pojave sveta danas i ovde. Taj srpski pogled ide mnogo dalje i više. Slaveći svog sveca, zaštitnika, učitelja i vodiča, kao što su drevni Rimljani slavili svete lare, svaka srpska porodica čuva i poštuje njegov lik – što kroz ikonu, nad plamenom kandila, prosijava svetlost nadistorije – očekujući da se jednoga dana, tamo, visoko, s njim, konačno sretne.

Sviknut na površne, klizave i mehaničke dodire pogleda u njujorškoj tuđini, ti osećaš neku nelagodnost pod njenim, koji se duboko zariva u prozore tvoje duše, kao da ispituje ko si, od kakvih si ideja tvoren i šta sadržiš u svom biću.

„Mene ova slika veoma privlači zato što u rasporedu predmeta, figura i elemenata arhitekture vidim skoro didaktični prikaz idealne strukture lepote koju zovemo i Fibonaciusov niz, po velikom matematičaru sa dvora Fridriha II Hohenštaufena. Reč je o strukturi koja je sadržana u mnogim oblicima prirode, od građe biljaka, stabala i cvetova, ili najlepše školjke, Nautilus, do helenskih hramova i rimskih vila… ili do spiralnih pokreta galaksija…”
Na Vladimirovom licu izbija osmeh prisnosti.
„Jedan, jedan, dva, tri, pet, osam, trinaest… Halo! Profesore! Nešto ste pobrkali: niste Vi sad u Americi senilnog varvarstva, već u kolevci evropske civilizacije i pismenosti!”
Pokrivaš šakom lice u znak stida:
„Oprostite, zaneo sam se… Izučavanje pojava Fibonacijusovog niza pomaže mi da sačuvam unutrašnji mir u njujorškom haosu.”

„Osećaš, ponovo, malu vrtoglavicu i pogled ti, tražeći neki stožer ravnoteže, pada na tkanicu s nizom geometrijskih prikaza, poređanih na crnom polju…
„… Upravo to što ste rekli je pravi korak oslobađanja od opšteg a potpuno pogrešnog uverenja kako su u pitanju puki ukrasi, bez ikakvog drugog smisla i višeg značenja. Tu su misli, osećanja i želje te neznane tkalje iz Skopske Crne gore istakli sliku svemirskog Reda, obrazovanog oko stožera u obliku zimzelenog stabla – Rimljani bi rekli axis mundi – što se grana, kao što vidite, simetrično, kroz središte prizora. (…) I boje čine deo tog jezika: svaka nit boje tu izražava neko značenje, neko stanje duše ili želju. To je jezik tradicije koja potiče iz preistorije, s Kavkaza, kao i jezgro srpskog naroda. Slavni nemački etnolog Hildebrand je izrazio svoju zapanjenost upornošću čuvanja tog preistorijskog jezika, jedinstvenog u Evropi.”

„… Ja pravog muškarca cenim po sposobnosti da skuva dobro jelo, pa i da opere suđe posle obeda. Onaj ko se boji da će mu takvi poslovi umanjiti muškost izvesno u njoj oskudeva… ili je baš nema. Uostalom, da li ste nekada čuli za nekog slavnog kuvara ženskog roda? Naravno da niste. Visoko kulinarstvo iziskuje muške vrline, poput inventivnosti i odvažnosti. Konzervativci, pardon, konzervativke su nepodobne za kujnu.”

„Vidite, sve najvrednije i najlepše na ovom svetu je potpuno besplatno… Ljubav i prijateljstvo, beskrajno zvezdano nebo u leto ili muzika Johana Sebastijana Baha…”
„… Ipak, ljubav i prijateljstvo moramo da zaslužimo, a da uživaju u lepoti zvezdanog neba, Bahove muzike, prizora što nam pružaju vrhovi planina ili ovo cveće u vrtu – mogu samo oni koji raspolažu neophodnom osećajnošću i znanjem…”

„Iza paprati je svet tajni. Zato paprat najradije raste u dubinama šume, tamo gde su senke najduže, kraj tresetišta, iz starih, oborenih stabala… Ona se razmnožava sporama, ali narod veruje da paprat cveta i opada uoči Ivanjdana, u ponoć. Ko uspe da u ponoć, ne obazirući se na urlike nemani i aveti, uhvati cvet paprati – stiče moć da vidi tri sunca i da uz pomoć njihove vanredne svetlosti otkrije sve tajne sveta…”

„… U krugu američke nacije, visoka znanja su ili odlika najviših bogataša, koji su prevazišli sva ograničenja zakona po kome je vreme novac, ili samovoljnih otpadnika, anarha i beskućnika. Jedini koje je radovao susret s posednicima evropskog obrazovanja bili su stari Jevreji, izbegli iz Evrope pod senkom rasističke netrpeljivosti.”

„Najpovoljnije doba za tajne susrete ljubavnika je leto. Tada su noći tako kratke da smo u zoru još budni i sedeći u našoj sobi, čija su prozorska krila bila otvorena prethodne večeri, kontempliramo pod svežim povetarcem jutra prekrasni prizor. I kada, potreseni, nastojimo da odložimo dospeli čas rastanka kroz razgovor sačinjen od ustreptalih pitanja i nežnih odgovora, jedna ptica, upravo kraj nas, uzleće, pevajući iz sveg glasa, i mi podrhtavamo, razgaljeni, kao da su nas otkrili.”
Držeći otvorenu knjigu, podučio te je:
„Sad sam vam pročitao jedan od hiljada bisera posejanih po stranicama ovog klasičnog dela japanske književnosti, Noć uzglavlja, koje je ispisala, u desetom veku, Sei Šonagon, dama na dvoru imperatora Sadakoa. Kada mi se smuči ovaj svet – koji doista samo što nije eksplodirao – vođen duhom ovog dela ja se povlačim u Japan, na carski dvor, deset vekova unazad…”

Bio si dečački iznenađen.
„Zar ona (Milena Pavlović Barili) nije umela da sebi nađe boljeg supruga?”
Mihailo je uzvratio osmehom stečenim nad ponorima razočaranja.
„Ne… i bila je očajna zbog toga. Jednom prilikom, na večeri kod Helen Rubinštajn, požalila se, tiho, Menotiju: I ovde, isto kao svuda: oni koji iole vrede su pooženjeni, a oni koji su slobodni ne vrede ništa. A moja majka, koja ovaj svet poznaje samo iz holivudskih filmova, saleće me pismima da se udam za nekog milionera, naravno obavezno naočitog, pametnog i čestitog. Danas je za žene stanje mnogo gore, zapravo katastrofalno.”

Suština savremen krize muško-ženskih odnosa počiva u činjenici da moderni muškarac ne poznaje ženu. Zavaran majstorima zapadnog, pederskog mišljenja, muškarac je uobrazio kako žena traži nekakvu jednakost. Gluposti! Žena hoće jedino da svog čoveka vidi kao gospodara kome će se stoga rado podati. Kako je iskreno priznala pesnikinja Silvija Plat, žene obožavaju fašiste! Žena je duboko nesrećna ako treba da svoje najintimnije draži podaje i predaje nekom koga ne ceni ili intimno prezire. Taj to mora skupo da plaća, ovako ili onako, u gotovini, nervima, ili čak životom. Last but not least, žena je teški zavisnik genitalnog organa i nadasve potrebe za orgazmom. U stanju je da muškarcu sve oprosti, pa i najveće uvrede ili izdaje, ako on ume da je lepo pomiluje i izazove vrhunsku ekstazu. Pogotovu one kojima je za potrebno mnogo vremena. Srbi to umeju. Kako? Lako: obuzdavanjem sebe prostim pomeranjem toka misli ka drugim, poželjno je neprijatnim predmetima ili, u krajnjoj liniji, kratkim obustavama disanja. Kada se obustavi dovod kiseonika u krv – pada i spolna ukrudba, što bi rekla naša ,braća’ Hrvati. Mi, Srbi, umemo to jer smo vekovima prinuđavani da se obuzdavamo, da trpimo i čekamo naš istorijski trenutak.”

„Život je kratak za suze, kaže, s pravom, Ksavijer Kugat, kralj mambe, sambe i ča-ča-ča!”

Naglo zastaje i torzo blago izvija u susret talasa muzike.
„Poslušajte ovaj Koncert za oboe Benedeta Marčela: tu, na vrhovima evropske muzike vlada večni mir, sloga i spokojstvo.”

„… I nije to tako otrcana priča kako Vam na prvi pogled izgleda. Lik Lole Montez u delu Crnjanskog je možda poslednji primerak u dugoj galeriji vrste zvane fatalna žena, što obeležava romantičarsku prozu XIX veka. Skoro po pravilu, fatalna žena je neukrotiva i divlja, živi prestup protiv vladajućeg morala i civilizacije. Ona poseduje neodoljive čari, koje takođe ne potiču iz građanski uređenog i civilizovanog sveta. Zato su fatalne žene, po pravilu, egzotičnog porekla: Ciganke, Kreolke, Ruskinje… One svesno, iz čistog hira ili gonjene nekim unutrašnjim porivom, zavode i vode u propast svoje žrtve. Najradije one koje je najteže osvojiti, poput sveštenih lica i monaha, velikodostojnika i suverena, koje kod Crnjanskog predstavlja kralj Ludvig…”
„… Da, ali sve su to polovični odgovori na vaše pitanje, a ne onaj glavni… Ona je, čini mi se, najznačajniji protivnik sveta stvorenog buržoaskim revolucijama. Ona nadasve otelotvorava Prirodu. Reč je o Prirodi od koje se otuđujemo… ali to nije i ono najgore. Postajući robovi jedne protivprirodne civilizacije postajemo, sve više, njeni neprijatelji. U vizijama romantičara, ta Priroda, posredstvomfatalnih žena, kažnjavala je muškarce koji su je lakomisleno varali sa papirnatim samoobmanama, lažnim vrednostima, moralnim hipokrizijama… Fatalna žena je jedan od poslanika velikog ispita koji kuša sve pretpostavljene kulturne i civilizacijske vrednosti. Istinske vrline i vrednosti opstaju a ostale propadaju. Činjenica da u savremenoj kulturi nema više ni senke fatalne žene možda ukazuje na to da je moderni muškarac ostao bez svojstava, kako je uočio Robert Muzil. Na filmskom ekranu se pojavljuju samo loše imitacije fatalne žene. One se sada odaju demonima potrošnje i prinudno okomljuju na jedino što tu preostaje, na novac, surogat izgubljenih ljudskih svojstava i vrlina.”

„… Ne mogu se pravdati te budale kako nisu znale koga žene: njeno javno geslo glasilo je kako žena treba da ima bar četiri životinjke: jaguara u garaži, vizona oko vrata, pastuva u krevetu i magarca koji će sve to da plaća. Ako se ikada obogatite, imajte to u vidu.”

„To je kod vas uslovni refleks, zaostao iz Beograda. U Beogradu imate utisak da zgodnih momaka ima previše a lepotica premalo. Tamo stalno moramo da se dokazujemo pred devojkama u nekoj vrsti desetoboja, lepotom, pameću i snagom. Dobro pamtim kako smo se skoro svakodnevno tukli oko devojaka, a one su samo čekale i gledale da vide ko je najjači, pa da mu padnu u zagrljaj… Ovde je pederisanje masovna pojava, pa jadnim ženama ne ostaje drugo nego da se očajnički bacaju na svakog ko makar liči, samo izdaleka, na muškarca.”

Životno iskustvo nas uči da stariji, potisnuti pa i zaboravljeni sastojci svesti nekog bića nisu zato obavezno i manje značajni, postojani i uticajni spram novijih, istaknutijih i prisutnijih. Ponekad tek na ispitu smrti čovek spoznaje da doista od poslednjeg životnog koraka zavisi prvi.

Na sceni tvoje svesti ponovo je iskrsao Svetlanin lik u stavu Nike Samotračke. Hteo si da kažeš njeno ime, ali je iz tebe izašao drugačiji odgovor.
„To je… to je Evropa.”
U tom trenutku shvatio si da snaga istrajavanja Svetlaninog lika u tvom pamćenju potiče uz njene moći da u tvojim mislima i snovima otelotvorava Evropu koju si tek u američkoj tuđini spoznao i zavoleo kao svoju najveću a napuštenu otadžbinu.

Odvjetnik ispruži ruku pred sebe u znak odbijanja.
„Budimo ozbiljni: ja nisam rekao da sam protiv svakog, već samo materijalističkog shvatanja rase. Postoji i ono deontološko poimanje rase. Postoji rasa duha, slaganje elita iznad svih bioloških i nacionalnih, kulturnih i religijskih razlika. Konačno, na ispitima istorije najbolje se drže malo zacrnjeniEvropljani, s juga, sposobni da najduže odolevaju napadima i korupcijama upravo zato što imaju nešto od neprijatelja u sebi, te ga bolje poznaju. Čisti beli i plavi severnjaci pak padaju odmah, bezuslovno i potpuno pod svaku prevaru. Svi eksperimenti izopačenja evropskog čoveka imaju najbolju prođu u zemljama Severne Evrope. I droga, i pornografija, i pederisanje, i opšti promiskuitet, i multikulturalno društvo, sve! Nema te bezumnosti i naopakosti koju blesavi severnjaci neće prihvatiti na svoju i opštu štetu… Uzmimo na primer najgore, Engleze, koji su zahvaljujući svojoj ostrvskoj postranjenosti ostali rasno čisti. Pa šta mi imamo od toga? Oni su veleizdajnici Evrope! sve najgore što je stvoreno u poslednjih dva-tri veka poteklo je od njih, iz njihovog izopačenog uma i trulog srca…”
„… Počnimo od patenta masonerije, najzaslužnije za srpska stradanja u ovom veku. Masonerija je naložila svojim korisnim idiotima iz Crne ruke da nahuškaju sarajevske balavce u atentat na pogrešnog čoveka – pogrešnog sa stanovišta srpskih interesa – kako bi stvorili povod za Prvi svetski, odnosno bratoubilački rat evropskih naroda. Bio je to rat za uništenje tri hrišćanska carstva i uspostavljanje nacionalnih država, pod masonskom upravom. Masonerija je Srbima, u tom ratu, obećala ujedinjenje svih srpskih zemalja nakon pobede, a onda im je uvalila Jugoslaviju, draškajući taštinu svog sifilističnog poslušnika, kralja Aleksandra. Potom ga je bezobzirno ubila, samo zato što se drznuo da počne misliti svojom glavom. Konačno, po nalogu Londona, ovdašnje sluge masonerije gurnule su srpski narod i u pogubni rat protiv sila Osovine. Isti ti izrodi su tokom rata, opet po nalogu iz Londona, čuvali Broza kako bi mu potom predali vlast.”
… Akademik pomirljivo ispruža ruke prema Odvjetniku.
„Pustimo sad to! Osnovno pitanje je zašto mi Englezi Evropi i nama želeli i činili tolika zla? Čime smo mi to zaslužili?”
Pukovnik daje odsečan znak rukom akademiku da više ne prekida besedu. Odvjetnik se brzo vraća visini nadahnuća koju je izgubio privučen k tlu sumnjičenjima.
„Bez ispita na bojnom polju i bez ikakve veze s Primordijalnom Tradicijom – masonerija je samo nakazno majmunisanje viteških i mističkih redova, koje je upravo zato pogodno da okuplja najpovodljiviji i najpotkupljiviji ljudski materijal. Tako su lože bile rasute po celom svetu kao metastaze britanskih imperijalnih i kolonijalnih interesa. Posredstvom svetske mreže masonskih loža, London je tražio i nalazio prodane duše i izdajnike, koje je uzdizao do vlasti da mu služe.”
„… Logično i posledično, Britanska ostrva su postala rasadnik novog satanizma, čiji je žrec, Alistis Krouli, predao znak đavola, kao znak pobede, sinu svoje ljubavnice, potonjem predsedniku vlade Vinstonu Čerčilu! Oni su izmislili ne samo najsmešniju pseudoreligiju, teozofiju, već i najčudovišnije sujeverje, spiritizam. Zamislite samo to: prizivati duše leševa i opštiti sa njima?! U domenu najviše ljudske proizvodnje, dakle u filosofiji, Englezi su stvorili pravce koji služe da pravdaju najniže porive čoveka ili najveća samoponiženja: od utilitarizma – do neopozitivizma. Da li sam nešto zaboravio u domenu književnosti?”
„… Da, zaboravili ste horor. I to je engleski patent…”

„Sve što su mogli da izdaju oni su izdali, uvek i svuda… Oni su stvorili najgori kapitalizam, nisu prezali ni od eksploatacije i sakaćenja sopstvene dece. Pod njihovim okriljem stvoren je komunizam. Oni su stvorili i najgori kolonijalni sistem u istoriji sveta. Tako da se i dan-danas samo u bivšim engleskim kolonijama održalo neiskorenjivo zlopamćenje belaca… Samo engleski um je mogao da smisli i nametne kolonijama monokulture, čineći ih trajnim ekonomskim bogaljima, vazda zavisnim od volje ili zlovolje londonske Berze.”
„… Tačno! Oni su svog najvećeg i najumnijeg pesnika zatočili u kavez za životinje a potom ga osudili na dugogodišnje zatočeništvo u njujorškoj ludnici, samo zato što se usudio da osuđuje vladavinu lihvara… Mogao je to da čini, ali samo u londonskom Hajd-parku!”
„… Nisu Nemci već Englezi izumeli genocid i koncentracione logore. To su strašno iskusili ponosni Irci, Škoti i Kornualci, a potom i Buri, krivi što su branili svoju zemlju, kao i mi danas, od engleske pohlepe.”
„… I još smo daleko od okončanja tog spiska zločina koje je engleski čovek počinio i čini protiv čovečanstva. Kad naš knjižar već pomenu kako su se poneli prema svom najvećem bardu, treba dodati da je Engleska prva zemlja koja je ukinula sve odbrane društva od lihvarstva! To je jedina zemlja na svetu koja je najgore lupeže i gusare nagrađivala plemićkim titulama. Njihovo najveće odlikovanje je, možete misliti, ženska podvezica! Ko zna šta bi u tome video Frojd… Iz Engleske, iz društva levičarskih masona, namerenih da reformišu i prošire Britansku imperiju, krenula je i ideja novog svetskog poretka. Odatle je krenula i sida, ne bi me čudilo ako bi se ispostavilo da su i ostale slične boleštine iz te laboratorije za uništenje čovečanstva i čovečnosti.”

„Odvjetniče, kao da zaboravljaš da se od ostalih religija pravoslavlje razlikuje i po odsustvu prozelitskih poriva i pokreta. Ali nije to bitan razlog izostanka preveravanja u pravoslavlje. Bitan razlog počiva u činjenici da je prelazak u pravoslavlje suštinski nemoguć. Nije moguće postati pravoslavac. Mislim da to drugi vernici osećaju ili slute.”
„Nije moguće postati pravoslavac!?…”
„Hoću reći da je za one koji dolaze iz drugih religijskih zajednica i iskustava moguće samo formalno ali ne i stvarno, suštinsko pristupanje pravoslavnoj zajednici. Pravoslavlje, stoga, poznaje samo retka pristupanja, pokrenuta posebnim nadahnućima, očaranošću liturgijom ili vanredno visokim teološkim znanjima. Ipak, ni tako visoki pojedinci ne mogu postati istinski pravoslavci. Čovek postaje pravoslavac samo rodivši se i odrastajući unutar pravoslavne zajednice, upijajući njena zračenja, usvajajući tako, čak i nesvesno, njen svetonazor, njen doživljaj sveta, njene pokrete duše i misli. Takav čovek je istinski pravoslavac čak i kad nije kršten, čak i kad ne učestvuje u pravoslavnim obredima, pa čak i kad ne veruje u hrišćanskog boga.”

„Sad, dok ste govorili o otpadništvu od stabla života, misli su mi, za trenutak, otišle u stari Mostar… Eto, i huda sudbina jednog takvog talenta kakav je bio u Šantića – što je mnogo hteo i započeo a premalo uradio – pokazuje da za propast nije neophodno preveriti se: dovoljno je samo podati duh svoj tom levantijskom spleen-u i mrtvilu. U svom sećanju na susret sa Šantićem Crnjanski kaže kako je, za razliku od svetski razmahnute sudbine Dučića, njegova ostala, skučena, u Mostaru, kraj turskog groblja, pod mesečinom. Ni takva pritajenost nije ga poštedela straha od života, te je jedne večeri Šantić poverio Crnjanskom, navodeći upravo neku suru iz Kurana, kako sklonište traži od Džina i ljudi.”
„… Moram vas razočarati: to ostajte ovde nesrećni Šantić nije poručivao srpskim pečalbarima već muslimanima koji su nakon sloma i povlačenja osmanske vlasti krenuli masovno put Turske.”

„… Dogled je Srbima potreban kako bi naučili da među sobom uoče i prepoznaju prave veličine i elite. Ovako, oni kao slepci dopuštaju da ih ceo jedan vek vode u propast ništarije, budale i bitange.”

„Ako biste otišli u bilo koje srpsko selo, tamo gde se ratuje – sad kad su veliki radovi a kamoli zimi, kad je dokolica – i seli za sto domaćina, misliš li ti da bi nam oni govorili o tome koliko su žita požnjeli, koliko ranjenika zbrinuli ili šta im sve treba? Ne! Oni bi, reda radi, prvo nas pitali kako stvari stoje u svetskoj areni, da bi potom izložili svoja viđenja i očekivanja. To ogromno uzvisavanje nad ličnim – to je iskonsko svojstvo slovenskog čoveka, koje se zadržalo samo kod nas i Rusa. Njihove najdrevnije hronike, poput Nestorove, osvedočavaju jedan pogled svetskih, pa i svemirskih razmera.”

„… Priroda je pružila dar i moć sticanja zadovoljstva iz polnih opštenja e da bi podsticala vrste na razmnožavanje, ali je samo čoveku palo na pamet da u njemu uživa a uskraćuje uzvraćaj, plod. Sebičnost koja je u modernoj civilizaciji Zapada postala stožer ljudskog bića – pokrenula je silne snage i sredstva neprijateljstva spram rađanja, od medijskih apologija jalovosti do masovnih čedomorstava. Tu se otkriva naličje podvale prirodi: dar zadovoljstva koji nije plaćen u korist života biva plaćen u korist smrti. Tako izumire beli čovek.”

„… I ta njujorška mešavina svih svetskih nacija i rasa, gde nije bilo, kako je uočio tvoj irski prijatelj, jedino ni jednog Menhetnjanina, pripadnika plemena starosedelaca Menhetna. Srce Njujorka počiva na njihovom ostrvu mrtvih i prokletstvu.”

Nasmejao si se, u neverici:
„Kakve veze ja imam s jevrejstvom?”
Pogledao te je nekako iskrivljeno, kao da ti proučava lice:
„Živite u Ješingradu, zabavljate se s Jevrejkom, duboko ste zašli u život jedne jevrejske porodice s vrha i izazvali problem – a nemate pojma o jevrejstvu! To se zove srpska lakomislenost!”
Dobro si poznavao Mihailovu sklonost da drži pridike ili bar predavanja. Popustio si mu: odložio si pribor za jelo, prekrstio ruke i zavalio se u naslon stolice:
„Slušam Vas… profesore.”
„Doduše, ni većina obrazovanih Jevreja ovde ne zna šta je jevrejstvo. Postoji među ovdašnjim Jevrejima čak i otvorena netrpeljivost prema ortodoksnim, pa im, kao i crncima, pod izgovorom da je sve rezervisano, zabranjuju pristup nekim elitnim mestima. Ja sam to lično video u hotelu Royaliton… Misli se obično da jevrejstvo najbolje predstavljaju Buber i Šolem, Belou ili Singer… Ne, to su sve plodovi jedne jeretičke grane, nikle među Aškenazima, koji, prema nekim teorijama, i nisu semiti, dakle ni pripadnici izabranog naroda. Iz te jeresi nikao je i cionizam sa svojim tumačenjem Mesije koga, navodno, ne treba očekivati kao ličnost već kao kolektivnu pojavu. Neki danas govore i o mesijanskom vremenu. Usijane ali i veoma uticajne glave među ovdašnjim Jevrejima smatraju da su baš oni avangarda tekolektivne pojave i da je došlo njihovo mesijansko vreme. Intimno su uvereni da pojam obećana zemljaobuhvata zapravo ceo svet. U protivnom, ispalo bi da je bog teško zeznuo svoj izabrani narod, namenivši mu, kao nagradu za vernost, samo jedan bedni komad pustinje, za koji se sada teško krve s Palestincima… Sve u svemu, oni nastoje da svojim uticajem upregnu američku političku, vojnu i ekonomsku silu da ostvari pet osnovnih uslova koji su, prema jevrejskom predanju, neophodni za pojavu Mesije. Prvo treba uništiti idolatriju…”
Morao si se nasmejati:
„Kakvu idolatriju? Dolara?”
„Dobro, i to je modernizovano, odnosno tumači se kao uništenje svih suparničkih ideologija i posledični kraj istorije… Sledi ostvarenje svetskog mira, koji se profano zove pax americana, uspostavljanje svetske pravde, ostvarenje opšte ljubavi iliti multikulturalizma, i peto – povratak uObećanu zemlju, što, kako rekoh, oni tumače kao uspostavljanje vladavine avangarde kolektivnog Mesijenad celim svetom.”

Klimnuo si glavom u znak odobravanja, po urbanoj navici izbegavanja izlišnih sporenja.

Ipak, prema utopiji koju je Mihailo sažeto izložio osetio si neku mutnu odbojnost. Da si imao volje da je ispituješ i pojašnjavaš, njen razlog bi , preveden u reči, glasio: „Takav svet, ispod površne zavodljivosti, krije užas veći od svih nepravdi, ratova i mržnji… Tamo gde nema ratova, borbi, pa i mržnji – nema više ne samo ljudskih razlika, koje ih izazivaju, već ni razloga zbog kojih ljudi žive. Upravo te razlike i razlozi, u dobru kao i u zlu, pokreću sukobe i mržnje, borbe i ratove.” Ipak… s logičke tačke gledišta, u tom stavu bar dva uslova su suvišna: tamo gde potpuno vladaju samo jedna vera i ideologija, te ljubav – pravda i večni mir su izlišni. Da ne govorimo o uverenju da je ceo svet obećan samo jednom, izabranom narodu, što je, u najboljem slučaju, detinjasto.”
Mihailo je protrljao čelo šakom, s uzdahom:
„S Vama kad govorim, uvek moram da naprežem mozak. Nisam opušten. Rekao sam Vam sto puta: ako hoćete da se u Njujorku visoko uspnete, pazite da konverzaciju držite stalno na površini… Ipak, ne žalim se. Sećate me besanih beogradskih noći provođenih u polemikama koje sam sve odreda pozaboravljao… Vidite: nije to matematika već religija, u kojoj je, kao i u poeziji, sve dopušteno… Sad mi pade na pamet opažanje Sola Beloua – koje ide Vama u prilog – kako najgori učinak pretrpljenog genocida nije toliko u broju žrtava već u činjenici da je stradao najpametniji deo jevrejskog naroda. I doista, ideja da jeObećana zemlja zapravo ceo svet ne potiče iz neke pameti već iz duboke a nepriznate krize savesti. Prema mnenju jednog od najuglednijih predstavnika tradicionalnog, dakle istinskog jevrejstva, univerzitetskog profesora Šlomoa Avinerija, postojanje izraelske države čini besmislenom dijasporu. E, tu je problem! Teško je preseliti se iz non stop swinging Njujorka u pustinju, pod opsadom desetostruko veće mase ljutih neprijatelja, i biti spreman braniti Izrael s oružjem u rukama. Lakše je bagatelisati taj komad pustinje i zamišljati Obećanu zemlju u razmerama celog sveta… Hanin brat je od takve fele. Zahvaljujući ocu a ne svojoj pameti ušao je u Rokfelerov Savet za spoljne odnose i u krug saradnika Bžežinskog…”
Zagledao se u tvoje prozore duše pogledom nekog trajnog podsmeha ljudskim slabostima:
„Sad valjda shvatate kakve veze Vi imate sa svim tim? Zamislite samo traumu tog momka koji otvorenih očiju sanja da osvaja i preuređuje ovaj svet – a stvarnost mu pokazuje da nije u stanju ni svoju sestru da dovede u željeni red. Na sve to, pred očima tout Jewyork, pokazuje svoju totalnu nemoć i pada na kolena… Sad ga je otac poslao u neki kibuc, zajedno sa hanom. On da vidi šta je prav i jevrejski život, a ona da tamo nađe vrednu zamenu i verski ispravnog supruga. Vi, pretpostavljam, znate da jevrejska vera, kao i islamska, isključuje brak sa inovernicima.”

„Mislio sam da me bolje poznajete. Ako bih prihvatio ponudu – izgubio bih, zauvek, samopoštovanje, a ono nema cene.”

„Nije tačno da svaki čovek ima cenu. Ako ima i pristane da se proda, on više nije ono što je bio.”

… Sad drugačije doživljavaš ružnoću nereda i zapuštenosti grada: pomišljaš kako je ona doista nužni plod viševekovnih iskustava razaranja, požara i pustošenja, sažetih u višu strategiju opstanka. Možda je Beograd stekao moć mimikrije, čuvajući svoje vrline i ljude pod izgledom koji treba da odbije tuđinske poglede pohlepe? Iz te povesti borbi, s nedoglednih puteva srpskog marša, od praistorije ka nadistoriji, ti osećaš kako ti pristiže snaga koja nadmašuje sve snažno što si u sebi dosad imao. U ogledalu prozora koje stvaraju ostaci noći, opažaš kako ti je pogled stekao još jasniji i određeniji, večniji izraz.

„Vrednost čoveka ne određuje mesto gde sedi, već čovek sobom određuje vrednost.”

Oči čiste ali umorne, pogledi što ispod niza bora zabrinutosti iskazuju trajnu i bolnu iznenađenost, uvređenost i nepoverenje prema svetu koji nije onakav kakav treba da bude, ili kakav su dobronamerno očekivali – odaju ogromnu većinu pripadnika srpskog naroda. To je narod što vekovima nastoji da preživi, ćutke podnoseći vetrove ratova i istorije, ostajući veran svojoj veri i sopstvu.

„Valja znati da sve ono što unosimo u nas, što smo pročitali, videli, čuli ili osetili – deluje i menja nas. Kao što se trudimo da udišemo čist vazduh, da unosimo zdravu hranu, valja se truditi da usvajamo najbolje misli, najlepše slike, najskladnije melodije. Dakle, terala sam vas da vaša bića i svesti obogaćujem najvrednijim kristalizacijama narodnog viševekovnog, pa i milenarnog iskustva. Tako učvršćeni, ti kristali životnog iskustva i etičkih načela delovali su, uverena sam, unutar vas u pravcu najboljih preobražaja. Istovremeno, sticali ste sva ona znanja koja su večna i vazda korisna…”

„Danas je sto puta teže naći gledljiv film nego u ono vreme. Zato najradije i najčešće odlazim u Kinoteku. Nekad je Holivud doista pružao ugodne snove za bekstvo iz sive stvarnosti, a sad proizvodi najgore od svih stvarnosti: međuzvezdane ratove i katastrofe, najnižu pornografiju i serijske ubice, nečuvene pokolje… Baš pre neki dan razmišljam: u tim američkim filmovima ginu, skoro po pravilu, bez veze i ikakve dramaturške potrebe, na stotine i hiljade ljudi. Niti se zna ko su, ni kako se zovu, niti ih čestito, hrišćanski, sahrane, niti se zna gde im je grob, niti vidimo da ih iko oplakuje… U našoj civilizaciji, pravoslavnoj, jedan siromašni student po imenu Raskoljnikov ubio je, u XIX veku, neku babu lihvarku, i mi, što reče Nikita Mihalkov, ne prestajemo da o tome razmišljamo i raspravljamo, da li je kriv ili prav…”

„Čak i levosmerni kolumnist Nedeljnih informativnih novina Bogdan Tirnanić u dopisu iz Pariza mora da prizna: U pariski metro čovek ulazi kao turista a izlazi kao fašista…”

„… Misao pobednika skoro po pravilu je plitka, banalna i beznačajna. Najdublje i najznačajnije misli i ideje, dela i nasleđa potiču iz iskustva strašnih poraza i dugujemo ih velikim gubitnicima a ne pobednicima na poprištima istorije. Sav trud Platona da opameti i prosvetli suverene svog doba je propao, a malo je trebalo da on okonča život kao rob. Poslednje i možda najdublje poruke drevne evropske tradicije dugujemo spisima Julijana Imperatora, koji je poveo unapred izgubljenu bitku protiv hrišćanske prevlasti. Dante, o kome je sinoć pukovnik potresno govorio, stvorio je svoje remek-delo iz tragičnog iskustva poraza gibelinske, imperijalne ideje, iz doživljaja strašnih progona… Možda je najdublji ili jedini smisao postojanja pobednika da služe poraženima, iznuđujući im, svojim pobedama, saznanja neophodna za uspravni i visoki opstanak ljudske vrste.”

Pridružuješ mu se na stazi istorije:

„Jedan moj irski prijatelj, iz Njujorka, govoreći jednom prilikom o sudbinskim sličnostima irskog i srpskog naroda, naveo je pesnika Jejtsa: Mi smo rođeni za stvari koje su mnogo teže od trijumfa.”
Vladimir se zagleda u tebe kao da ne veruje šta je čuo:

„Tačno… Uostalom, biti na strani pobednika se ne isplati, bar nama, Srbima. Mi smo doista predodređeni za mnogo teže stvari nego što je pobednički trijumf. U oba svetska rata borili smo se, od prvog trenutka, na strani pobednika – i ne samo da smo zbog toga teško stradali već smo, kad se sve svede, doživeli i teške političke poraze. Upravo na takve ishode srpskih borbi danas upiru prstom vodonoše bivših istorijskih saveznika, zalažući se za opštu srpsku predaju i kapitulaciju. Upravo sad kad se po prvi put borimo prevashodno za svoje sopstvene interese, za goli opstanak i slobodu…”

„Imaš još samo devet časova da sed predomisliš i vratiš u čmar sveta… U protivnom, čekaj kod ulaza da te vodimo u drugo, ali vatreno krštenje.”

„Kažu da su njegove (kneza Mihaila) neznane ubice zatomile i velike mogućnosti da Srbija bude predvođena rukom prosvećenog apsolutizma. Predvođena kuda? Možda je to pitanje velika greška spoznajne perspektive svih pokolenja elita što su Srbiju vazda htele da vode ka Zapadu, ka Evropi? Od svih tih vođenja Srbiji i Srbima je bilo sve gore. Pomišljaš kako bi spas Srbije trebalo tražiti tu, gde ona počiva, u njenom uzdizanju.”


„Nastupa tišina koja je Srbima obično potrebna da saberu rasuto ili odlutaju mislima ka jednoj tački, što obeležava granicu između fizičkog i metafizičkog sveta.”

„Ne znam da li znate da koren tog ideala, koji, kako sa zadovoljstvom vidim, delimo, počiva u PlatonovimZakonima. Platon nas uči kako je najbolje političko uređenje mešavina vrlih svojstava različitih sistema, svodivih na dva osnovna: monarhijski i demokratski, odnosno desničarski i levičarski.”

Vladimir uzvraća pitanjem koje sadrži i odgovor:

„Možda to učenje posredno svedoči da su levi i desni sistemi zapravo parčadi raspadnutog, prvobitnog i celovitog te dakle idealnog, koji nam valja obnoviti… Danas je Evropljanima preko potrebna nova i mnogo zamašnija potraga za Gralom.”

„… Nacionalna osećanja nisu nam dovoljna. Našoj nacionalnoj samosvesti i državi je nužno potrebna odgovarajuća, čvrsta i nesalomljiva ideologija, kristalisana oko metafizičke osovine.”

„Pretpostavljam da to nije imperijalistička ideologija.”

„Sušta suprotnost. Ideologija verodostojne imperije je obrazovana oko vertikale koja ishodi iz božanskih visina… Zato Kikeron u Scipionovom snu kaže kako je od sveg što postoji na zemlji vrhovnom bogu najdraže ono ujedinjenje ljudi oko načela pravde koje nazivamo državom… do dana današnjeg mi smo ostali i bez nacionalne ideologije, dakle bez osnovne strukture države. Ostali smo sa nacionalnim osećanjima koja su, poput ljubavnih, često povodljiva i nepostojana. Zato Srbi, inače sposobni za dubokadoživljavanja, umeju da se brzo ohlade spram svog srpstva, da se razočaraju u sve, da dignu ruke od svega… Da smo imali nacionalnu ideologiju, ona bi, kao osovina države, iziskujući vrhunske vrline i žrtve, privlačila najbolje a odbijala najgore. Ovako, već skoro dva veka, tu prazninu koriste najgori da bi se dokopali vlasti iz najnižih pobuda.”

„Svratićemo do bolnice, gde treba da vidim jednu osobu.”

Sišavši iz vozila kao s nekog visa vanrednog mira – pod okriljem odjekivanja srpskog oj i arijskog aum – osvrćeš se oko sebe, iznenađen kao da si se iznenada obreo u dolini plača, zbunjen bukom, sirenama i vrevom ljudi što se bore i pate. Između pacijenata i posetilaca, lekara i bolničarki, probijaju se bolnička kola, dovozeći ranjenike. Vidiš okrvavljena lica i uniforme, zavoje i sonde… Obuzet tim prizorom ne opažaš kako ti Vladimir zateže čvor mašne i popravlja kosu da bude urednija, osmatrajući te procenjivački, malo izmaknut, kao da je tvoj berberin.

„Šta mi to radiš?”

„Sređujem te za jednu posetu. Javio sam i očekuje te…”

„Ko me očekuje? Zar moram i na zdravstveni pregled?”

Iz kožne vojničke torbe vadi i predaje ti neku kocku, obloženu zlatnim omotom, s ukrasnom crvenom vrpcom:

„Ovaj parfem ćeš da predaš kao svoj poklon.”

„Kome?”

„Primarijusu doktoru Svetlani Mitrović.”

Desetak sekundi nisi mogao da izgovoriš ni jednu reč:

„Znači… znao si gde je Svetlana? Zašto mi to odmah nisi rekao?”

„Zato što si to zaslužio tek onda kad si odlučio da nam se pridružiš… Srbin se ne postaje činom rođenja već na ispitima vrlina.”

(Dragoš Kalajić / Odlomak iz knjige „Srpska deca carstva“)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Svetislav says:

    Gosp. Kalajic je uvek nervirao kvazi moderne politicare, pisce iz tog beogradskog rajinskog mentaliteta. Isto tako nije se uklapao u zapadnjacki "kalup" da su srpski nacionalisti ruzni, krezubi, neobrazovani i glupi. To,u stvari vazi za same copore tzv. narode zapadne civilizacije, koja je nametnula svoju "kulturu" kao nesto najvrednije, samo zato sto je unistavala i opljackala daleko vrednije i vece kulture istoka.

  2. ARTILJERAC says:

    Evo naše gole istine. Nebojša Katić, ekonomski analitičar iz Londona, na svom blogu piše: "Insistiranje na razvojnom modelu koji se bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane. Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I najporaznije od svega - danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države. Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune) samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja - iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći." Na zdravlje!

  3. Za Srbiju says:

    Mi smo Rasi, a samo najbolji među nama su Srbi. Kao što je Dragoslav Bokan ili Smilja Avramov. Srbin se ne rađa, Srbin se postaje svojim delima. U sanskritu je napisano da je Srbin TITULA. To je najbolji deo Rase. A Srbinda je najbolji među Srbima. U prevodu znači GOSPODAR ili PRINC.

  4. Nebojsa says:

    Gospodin Dragos Kalajic je bio pravi intelektualac! Za razliku od ovih danasnjih koji mu ni do kolena nisu!

  5. Sol Belou says:

    „… Počnimo od patenta masonerije, najzaslužnije za srpska stradanja u ovom veku. Masonerija je naložila svojim korisnim idiotima iz Crne ruke da nahuškaju sarajevske balavce u atentat na pogrešnog čoveka – pogrešnog sa stanovišta srpskih interesa – kako bi stvorili povod za Prvi svetski, odnosno bratoubilački rat evropskih naroda. Bio je to rat za uništenje tri hrišćanska carstva i uspostavljanje nacionalnih država,.." ******** TAKO SLAB ODZIV, A VRHUNSKI INTELEKTUALAC...JOS TADA....

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *