JADNA LI JE SRBIJA: O nacionalnim penzijama i zaslužnim „veličinama“

JADNA LI JE SRBIJA: O nacionalnim penzijama i zaslužnim „veličinama“

2 novembra 2014

87410015551bc7f206381b499345829_origPiše: Slobodan Dučić (književnik, Novi Sad – Stepanovićevo)

Srećna li je Srbija. Ona ima ono o čemu druge države mogu samo da maštaju. U njoj, verovali ili ne, ima na hiljade živih nacionalnih „velikana“, što u kulturi i javnom životu, što u sportovima. Ali, ovog puta govorićemo samo o onima u kulturi i javnom životu, o onima koji imaju dodatne „nacionalne“ penzije u mesečnom iznosu od 50 hiljada dinara, bez obzira na veličinu već ostvarene penzije, na honorare i zarade koje su ostvarivali ili ostvaruju, bez obzira na svoje ukupno materijalno stanje i sl. Rečju, oni su (bez objektiviziranih merila i stvarnih mogućnosti države) nagradjeni kao zaslužne „veličine“. Dovoljno je da ih njihova udruženja za to kandiduju (a takvih udruženja je sve više) pa će u mnoštvima takvih predloga proći i mnoštvo ovakvih izuzetno „zasluznih“.

U književnosti je poznato kako se čuveni engleski i svetski pesnik lord Bajron, u svom spevu „Don Žuan“, obračunao sa mnoštvom književnih „velikana“ u Engleskoj tog doba. Da podsetimo,glavnog junaka ovoga speva su kao brodolomnika pronašli na plaži i odveli su ga na Dvor gde su mu predstavili „300 najvećih pesnika toga doba“! Naš Jovan Sterija Popović je bio blaži u kritici takvih „veličina“. On je za takva mnoštva govorio: „Neka,neka,i knjižestvu je potrebito đubrivo“. Uz ovo pomenimo još jednu poznatu misao (ne znam autora) da je na putu u istoriju književnosti kraj puta mnogo nagradjivanih „velikana“.

Tek sad a smo na počcetku onoga o čemu hoćemo javno da progovorimo. Od 2007.do ove godine Ministarstvo kulture Srbije dodelilo je već oko 500 nacionalnih penzija, a koliko će još (i odakle) ne zna se. Naravno, da u tom mnoštvu ima i stvarno zaslužnih i socijalno nedovoljno zbrinutih pojedinaca, ali koliko i za koliko takvih je država uopšte sposobna (pogotovo u ovako kriznom periodu i velikom budžetskom minusu) da ih zbrinjava i iz kojih to budžetskih stavki se za njih godišnje namakne oko trista miliona dinara, ne zna se? Svako normalan i društveno odgovoran bi se morao složiti sa mišljenjem da to ovako kao dosad (na osnovu određene uredbe) ne može ići u nedogled.

Da sve bude gore nego što jeste, među laueratima su mahom Beogradjani i najčešće glumci i estradni umetnici, a ne retko i ekonomski veoma situirani, pa i znatno mlađi od ostalih kojima se radni vek za odlazak u penziju stalno produžava. Recimo i to, da sad kada su mnoge zasluzene penzije (ostvarene punim radnim stažom) skresane zbog velikog minusa u budzetu, niko od nacionalnih penzionera se nije setio, čak ni oni koji i dalje zgrću milione – da bar jednu svoju penziju daju za opštu stvar ili, što da ne, da se na godinu dana odreknu od nje i tako pomognu da se lakše sanira veliki minus u u nacionalnom budžetu.

Kažu, a verujem da je istina,da u Francuskoj (već vekovima) ima četrdesetak akademika (nove primaju samo kad umre neki od postojećih). U Srbiji,medjutim,nije dovoljna samo SANU, nego je osnovana i VANU, kao i još neke koje su osnovane ili su u osnivanju. E sad,ako neko nije akademik a svoj radni vek je proveo u nekoj od slabo plaćenih profesija u umetnosti i kulturi onda bi trebalo videti ko su takvi i koliko ih je objektivno stvarno zaslužnih i da li država to može da podnese,a ne da se svake godine na ovakve dodatne državne jasle prima ne samo po jedna cela francuska Akademija već i po nekoliko puta više, što je već dovelo do totalne a inflacije ovakvih zaslužnih “velićina”, kao i inflacije raznih udruženjskih nagrada. Ako se ovako nastavi onda će u Srbiji uskoro biti, kako bi Bajron rekao, ne samo 300 najvećih pisaca, nego i 300 najvećih slikara, 300 najvećih estradnih umetnika, 300 najvećih glumaca, 300 najvećih filmskih i ko zna kojih sve ne “zasluznih” i “najvećih” u okviru nekog od sve brojnijih i tzv. ”nezavisnih” i nesavesnih udruženja, od kojih svako novoformirano hoće da bude ne samo ravnopravno već i znatno ravnopravnije od onog iz čijih okvira se izdvojilo. Pomenimo i to da samo među piscima ima četiri ili pet udručenja, a slično je, verovatno, i u drugim umetničkim udruženjima.

Da li se neko pitao kako je građanima Srbije, naročito onima bez ikakvog posla i nade da će ga uskoro dobiti, kada je 2007.doneta uredba o dodeli nacionalnih penzija? Hoćemo li zbog tadašnje nečije nedovoljne odgovornosti i nedovoljnog i nesavesnog poniranja u ovakvu društvenu problematiku, koja se već prve godine pokazala kao društveno više štetna nego korisna,konačno upitati kako dalje i šta sa takvom uredbom? Šta i kako dalje sa tolikim brojem i kojekakvih udrženja (ima i takvih, formiranih od nekolicine, samo zarad ovih potreba, formiranih od određenih “krugova” u “krugu dvojke” i sl.)? Pri svemu ovome, zaboravlja se na desetine hiljada onih koji su predano radili i često,ni krivi ni dužni ostali bez posla i bez penzija ili još uvek muku muče da se izbore za bilo kakva primanja. Uz sve to, onima koji su imali sreće da odrade pun radni staž i ostalima koji primaju penzije često se i olako preti da će penzije biti sve manje i manje. Ili recimo to i ovako,mogu li i oni (ako ne baš svi, a ono neke profesije medju njima) da osnuju svoja udruženja i da predlažu svoje kandidate? Naravno da ne,a to samo govori koliko je postojeća uredba u praksi dodele ovih priznanja obesmišljena i dalje neodrživa. Jer, ako bi se nastavilo ovakvim tempom (svake godine samo po pedesetak “zaslužnih”) onda bi sve veći broj udruženja uskoro ovenčao ovakvom zaslugom bezmalo sve svoje članove.

Na kraju, recimo i to da zaslužnih veličina ima i da će ih biti, ali u kojem ukupnom broju i koliko iz pojedinih udruženja ostaje da se valjano prouči i uporedi sa iskustvima drugih zemalja. Jer malo je zemalja u kojima ima toliko akademija nauka, toliko udruženja (kod nas samo među piscima ima četiri ili pet, a slično je i sa ostalim udruženjima), zatim nije logično da ovo priznanje dobijaju i članovi akademija nauka, jer oni su već zaslužne veličine. Ili, ukoliko neko sa nacionalnom penzijom kojim slučajem postane akademik onda bi bilo normalno i moralno da mu se ovakva penzija obustavi, kako ne bi nekom bilo i jare i pare, na uštrb onih zaslužnih koji ostanu bez ičega. I još nešto, potrebna je veća selektivnost uopšte, a posebno kod onih estradnih i sl. umetnika kojima ovakav dodatak i nije potreban, s obzirom na iznose zarada koje ostvaruju, čak i kada dobiju nacionalnu penziju. Možete li i da zamislite dozu drskosti kod takvih estradnih i sl. ”velikana” kad su se u svojim udruženjima prijavili za ovakvu penziju?

Smatram da mnogo toga u vezi sa ovakvim dodeljivanjem “nacionalnih” penzija nije moralno a, čini mi se, da nije ni normalno u ovakvoj državi koju je prethodna vlast ostavila nesređenu i uneređenu (kao i samu ovu “nagradu” u vidu penzije). Nadam se da će i ovaj pogled na to, dat iz bajronovski odredjenog ugla,doprineti svodjenju svega toga na pravu meru.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *