Србољуб Морепловац

Srboljub Moreplovac

29 jula 2018

Piše: Čedomir Antić

Jednoga dana, davno, u prošlom veku… Troje Beograđana otišlo je u Pariz. Bilo je to vreme drugačije od onog kada je 1780. učeni Dositej Obradović drhteći od uzbuđenja na krovu kočije upirao poglede prema daljini i navećem gradu sveta – Londonu. Od one noći, četrdesetih godina 19. veka, kada je Vladimir Jovanović, budući srpski liberal i ministar (otac prvog, velikog Slobodana), na putu za Sorbonu, u daljini, po beskrajnom stubu svetlosti, prepoznao Pariz. Kojadinovićima se „Grad svetlosti“ učinio banalan, prozaičan, imitacija samog sebe, rekoše u jednom intervjuu – „merkantilan“. Zato su kupili korito broda, dugačkog oko 12 a najšireg više od 4 metra. Sami su na tom temelju izgradili jedrenjak sa dva jarbola. Ukrcali su se na brod koji su nazvali Kli kli i iz komunističke distopije na vrhuncu, zaplovili oko sveta. Ukrcali su se zajedno otac Srboljub (građevinski inžinjer), majka Jelena (profesorka fizike) i njihov nedavno rođeni sin Vanja. Zaplovili su morem koje jedva da su poznavali. Te 1976. bez mnogo iskustva i sa malim detetom na brodu, već u Baskijskom zalivu preživeli su tešku buru. Bile su to vode u kojima je 1901. propao brod Nemiri, naš poslednji veliki, bokeljski jedrenjak. Kabralovim i Magelanovim rutama prošli su preko Kanarskih i Zelenortskih ostrva ka Brazilu, pa na sever prema Gvajani, Karibskom moru, kroz Panamski kanal ka po Darvinu slavnom Galapagosu. Jedrili su zatim posred najvećeg okeana na Zemlji, sve do Markisih ostrva, a odatle na Tahiti. Tamo je Srboljub radio tokom dve godine, a rodila im se i ćerka Mila. Odatle su nastavili ka Australiji. Na atolu Suvorov našli su dvoje brodolomnika. Dalje su se otisnuli ka Samoi, pa Valisu i Fidžiju. Kroz Toresov moreuz preplovili su između Australije i Papue Nove Gvineje, uplovivši u Indijski okean.



Prošli su oluje i brojne izazove i opasnosti. Upoznali su veliki svet, onakav kakav je. Kada su se posle 1981. naselili na ostrvu Reunijon, prekomorskom francuskom departmanu na južnim pučinama Indijskog okeana, nisu znali da će na lepom vulkanskom ostrvu ostati osamnaest godina i da će tu odgajiti decu. Narednih godina su pedesetak put plovili ka obližnjim obalama Afrike i Azije. U Srbiji i Jugoslaviji postali su slavni. U to vreme junaci medija su bili takve ličnosti, a ne estradni paćenici i ološ sa margine društva. Sećam se, dete sam bio, kada sam gledao dokumentarne snimke koje je komentarisao Vanja Kojadinović. Porodica je živela na Reunionu, do časa kada je NATO napao Srbiju i Crnu Goru. Kojadinovići su smatrali da „ne mogu da sede negde daleko i slušaju o bombardovanju svoje zemlje“. Posle decenija izbivanja, sa svojim narodom preživeli su tragediju agresije i gorčinu poraza. Na Reunionu posle na njih više nisu gledali isto. Ukrcali su se sa brojnim prijateljima i zaplovili prema Jadranu. U Crvenom moru doživeli su brodolom, koji se srećom završio bez žrtava. Obnovili su brod i doplovili do Izraela, a odatle do Kipra. Narednih godina Jelena i Srboljub Kojadinović razmišljali su gde da se skrase u starosti. Želeli su da odu u Crnu Goru, ali kako su 2002. godine izjavili, tamo ne bi išli ukoliko se ova država otcepi. Jednu zemlju su već napustili zato što su ih kao Srbe tamo loše gledali. Premišljali su se da li da odu na Korziku ili u Grčku. Prošle su decenije i Vanja ja odrastao. Godine 2002. već je bio inžinjer za veštačku inetligenciju. Poput brata i Mila je studirala Veliku školu, pručavala je biohemiju. Bavila se sportom i bila juniorska prvakinja Afrike u triatlonu.

Moreplovci koji su prvi među Srbima porodično oplovili svet, posle mnogih decenija vratili su se kući. Pre nekoliko godina upoznao sam Srboljuba Kojadinovića u pošti u Vasinoj ulici u Beogradu. Prišao mi je, razgovarali smo u redu o nekoj nacionalnoj temi. Najsnažniji utisak koji sam poneo sa tog uzgrednog razgovora, koji nažalost nikada nije nastavljen, bile su istovremene superiornost i skromnost tog čoveka. Pustio sam da mi se strpljivo i detaljno predstavi i nisam mu rekao da sam ga posle prve rečenice prepoznao i da sam ga ustvari, bez njegovog znanja, upoznao u detinjstvu, kao velikog čoveka našeg naroda. Govorio je o čestoj temi u tekstovima koje je pisao tih godina, o potrebi očuvanja nacionalnog identiteta u svetu globalizacije. O bogatstvu različitosti i potrebi za jednim boljim, tolerantnim i mirnijim svetom.

Priča o Kojadinovićima je povest o slobodi i stvaralačkoj smelosti koja je, kako su to govorili marksistički mislioci, „od čoveka stvorila diva“. Kojadinovići su poznavali prvog Južnog Slovena koji je samostalno oplovio svet – Hrvata, Jožu Horvata – i sa njim su ostali prijatelji uprkos godinama rata dva naroda. Detalji bezbrojnih plovidbi na kojima su na Trinidadu sumnjičeni da su sovjetski špijuni, na Sejšelima naleteli na vojni puč gde im je značio pasoš sa Ćirilićnim natpisom jer su pučistički oficiri bili školovani u Moskvi, u Adenskom zalivu bacili su sidro na svega 600 metara od razarača američke ratne flte Kol koji je pred njima potopljen u prvom velikom napadu Alkaide… Kao i priče o tome gde su menjali nož za ovcu, lovili čudnovate ribe, trgovali na lokalnim jezicima („na engleskom je sve skuplje“), kuvali na visećoj brodskoj peći i jeli iz tanjira, dubokih da se hrana ne bi prolivala, koje su zvali „noše“… Postali su deo kulturne istorije srpskog naroda.

Kada je početkom meseca umro, Srboljub Kojadinović stao je u red uz Milana Jovanovića Morskog (koji je krajem 19. veka plovio Žutim morem), dr Kostu Dinića (člana srpskog krunskog saveta, koji je pre stočetrdeset godina obilazio „žarku Afriku“), uz profesora Mihaila Petrovića Alasa (koji je ribario na pučini Karipskog mora) i naše crnogorske pionire u Argentini…

Bog da mu dušu prosti.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *