Срце таме

Srce tame

24 novembra 2017

Piše: Nikola Vrzić

Bakir Izetbegović, bošnjačka trećina Predsedništva Bosne i Hercegovine, unapred je bio svestan efekta koji će proizvesti njegove reči – „Evo, sada će se naljutiti, naravno, moje kolege Srbi“ – ali je ipak odlučio da ih izgovori u intervjuu za „Dojče vele“ koji je, kako je navedeno na sajtu ovog medija nemačke vlade, „sniman polovinom oktobra u Sarajevu“ a emitovan je tek ovog ponedeljka 13. novembra, dakle, s prilično neobičnih tridesetak dana zakašnjenja koje je, s novinarskog stanovišta, poprilično teško opravdati, no dobro.

IZETBEGOVIĆEVA PROVOKACIJA 

Elem, „što se mene tiče“, izgovorio je Izetbegović, „Kosovo je dosad trebalo biti priznato“. I zatim, na pitanje da li će Bosna i Hercegovina u jednom trenutku priznati Republiku Kosovo: „Nadam se – da.“ Da bi pride i pripretio ratom ako Republika Srpska pokuša da se otcepi od Bosne i Hercegovine, i uz to zamerio Srbiji na odnosu prema Raškoj oblasti, to jest Sandžaku.

Izetbegovićeve pretnje ratom i zveckanje oružjem ne predstavljaju nikakvu novost već su, naprotiv, to tradicionalni retorički ukrasi koje on koristi kada opisuje jednu od mogućih budućnosti svoje zemlje.

Pa i njegova opaska o Sandžaku, drska i provokativna, mogla bi da se shvati i kao pokušaj pridobijanja sopstvene političke javnosti oko čije naklonosti Izetbegović ogorčeno ratuje s Fahrudinom Radončićem.

Ali Kosovo je druga priča.

Istina, Bakir Izetbegović nije najavio da će BiH priznati jednostrano proglašenu nezavisnost naše južne pokrajine, nije rekao „da“ kao što je neprecizno i pogrešno preneo „Tanjug“ već „nadam se – da“ će BiH priznati nezavisnost Kosova – na kraju krajeva, Predsedništvo BiH svoje spoljnopolitičke odluke mora da donese konsenzusom, što znači da njegova bošnjačka trećina nije ni mogla onako nešto da najavi – no njegove reči svejedno su veoma problematične.

ODGOVORI NA UDARAC

Zašto? Očigledno, ali i ne samo zbog toga, zato što predstavljaju udarac na naš teritorijalni integritet i suverenitet, pa se zato na njih i mora odgovoriti onako kako nam to, uostalom, i nalažu evropske vrednosti koje je lepo demonstrirala Španija u slučaju Katalonije i za to dobila odobravanje Brisela. Što znači da nikakva naša uzvratna – verbalna, razume se – reakcija nije mogla da bude preterana, a bila je čak i relativno umerena. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić primetio je da bi završio u Hagu da je rekao da Republika Srpska treba da bude nezavisna i da je „taj intervju zakomplikovao mnogo toga u regionu. Stvari danas izgledaju drugačije nego juče“, ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je da „Srbija neće ćutke posmatrati da se preti Srbima i teritorijalnom integritetu zemlje“, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović najavio je za ovaj četvrtak sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost čiji je sekretar nedavno postao…

Otuda i čudi reakcija ovdašnje proevropske opozicije koja je vlast optužila za prekomernu reakciju, što je u redu utoliko što spada u domen političke borbe, ali pri tome ni rečju nije osudila samu izjavu Bakira Izetbegovića niti je primetila da u njoj postoji išta neprimereno. Hoćemo da kažemo da su, bez obzira na ono što misle o Vučiću, a njihovo je i pravo i obaveza da to misle, morali da reaguju i na Bakira Izetbegovića. Ovakve pak reakcije (paradigmatična je reakcija Zorana Živkovića, koji je odgovor zvaničnog Beograda opisao kao „dizanje galame i prašine“ i „još jednu operetsku predstavu Aleksandra Vučića kako bi se on ponovo pokazao kao spasilac Srbije“), ovakve dakle reakcije pokazuju da misle samo o Vučiću, ali ne i o Srbiji, i to je veoma problematično, ne za Vučića nego za Srbiju.

I prosto je neverovatno da je ispravnije, sa srpskog stanovišta to jest, reagovao jedan bivši američki ambasador – Vilijam Montgomeri je rekao da je Izetbegovićeva izjava „svakako jednostrana i takve izjave vode samo većoj nestabilnosti u regionu. Nadam se da će međunarodna zajednica snažno reagovati na njegovu izjavu i na provokaciju koju je ona izazvala, pošto su u prošlosti reagovali i na izjave Milorada Dodika, koje su po njihovom mišljenju bile provokativne.“

PRVI PUT

Ove Montgomerijeve reči upućuju na suštinu problema koji je stvorio intervju Bakira Izetbegovića za „Dojče vele“, a koja se – suština problema – ne svodi samo na njegov verbalni napad na naš suverenitet i teritorijalnu celovitost.

Stvar je u tome što je, ma šta o Kosovu i Metohiji inače mislio Bakir Izetbegović, a možemo sa popriličnim stepenom izvesnosti da pretpostavimo u kom pravcu idu njegove misli, ovo bio prvi put da je javno izgovorio da priželjkuje da Bosna i Hercegovina prizna Kosovo kao nezavisnu državu. I baš iz ovog razloga njegove reči zahtevaju naročitu pažnju.

Jasno je, naime, da nije Bakir Izetbegović tek sada došao do ovog zaključka pa ga je zato tek sad i izgovorio. Nego je do sada on izbegavao da to izgovori, čak je i namerno propuštao prilike koje su mu se nameštale, a jedna od takvih bio je i direktni poziv Ramuša Haradinaja Bosni i Hercegovini, izgovoren 29. septembra, da prizna nezavisnost Kosova, na koji se Bakir Izetbegović uopšte nije ni odazvao. Što znači da tada nije bio pravi trenutak za ovako nešto, a sada je taj trenutak došao.

Trenutak – za šta? Evidentno je da su njegove reči o Kosovu i Metohiji, pride začinjene pretnjama Republici Srpskoj i guranjem nosa u Rašku oblast gde mu mesto nije makar je i nazivao Sandžakom, evidentno je da njegove reči provociraju srpsku reakciju i ne mogu da posluže drugoj svrsi do da poremete odnose u regionu ionako sklonom remećenju odnosa. Bio je toga svestan i sam Izetbegović, citirasmo ga na početku da to priznaje, a ipak je odlučio da to uradi.

STRANI FAKTOR

Zašto je odlučio da to uradi? Zato što je sam to smislio, ili mu je neko rekao? Prva varijanta jeste moguća, ali je i malo verovatna, već i zato što je teško dokučiti kakvu bi korist Izetbegović lično iz ove epizode mogao da izvuče. Tako da smo bliži uverenju da je posredi ono drugo.

A to pak znači da je preostalo da pokušamo da odgonetnemo ko je Izetbegoviću dao znak za start, a krug potencijalnih sumnjivaca nije preterano širok. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan? Erdoganov potencijal za destrukciju jeste dokazan u praksi, ali nivo njegovih trenutnih odnosa s Rusijom i naglašeno srdačan ton u kome je protekla njegova nedavna poseta Srbiji ne čine ga naročito ozbiljnim sumnjivcem. Nemci, budući da je „Dojče vele“ iz nepoznatih razloga onako neobično tempirao trenutak u kome će pustiti intervju s Izetbegovićem? Nije nemoguće, ali, opet, nije jasno šta Nemci dobijaju proizvodnjom nestabilnosti na Balkanu, naprotiv, od toga mogu samo da izgube jer se naša nestabilnost neumitno preliva i dalje ka srcu Evrope. Što znači da ostaju samo Amerikanci, a zaključak da oni stoje iza Izetbegovićeve provokacije osnažuje reakcija američke ambasade u Sarajevu koja je, zamoljena da prokomentariše Izetbegovićeve reči, iskritikovala Milorada Dodika („Pozivi na otcepljenje su suprotni Dejtonskom mirovnom sporazumu i predstavljaju ozbiljnu pretnju miru i stabilnosti“) i uz to poručila da je slučaj Kosova jasan i da „ne postoje paralele između Republike Srpske i Kosova“.

Ukoliko je naše razmišljanje tačno, američko forsiranje Izetbegovića, dakle, konflikta na Balkanu, predstavlja uznemirujuću najavu budućnosti koja je pred nama. S tim u vezi, kako u intervjuu „Večernjim novostima“ reče Nebojša Stefanović, „strane službe pojačale su delovanja usmerena ka Srbiji, i imamo informacije da će te aktivnosti biti još intenzivnije“. Mogu se i ove njegove reči odbaciti kao još jedan primer proizvodnje straha i kreiranja atmosfere vanrednog stanja u cilju opstanka na vlasti, kao „dizanje galame i prašine“, no već nam i letimičan pogled na stanje u kome se nalazi svet oko nas, kao i podsećanje na našu nedavnu istoriju čije posledice i dalje trpimo, oduzimaju pravo na luksuz u obliku uverenja da nemamo protivnike koji aktivno rade u korist naše štete. Drugim rečima, nadajmo se da Stefanović samo podiže galamu i prašinu jer je to za Srbiju ipak manje loša varijanta, a spremajmo se kao da govori istinu. Zlu ne trebalo.

Srbija i NATO

Ukoliko predsednik Srbije Aleksandar Vučić i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg ove srede na konferenciji za novinare u Briselu ništa značajno nisu prećutali nego samo nijanse i detalje, ishod Vučićeve posete srcu tame, sedištu vojnog pakta koji nas je bombardovao, nešto je bolji od osećanja koje inače neminovno izaziva svaki naš kontakt s NATO-om.

Obojica su, naime, još jednom potvrdila našu vojnu neutralnost. Pored toga, Stoltenberg se nije javno usprotivio našoj vojnoj saradnji s Rusijom, i nije nam javno izdao nalog da Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu ne dodelimo diplomatski status, što naravno ne znači da gensek NATO-a sve to podržava, ali znači da situacija (još?) nije došla do tačke ključanja u kojoj ćemo biti stavljeni pred ultimatum.

Ali najvažnije i najkonkretnije, Stoltenberg je poručio da nema formiranja Vojske Kosova bez srpskog pristanka: „Bilo kakva izmena u mandatu bezbednosnih snaga (Kosova) mora biti sprovedena u skladu sa ustavom, a to zahteva izmene i dopune tog akta. To je naš stav.“

NATO je, ovo se valjda podrazumeva, u mnogo navrata dokazao da mu se ne sme verovati, obećavali su i da se posle ujedinjenja Nemačke neće širiti dalje na istok pa vidimo gde su sada, i Stoltenbergove reči otuda ne možemo da prihvatimo zdravo za gotovo već ih pre svega tumačimo kao proizvod njihove odluke da sa Srbijom, u ovom trenutku, postupaju fino. Pitanje je, samo, koja je cena toga, i kakva se strategija iza toga krije.

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Aleksandar says:

    Dobro odabran naslov članka. "Srce tame" Džozefa Konrada. Vrzić je prva liga.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *