СРЂА ПОПОВИЋ – ЛАЖНИ РЕВОЛУЦИОНАР: Човек који каже да су лажне револуције „cool“

SRĐA POPOVIĆ – LAŽNI REVOLUCIONAR: Čovek koji kaže da su lažne revolucije „cool“

28 februara 2015

mubarak-srdja-popovic-otpor-milivojevic-1328585176-60502 56Piše: Stefan Karganović

Masovni Antimajdanski miting održan u Moskvi 21. februara i objavljivanje u Sjedinjenim Državama početkom meseca knjige Srđe Popovića „Blueprint for Revolution” (moglo bi se prevesti kao „Tehnologija revolucije“, ali to je prerogativa koja pripada autoru) prikladno obeležava početak jedne i sumrak druge epohe.

Raspoloženje učesnika moskovskog marša odražavalo se u parolama kao „Godinu posle Majdana, ne zaboravljamo i ne praštamo“, „Ne Majdanu – ne ratu“ i „Majdan je prevara“. Na koga god se još ove poruke odnosile, one su upućene i lično Srđi Popoviću.

Epoha „obojenih revolucija“ u izvornom obliku – definitivno je završena i nikakvim podešavanjem i prilagođavanjem recepture ta činjenica se više ne može promeniti. Jedina osoba koja toga nije svesna je Srđa Popović – general lažne svetske revolucije koji se grčevito opire zaboravu i svom glavnom štabu nudi strategiju iz prohujalih ratova, jedinu koju zna.

Najavljeno je da se srpski prevod Popovićeve knjige sprema „na proleće“ (za nadati se da su vlasti zabeležile ovu znakovitu kalendarsku poruku) tako da će javnost u Srbiji uskoro imati priliku da se neposredno upozna sa njenim sadržajem i da je oceni.

Koncept knjige mogao bi se izložiti u jednoj rečenici: anegdotalni prikaz doktrine američkog ideologa „obojene revolucije“ Džina Šarpa kroz peripatetičke avanture njegovog najpoznatijeg sledbenika, Srđe Popovića. Zato se ovim delom Srđe Popovića nećemo preterano baviti sa stanovišta sadržaja, nego u prvom redu kao političkim fenomenom.

Bez sumnje, „Tehnologija revolucije“ to i jeste.

Knjiga je protkana zavodljivo prizemnom i „kul“ retorikom (da, cool je reč koju na oko 300 strana Popović koristi najmanje 278 puta više nego što bi trebalo, rizikujući da će se pre ogaditi svojoj maloletničkoj ciljnoj grupi, kojoj pokušava da podilazi). Ali, misija ovog memoarskog priručnika je da rušilaštvo rehabilituje kao zabavno i „kul“ zanimanje, a nekritičko i nesvesno služenje nepoznatim ciljevima nevidljivih stranih dirigenata – preporuči kao vrhunski ideal društvene angažovanosti savremenom mladom pokolenju.

U Pogovoru, obraćajući se čitaocima, Popović to za svoju knjigu u osnovi i tvrdi, nudeći je kao „priručnik za izvođenje pozitivnih promena u vašem društvu“.

Popovićev mentor Džin Šarp poznat je po tome što crta ružičastu sliku svetle budućnosti koja će nastupiti primenom „revolucionarne tehnologije“ koju krčmi njegov primerni učenik Srđa Popović: „Novi politički poredak otvoriće put uspešnoj primeni boljih rešenja, što bi odgovaralo potrebama društva i bilo u skladu sa odlukama naroda (…) otvaranje puta za izgradnju trajnog, slobodnog i demokratskog sistema u kome će svi dobiti mogućnost da učestvuju“.

Međutim ni Šarp u svojim radovima, ni Popović u svojoj knjizi, ne navode kao primer nijednu zemlju koja je bila „oslobođena“ primenom njihove recepture, gde se primećuju efekti uspešne primene „boljih rešenja“ o kojima govore, ili gde se kao posledica njihove intervencije bilo šta događa sa osloncem na odluke koje donosi narod. Srbija? Libija? Sirija? Ukrajina? Treba li da nabrajamo dalje? Ili je dovoljno da parafraziramo Tacita: stvoriše pustoš, pa je slobodom zovu.

Ako je Džin Šarp Ivan Karamazov lažne svetske demokratske revolucije, Srđa Popović je sigurno njegov Smerdjakov. Oba su podatni instrumenti totalitarnih sila, kojima je sloboda anatema osim kao cinična parola za političko ratovanje. Zato i oni bezobzirno instrumentalizuju sve koji su spremni da se potčine njihovom destruktivnom uticaju, nasedajući na njihova lažna obećanja.

Jedna od osnovnih laži Popovićevog neiskrenog narativa je stvaranje utiska da su „nenasilni aktivisti“ dovoljni da neki režim obore. U scenariju koji predviđa tehnologija „obojene revolucije“ oni jesu važan, ali nisu odlučujući faktor.

Politički pritisak spolja, uticaj zavrbovanih stranih i domaćih medija, pozamašna materijalna sredstva koja odvajaju strani centri moći zainteresovani za „promenu režima“ – to su neki od faktora podjednake ili još veće težine koje Popović pažljivo zaobilazi. (Da je Popović imao na raspolaganju samo svoj neprevaziđeni humor, ali bez 60 miliona dolara koje je ambasador Montgomeri doturio iz Budimpešte, da li bi bilo Petog oktobra?)

Povodljivi aktivisti koje Popović vrbuje sigurno doprinose krajnjem ishodu, ali oni ne rešavaju ništa. Oni su samo ulična pešadija prevrata, topovsko meso pomoću kojeg se „nenasilnom akcijom“ postiže pravi cilj operacije. Taj cilj je izazivanje fizičkog sukoba ali pod brižljivo režiranim uslovima, da bi se odgovornost za nasilje podmetnula suprotnoj strani. Popovićev mentor prof. Šarp to zove insceniranje „varnice“, što je uvod u „big push“ (juriš) na osvajanje vlasti. Ali ne u korist onih koji su poverovali Šarpovim i Popovićevim bajkama, lakoverno spremni da žrtvovuju svoja tela i živote.

Srđa Popović je toga savršeno svestan, ali u njegovim anegdotama o tome nema ni reči – zato što nije „kul“ da se to zna.

Popovićev spisak za odstrel je vrlo indikativan. Pored Miloševića, na njemu se nalaze (svaki uz odgovarajući epitet) sadašnji ili već svrgnuti vlastodršci Gruzije, Ukrajine, Burme, Brazila, Venecuele, Belorusije, Maldiva, Irana, Egipta, Sirije… Koincidencija, zar ne? Neprijatelji imperije su diktatori i ujedno neprijatelji Srđe Popovića.

Svi prijatelji imperije, bez obzira na koji su se način dokopali vlasti ili kako se na njoj drže, po definiciji su demokrate i prijatelji Srđe Popovića. I da ne izostavimo Popovićeve vatrene denuncijacije „despota Putina“.

Svetski putnik Popović, kako sam kaže, „više vremena provodi u Lufthanzinom salonu na frankfurtskom aerodromu“ nego kod kuće, u toku je događaja i zna ko je dežurni diktator. Trenutno neangažovani globalni revolucionar na imperijalnom birou rada ima izvanredan nos za konjukturu i nepogrešivo procenjuje čiji bi skalp danas bio najunosnije nagrađen.

Što nas dovodi do nekoliko ključnih pitanja ako autora, njegovu knjigu i brend sa kojim su poistovećeni posmatramo sa fenomenološkog stanovišta.

Pre svega, šta je moglo usloviti pomalo čudnu okolnost da Popović nije napisao svoju knjigu na srpskom i izdao je u Beogradu, već da je pisana na engleskom i objavljena u SAD? „Pisana“, namerno se izražavamo bezlično, zato što je u svojstvu koautora ukazan Metju Miler, koji se, uz knjigu za koju se vezuje ime Srđe Popovića, takođe vodi kao koautor nekoliko drugih dela različite tematike.

Neki bi s pravom primetili da je to nebitno, i verovatno jeste, ali s obzirom na akutni deficit iskrenosti u knjizi „Tehnologija revolucije“ – nije nezanimljivo. Miler je po svemu sudeći Amerikanac, ne Beograđanin kao Srđa Popović, i pretpostavlja se da, za razliku od srpskog koautora, svojim maternjim engleskim jezikom tečno vlada. To potvrđuju besprekorno idiomatičan stil kojim je knjiga pisana i neke naznake da je Miler, uz svo dužno poštovanje, ono što Amerikanci zovu profesionalni „ghostwriter“, ili pisac iz senke, koji potencijalnim autorima „pomaže“ da se snađu u lavirintima stila i sintakse. To je časna profesija, u to nema sumnje, i od poslovično rečitog Džordža Buša do Beti Ford i raznih estradnih zvezda mnogi sa spisateljskim aspiracijama u Americi koriste njene usluge.

Pa ipak, ma koliko bilo sporedno, ovo nije sasvim neumesno pitanje. Šta je Srđa Popović u odnosu na knjigu objavljenu pod njegovim imenom? Inspirator, čije je ideje i anegdote neko drugi zapisivao i pretočio u narativ, ili pisac, ili barem koautor dela koje mu se pripisuje? Pitanje nije deplasirano još i stoga što se u slavu lepote Beograda, u prvom poglavlju, pominje „veličanstvena arhitektura koja datira iz perioda devetnaestog veka, kada je Austrougarsko carstvo vladalo Beogradom“ i sa istom merom ushićenosti hvali se „Palić, srpska verzija Švajcarske“. Hmmm. Nijedan rođeni Beograđanin arhitektonske lepote svoga grada iz devetnaestog veka ne bi pripisivao austrougarskoj upravi, jer zna da je tada nije bilo. Niti bi iko sa ovog podneblja poredio panonsku ravnicu sa švajcarskim Alpima, iz razloga koji su prilično očigledni. Ali neko ko se zove Metju Miler – moguće je da bi.

Ako bismo pošli redom, od izvesnog interesa je i Popovićev izdavač, Spiegel & Grau, u vlasništvu najvećeg izdavačkog preduzeća u SAD, Random House. Faktički vlasnik Random Hausa, sa većinom od 53% akcija što mu omogućava apsolutnu kontrolu, je nemački izdavački konglomerat Bertelsmann SE & Co. KgaA. Ovde stvar postaje još zanimljivija, pogotovo ako je u vezi sa nekim čija je životna misija – svrgavanje diktatora.

Bertlesman je tridesetih godina i za vreme Drugog svetskog rata bio kućni izdavač nacističke partije i jedan od propagandnih stubova Hitlerovog režima. Posle rata, ova izdavačka kuća je u jednom periodu, zbog kolaboracije sa nacističkim režimom, bila zatvorena.

Srđa Popović najverovatnije sa ovim činjenicama nije bio upoznat kada je potpisao ugovor sa ovakvim likovima. Ali sada je obavešten i sigurno će politički korektnije postupiti ako se ukaže potreba za drugim izdanjem.

Idemo dalje. „Projekat za proučavanje 21. veka“, organizacija koja je bila domaćin Srđi Popoviću na promociji njegove knjige u SAD, zavređuje bar letimičnu pažnju. Ko su ti ljudi?

Izvršni direktor Piter Eps ima žurnalistički profil iz oblasti „odbrane“, a sekretar Tom Bizli je bio oficir u britanskoj vojsci. U međunarodnom savetodavnom odboru nalaze se osobe raznih profila, kao general ser Grem Lamb, bivši direktor britanskih specijalnih snaga, Sidni Olinik, bivša pomoćnica za bliskoistočnu politiku ministra odbrane SAD, Nikolas Gvozdev, profesor nacionalne bezbednosti na Pomorskoj akademiji SAD, Džon Baset, bivši funkcioner britanske kontraobaveštajne službe GCHQ, ser Majkl Li, bivši direktor u kancelariji za proširenje Evropske unije i trenutno viši savetnik u nemačkom Maršal Fondu, Ali Vin, saradnik Rand Korporacije, Piter Libert, pomoćnik u kancelariji za kibernetičku politiku u ministarstvu odbrane SAD, Hajat Alvi, profesorica bliskoistočnih studija na Pomorskoj akademiji SAD, Gven Lejn, bivši francuski pomorski oficir, trenutno filmski režiser, Tom Bruksner, oficir britanske vojske u Centru za koncepte i doktrinu odbrane, i Srđa Popović, kako tamo piše „srpski aktivista i specijalista za nenasilne revolucije“, između ostalih.

Šta je problem sa ovim profilima? Apsolutno ništa. Ti i raznovrsni profili ostalih saradnika ne signaliziraju ništa posebno sumnjivo ili opasno. Oni signaliziraju nešto sasvim drugo, što je u kontekstu publiciteta koji je udeljen knjizi i „brendu“ Srđe Popovića mnogo znakovitije nego da se radi o društvu konspiratora ili anarhista. A to je sledeće. Njihov zajednički imenitelj je – Establišment. Ne njegov najistaknutiji deo, jer tu ne sedi niko iz Saveta za spoljnopolitičke odnose, Trilateralne komisije ili nekog sličnog, ozbiljno uticajnog tela.

„Projekat za proučavanje 21. veka“ je nesporno „drugoligaš“, jedna od mnogih satelitskih organizacija preko kojih se popularišu i izvode programske smernice „velikih dečaka“. Te ustanove nisu srce Establišmenta, ali čak i kao njegov periferni deo nisu beznačajne.

U najmanju ruku, kada „na proleće“ Srđa Popović bude promovisao srpsko izdanje svoje knjige u Beogradu, neko bi trebalo da prikupi dovoljno odvažnosti i radoznalosti da mu postavi sledeće pitanje: šta jedan „cool“ revolucionar traži u društvu ovakvih „fuddy-duddy“ (smaračkih) Establišment likova? I zašto bi ga baš oni gurali?

Na ta pitanja možemo da pružimo samo hipotetički odgovor zato što nemamo privilegiju da se krećemo u istom probranom krugu kao Srđa Popović i samim tim nemamo neposredan uvid u razmišljanje njegovih pripadnika.

Ako bi se za Srđu Popovića moglo išta objektivno reći, to je da je on neumorni samopromoter. Ovo je, naravno, namenjeno kao kompliment jer bi ga u protivnom nazvali, recimo, oportunistom. Zato možda on sam indiretno sugeriše odgovor na gornja pitanja u osmom poglavlju svoje knjige, gde okom profesionalca podvrgava kritici pogrešne poteze nedavno ugušenog pokreta „Occupy“ (Okupiraj) u SAD, što je rezultiralo njegovim neuspehom, i deli savete kako bi se počinjene greške mogle popraviti. Sa tehničkog stanovišta saveti jesu kvalitetni. Ali zašto bi se specijalista za smenjivanje režima smatranih neprijateljima SAD bavio ispravljanjem grešaka nekog masovnog protestnog pokreta u SAD, osim ako nije naumio da smeni režim u Vašingtonu? U tom slučaju, zar bi ga podržavao i promovisao neki deo, makar periferni, američkog Establišmenta? Ovo je vrlo paradoksalna situacija.

Hipoteza koju ćemo postaviti polazi od uvida da Establišment koji, od kraja devedesetih, na povocu drži Srđu Popovića i njegovu „revolucionarnu“ ekipu za specijalne operacije (a) planira nekoliko poteza unapred, i (b) uvek nastoji da kontroliše, upravlja (manage) ili bar utiče na ceo spektar raspoloživih opcija, od prijateljskih do otvoreno protivničkih. Njihova procena verovatnog daljnjeg razvoja na unutrašnjem planu nastoji da bude realna i verovatno najčešće nije daleko od stvarnosti.

Džordž Soroš, gospodin koji sigurno nije nepoznat Srđi Popoviću, uveliko već predviđa „nemire, uvođenje elemenata policijske države i klasni rat“ u Sjedinjenim Državama.

„Slom Sovjetskog sistema predstavlja vanredan događaj i u razvijenom svetu mi sada doživljavamo nešto slično, bez da smo potpuno svesni šta je to što nam se dešava“, upozorava ovaj vrhunski insajder. I zaključuje: „U vreme krize, nemoguće postaje – moguće“.

Bez obzira na suštinsku bezopasnost, i bez obzira koliko je lako pokret „Okupiraj!“ bio infiltriran, dezorijentisan i konačno onesposobljen, Establišment je shvatio obim potencijalne opasnosti koju bi predstavljao novi sličan pokušaj spontanog i nekontrolisanog okupljanja, i to pod društvenoekonomskim uslovima koji se nezadrživo pogoršavaju. Zato je i aktivirao svoj provereni kadar, pomogao mu da napiše „bestseler“, pronašao mu odgovarajućeg izdavača i promoviše njegovu „revolucionarnu tehnologiju“ ne samo u SAD na engleskom, nego i u prevodima na srpski i turski koji će se uskoro krčmiti na drugim targetiranim područjima (pa ako uzgred zakači i Erdogana i još neke druge, utoliko bolje).

Iz ovog ugla, naizgled čudno reklamiranje Popovića i njegovog brenda u središtu imperije više ne liči na paradoks, već naprotiv na zakonomernu rokadu pouzdane figure upravo na teren gde bi trenutno mogao biti najkorisniji.

Svaki protestni pokret u Sjedinjenim Državama usmeravan pod inspiracijom ili po formuli Srđe Popovića, predvođen aktivistima koje će on i njegova družina istrenirati, za Establišment je potpuno bezopasan. Osuđen je unapred na propast, bržu i sveobuhvatniju od prethodnih pokušaja.

Srđa Popović se mora suočiti sa moralnom odgovornošću za ogromna razaranja, ljudske žrtve i patnje, izneverene nade, slomljene ideale i opštu pustoš što je ostavio za sobom kao posledica javne i nečasne petnaestogodišnje delatnosti. On je opsenar koji je zaveo mnoge a nije ispunio nijedno obećanje. Svuda gde su on i njegovi „tehnolozi“ prošli, ma koliko da je nekada bilo loše, sada je neuporedivo gore.

Sučeljavanje otrcanih anegdota iz kojih se sastoji Popovićeva „Tehnologija revolucije“ sa stvarnošću koja je proistekla iz njene primene, tačnost ove ocene ubedljivo potvrđuje.

Da li je Srđa Popović ikada u nešto verovao i bio spreman da se žrtvuje, za razliku od guranja u opasnost drugih? To je pitanje na koje bi samo Srđa Popović, u nastupu iskrenog samopoznanja, mogao da odgovori. Nije isključena teoretska mogućnost da jeste.

Međutim, nesretnici koji knezu ovoga sveta dozvole da ih prevede na drugu stranu, preko linije koja deli dobro od zla, ma koliko zasluživali sažaljenje, po svojoj suštini i dalje predstavljaju neizmernu opasnost po društvo u kome se kreću. Corruptio optima pessima.

POST SCRIPTUM

Umešanost Srđe Popovića i KANVAS-a, njegove konsultantske firme za insceniranje „obojenih revolucija“, u izvođenju prevrata na Maldivskom arhipelagu, u Indijskom okeanu, ubedljivo ilustruje koliko im je stalo do demokratije i za čiju agendu rade. Pošto 2008. godine tadašnji predsednik Maldiva, Maumun Abdul Gajum, nije pokazao spremnost da svoju teritoriju stavi na raspolaganje snagama NATO pakta, satanizovan je po standardnoj recepturi kao korumpirani tiranin. Popović i KANVAS su aktivirani da obezbede njegovo svrgavanje.

Suprotno očekivanjima, novoinstalirani predsednik, „demokrata“ Mohamed Našid, nije požurio da otplati političke dugove niti je opravdao očekivanja svojih sponzora. Umesto potpisivanja ugovora za otvaranje baze, novi predsednik se posvetio rešavanju ekoloških pitanja pa je zato 2012. godine državnim udarom neceremonijalno svrgnut.

Nova vlast je odmah priznata od strane „međunarodne zajednice“ i izjavila je spremnost da potpiše Ugovor o statusu snaga, ili SOFA, zbog čega je cela igra i započeta. Bivši klijent KANVAS-a Našid tada je prešao u opoziciju, protestujući idealistički zbog ukidanja demokratije na Maldivima.

Nakon dužeg perioda zastrašivanja, u nedelju 22. februara hunta ga je uhapsila, stavljajući neslavnu tačku na Popovićevu „demokratsku revoluciju“ na ovim ostrvima. Pošto su na Maldivima pravi ciljevi „obojene revolucije“ sada postignuti, sudbina Našida i njegovih sledbenika više nikoga ne zanima. Popović je ionako pretrpan drugim obavezama u Americi, a za Maldivljane i zaštitu njihovih „demokratskih prava“ više ga nije briga.

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Apis says:

    Srđa Popović, devet pokolenja neće moći ispostiti grehove tog zločinca. Nadam se da će završiti poput Nemcova jer najlepše je kada zločinca ubiju oni za koje radi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *