„Срећа је у ишчекивању!“

„Sreća je u iščekivanju!“

1 novembra 2016

andreikonchalovskyportraitsession65thktn5glinievx

Šta još reći o filmskom i pozorišnom reditelju, scenaristi i piscu Andreju Sergejeviču Mihalkovu Končalovskom, autoru ruskih i holivudskih filmova poput: „Prvi učitelj”, „Sibirijada”, „Ujka Vanja”, „Marijini ljubavnici”, „Pomahnitali voz”, „Pirgava koka”, „Kuća ludaka”, „Poštareve bele noći” i bioskopskih hitova: „Tango i Keš”, „Homer i Edi” i „Najuži krug?

Šta još dodati njegovoj plodnoj i nagradama ovenčanoj karijeri? Bez sumnje – film „Raj” za koji je u septembru na 73. Veneciji osvojio „Srebrnog lava” za najbolju režiju.

Ovim crno-belim filmom vizuelne snage, koji stoji rame uz rame sa snagom misaono originalne filmske priče o Holokaustu, Končalovski je samo još jednom potvrdio zašto je majstor filmske režije, ukazao koliko je opasno izgubiti sećanje i koliko je baš danas važno podsetiti se reči nemačkog filozofa Karla Jaspersa koje snažno ječe: „Opasnost je u nespremnosti da se zna, u nagonu da se zaboravi i u neverici da se sve ovo (Holokaust) stvarno desilo”…

Film „Raj” Končalovskog srpsku premijeru imaće na 45. Festu, u februaru u Beogradu.

Što se mene tiče za „Raj” ste osvojili „Zlatnog lava” u Veneciji, ali može li se reći da ste srećni „samo” s „lavom” za najbolju režiju?

Slušajte vi, srpska ženo, šta ću vam ja reći o tome šta je za mene sreća u Veneciji! Sreća je kada u Veneciji hodam duž šetališta na Đudeki i divim se zalasku sunca, a znam da se za dva dana na festivalu prikazuje moj film. To se poredi s iščekivanjem susreta s prelepom ženom. Poenta nije u datumu i krajnjem rezultatu već u iščekivanju. Možda ću s njom ići na večeru, možda i u moju sobu ili će biti nešto više? Sreća je u iščekivanju. Jasno? Naravno da su nagrade lepe, posebno u Italiji, što je dosta uticalo i na moj život i na moj rad. Prvu nagradu u Veneciji osvojio sam 1962. s kratkim filmom „Dečak i golub”. Bio sam mlad, svež student kada sam prvi put došao u Veneciju direktno iz Moskve. S broda sam gledao ljude kako sede na obali i u gondolama i pevaju „Santa Lučija” i pitao konduktera da li je to u Veneciji danas neki praznik jer smo mi u Moskvi tada imali povoda da na ulicama pevamo samo dva puta godišnje. Odgovorio mi je: „Ne, nije nikakav praznik. Mi živimo!” Eto, tako je Italija još tada promenila moj pogled na svet. U tom smislu Venecija je veliko obeležje evropske kulture, koja danas nažalost doživljava svoju eroziju. Mnogo se toga promenilo, svedoci smo erozije kulture.

Eroziju kulture i čitav spektar ljudskih erozija upravo i prikazujete u filmu „Raj”?

Moj film je o duševnom nasilju. Nije o fizičkom nasilju, već o nasilju nad dušom. I srećan sam što sam u ovom filmu negde sledio velikog Robera Bresona koji je jednom rekao da kao umetnik nikada nije bio siguran kako da prikaže ono što ne bi trebalo da bude prikazano. Breson je imao divan moto, rekao je: „Važno je da ne napraviš grešku u onome što prikazuješ u kadru, ali je najvažnije da ne napraviš grešku s onim što nisi prikazao”.

U neku ruku vaš film me podseća pomalo na ruske klasike, možda zbog veličine kadra, možda i zato što je crno-beli?

Ne, nije to. I Mornau je koristio isti kadar, Drajer isto, to su jednostavno filmske tridesete godine. Problem današnje mladosti je sećanje. Što se manje sećamo, manje asocijacija imamo u mozgu. A šta je umetnost? Umetnost je vizija umetničkih asocijacija. El Greko, Tolstoj, Dostojevski, Mikelanđelo, Šopenhauer, Hitler… sve same asocijacije. Bez asocijacija svet postaje jednodimenzionalan i veliki je problem današnje civilizacije što omladina odgovore pronalazi na internetu, ne služeći se sopstvenim asocijacijama. O tome je govorio i u svom pismu unuku Umberto Eko.

„Raj” je film o jednoj od najvažnijih tema svih vremena – temi Holokausta o čemu je toliko filmova već snimljeno, ali se kod vas prepoznaje misaona originalnost?

Mnogo puta sam čuo da je previše filmova o ovoj temi, da ljudi kažu kako više to ne žele da gledaju i kako se pitaju zašto želiš da snimiš takav film. A što se niko ne pita zašto ponovo Šekspir, neka nova produkcija „Hamleta”? Oni su ti koji prikazuju izgladnele ljude u prugastim uniformama koji izgledaju kao odrpanci iz Verdijevog „Nabuka”. Ja snimam ne zato što je tema kompleksna ili retka. Ja ne slikam fizičke patnje, odsecanje glava i leševe ljudi. Moja slika je ona najvažnija – ljudski odnosi. Duševno zlostavljanje, zloupotrebe duše, a to je teško preneti na ekran.

Zainteresovani ste i za osobe koje veruju da su u pravu u tome što čine?

Uvereni su da su u pravu i zbog toga čine zlo i nasilje. Uvereni su da to rade dobro. Holokaust je večna tema, kao i uvek u ovom svetu zla. Ne zaboravite Đirolama Savonarolu ili Jovanku Orleanku. Oni su takođe opravdavali svoje postupke dobrim i plemenitim idejama: za narod, za veru. Danas smo sakriveni iza borbe za ljudska prava, demokratije, slobode. Ja bih samo da podsetim: „Oprosti im Gospode, ne znaju šta rade”.

Vi filmske junake, pripadnike evropske intelektualne elite toga doba, Nemca, Francuza i Ruskinju zajedno stavljate pred božji sud, ali će u raj otići samo Ruskinja?

Ne želim da objašnjavam film jer i ja i moj film odlazimo pred sud publike. Radio sam na zamkama i na dijalozima i osim nekih koji su u doslovnom smislu personifikacija zla, junaci mog filma su najobičniji ljudi. Kao što sam već rekao, svi su posvećeni svojim idealima i zabludama i veri da oni rade dobro, što je samim tim zlo. Isto je i s Helmutom, visokim SS oficirom koji nije loš čovek, ali je ipak učestvovao u zlu. U načelu, malo je verovatno da bi mi koncept „dobrog” i „lošeg” u slučaju ovog filma olakšao zadatak. Mi ponekad volimo ljude koji počine gnusna dela, patimo zbog njih, s njima. Mi možemo da zavolimo negativnog filmskog junaka, a kako to da objasnim? To je misterija. Zato i postoji umetnost…

Lako se zaboravljaju užasna iskustva iz prošlosti i sada se vraćamo onom što ste rekli o nedostatku sećanja, ali kako sprečiti ponavljanje istorijskih grešaka?

Kako sprečiti? Istorija nas ničemu nije naučila. Danas se sećamo da se sve to završilo sa željom da se stvori taj „nemački raj” na zemlji. I Nemci imaju osećaj stida, iako današnja generacija ne treba da bude odgovorna za greške svojih deda. Ali, postoji još jedna velika sila, zamišlja da u ime „slobode i demokratije” može ima pravo da bombarduje Irak ili Srbiju. Kako možete u ime takozvanih ljudskih prava da ubijete drugo ljudsko biće? Velike ideje iskrivljene su do neprepoznatljivosti. Ništa nismo naučili! Neko bi sada rekao da mislim politički nekorektno. Napisao sam čak i članak „Nova diktatura”. Mislim da politička korektnost ubija politiku identiteta.

Kako je došlo do realizacije ovakvog filma?

U filmu je teško biti slobodan jer je skupo i svi pitaju kojom će se brzinom njima vratiti uloženi novac. Srećom, prestao sam da razmišljam o budžetu i rešio da radim film isključivo za sebe i da ga figurativno stavim ispod kreveta, umesto da zarađujem novac za njega. Ako se film nekom sviđa, super! Nemojte me žaliti. Smatram sebe srećnim jer postoje ljudi koji su spremni da gube novac na mojim filmovima. Na primer, ruska Fondacija za kulturu i sport, Evropski jevrejski fond, kojima sam rekao da im najverovatnije neću vratiti niti jedan jedini cent. Nisu marili za novac već za temu filma i njenu važnost u ovim današnjim geopolitičkim okvirima. Napravio sam film kakav sam želeo, a sada vi morate da odlučite šta ste videli u njemu.

Biće više novca za sledeći film?

Upravo sam završio scenario o Mikelanđelu i rešio sam da i ovaj projekat „ubijem” na isti način. Već sam upozorio producente da na njemu neće zaraditi. Glumci će izgledati sjajno na italijanskim ulicama. Biće to osećaj slobode za sve. Mislio sam da sam slobodu i znanje već dosegao u ovih pedesetak godina koliko se bavim filmom, ali koliko znaju drugi i ja znam. Možda čak i manje. Ovo što ja radim jeste dugo kao i kada se penješ na visoku planinu, a onda kada dođeš do vrha vidiš da je planina samo humka. Šta su onda planine? Sloboda.

Te planine slobode niste osvajali dok ste radili filmove u Americi?

Kada sam ja radio u Holivudu, bio je to centar sveta i međunarodnih odnosa. Tu su tada radili reditelji iz celog sveta. Ali, još od kasnih osamdesetih godina počeo sam da snimam filmove za tinejdžere. Čekaj, ja pravim filmove za odrasle a ne za decu, rekao sam sebi i vratio se za Rusiju. U vreme svojih najslavnijih dana u Holivudu, u jednom poznatom studiju, producent koji je sedeo na setu pitao me je zašto se kamera ne mrda. Odgovorio sam mu: „Pa, ja sam ovde reditelj”, a on meni: „Da, znam, ali zašto se kamera ne pomera kada treba da se pomera”. Znači, ja sam reditelj, ali kao i da nisam. Srećom, posle me je Silvester Stalone stavio pod svoju zaštitu. Nadareni glumac, ali kada sam počeo da snimam pitao me je gde će stajati kamera. Pokazao sam mu, a on će na to meni: „To je pogrešno. Kamera treba da stoji ovde, da me slika s ove strane jer mi je druga polovina lica paralizovana, a i izgledaću više”. Eto tih mojih planina slobode.

Da li biste se lako snašli u Holivudu današnjice?

Ne bih. Današnji američki filmovi su postali previše bučni jer su napravljeni za publiku koja sve vreme žvaće kokice tokom projekcije u multipleksima. Kada sam pre nekoliko godina tamo snimao animirani film „Krcko Oraščić”, producent mi je u postprodukciji stalno govorio da zvuk mora da bude još glasniji. Ne! Moji filmovi nisu za glasno žvakanje gledalaca!

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *