Srpkinja koju su zaboravili i Beograd i Priština, a živi sama i bolesna među 1.000 Šiptara

Srpkinja koju su zaboravili i Beograd i Priština, a živi sama i bolesna među 1.000 Šiptara

14 октобра 2013

natasa-markovicJe­di­na pre­o­sta­la Srp­ki­nja Na­ta­ša Mar­ko­vić, u se­lu Bre­ža­nik na­do­mak Pe­ći, ne­da­le­ko od jed­ne od ve­ćih srp­skih en­kla­va Go­ra­žde­vac, pre­pu­šte­na je pu­nih 14 go­di­na na mi­lost i ne­mi­lost do­ju­če­ra­šnjih kom­ši­ja Al­ba­na­ca. Iako se nje­na si­tu­a­ci­ja ne­što ma­te­ri­jal­no po­pra­vi­la po­sle tek­sta u „Po­li­ti­ci”, ka­da je Be­o­grad re­šio da joj is­pla­ću­je mi­ni­mal­nu so­ci­jal­nu po­moć, ona i da­lje ži­vi u ku­ći kom­ši­je Sr­bi­na, jer je nje­na do ze­mlje srav­nje­na.

Na­vod­no, sti­zao je gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal iz Go­ra­ždev­ca, ko­ji je po­sla­la dr­ža­va Sr­bi­ja, ali je to bi­lo do­volj­no da se sa­gra­di tek jed­na šu­pa ili „ko­ko­ši­njac”, ko­ji joj i ne tre­ba, jer su joj ’99. svu sto­ku ote­ra­li – go­ve­da, svi­nje, ko­ko­ške… Je­dva je, s te­ško bo­le­snom se­strom, us­pe­la da iz­beg­ne linč. Me­se­ci­ma su ži­ve­le u šu­mi, je­le tra­vu, li­šće, na­da­ju­ći se da će se po­sle ra­ta sve ne­ka­ko smi­ri­ti. Ali, ni­je.

I sa­da pre­ži­vlja­va gol­go­tu sa­ma, jer joj je se­stra umr­la u mar­tu pro­šle go­di­ne zbog ne­bri­ge i ne­ha­ta onih ko­ji su mo­gli da po­mog­nu.

Do­ju­če­ra­šnje kom­ši­je Al­ban­ci ha­ra­ju Na­ta­ši­ne nji­ve, no­ću joj ku­ca­ju na im­pro­vi­zo­va­na vra­ta, raz­va­lju­ju pro­zo­re, ko­je i ni­je te­ško raz­va­li­ti, jer su ume­sto sta­kla naj­lo­ni i kr­pe.

U te­le­fon­skom raz­go­vo­ru še­zde­set­tro­go­di­šnja Na­ta­ša Mar­ko­vić, i da­lje otre­si­ta, hra­bra že­na ko­ja go­vo­ri ne­ko­li­ko stra­nih je­zi­ka, pri­ča:

„Ob­ra­li su mi Al­ban­ci iz se­la Oraš­ja vi­še od 30 ora­ha. Po­zi­va­la sam po­li­ci­ju, al’ oni se še­ga­če. Zo­vem ih uju­tru, oni do­đu su­tra­dan. Pre ne­ki dan do­šao po­li­ca­jac iz ko­sov­ske po­li­ci­je iz Pe­ći, ne iz­la­zi iz auta, ka­že ne mo­že on da ju­ri lo­po­va, jer ima sla­bo sr­ce. Zvi­ždu­kom je po­zi­vao mla­đe Al­ban­ce, u stva­ri da­vao im znak da po­beg­nu. A mo­gla sam da po­ku­pim te ora­he i pro­dam, i ne­što pa­ra uzmem. A da ne pri­čam da mi pred sva­ku mr­klu noć pred vra­ta do­la­ze ne­po­zna­ti lju­di, na­vod­no ču­li da pro­da­jem ze­mlju. Ja odav­de ne­ću. Ni mr­tva. Do­la­ze, pred­sta­vlja­ju se kao advo­ka­ti, kao Bo­šnja­ci, a ja u raz­go­vo­ru sa nji­ma vi­dim da ni­ti su advo­ka­ti, ni­ti Bo­šnja­ci, ov­de sam ro­đe­na, po­ra­sla sam, znam ka­ko pri­ča­ju Al­ban­ci, a ka­ko Bo­šnja­ci.”

Na­ta­ša Mar­ko­vić ne­ma zdrav­stve­nu knji­ži­cu. Raz­bo­le­la se, a po­sled­njih me­sec da­na je­dva da pe­ši­ce ode do Pe­ći, da ku­pi neo­p­hod­ne le­ko­ve, jer je „pot­pu­no do­tu­kao her­pes”, po­sle­di­ca sva­ko­dnev­nog stre­sa, ši­ka­ni­ra­nja i ne­bri­ge onih ko­je je dr­ža­va Sr­bi­ja u Go­ra­ždev­cu po­sta­vi­la da po­ma­žu ne sa­mo Sr­be već i one ko­ji­ma je po­moć i te ka­ko po­treb­na.

Obra­ća­la se pred­stav­ni­ci­ma op­šti­ne u Go­ra­ždev­cu, ko­ji su od­bi­li da joj iz­da­ju taj do­ku­ment, po­ru­čiv­ši da pr­vo ode u Kra­gu­je­vac da iz­va­di lič­nu kar­tu.

Ži­vi sa dva­de­se­tak ko­za, se­na ima i na­da se da će ne­ka­ko pre­zi­mi­ti. Dr­va, ka­ko nam ka­že u te­le­fon­skom raz­go­vo­ru, još ni­je spre­mi­la, a me­to­hij­ske zi­me su du­ge i hlad­ne, po­seb­no kad s Pro­kle­ti­ja ve­tar na­ne­se sne­žnu me­ća­vu.

„Ne­mam te­ste­ru, iz­lo­mi­la sam onu ruč­nu ko­jom sam svih ovih go­di­na re­za­la. Zva­la sam lju­de iz Go­ra­ždev­ca da mi ise­ku ono dr­va što sam us­pe­la u svom ata­ru da sa­ku­pim. Te­ško mi je, jer ne­ma po­mo­ći od vla­sti u Go­ra­ždev­cu, ni­ti od ko­sov­ske po­li­ci­je, pa ni od Sr­ba ko­ji ta­mo ra­de.

Išla sam u al­ban­sku op­šti­nu, kod pred­sed­ni­ka op­šti­ne Peć, a on mi je na­vod­no za­ka­zao raz­go­vor sa ko­man­di­rom ko­sov­ske po­li­ci­je. Oti­šla sam u za­ka­za­no vre­me, me­đu­tim, Ša­ban Ša­lja ni­je bio u kan­ce­la­ri­ji. Ta­ko obi­jam vra­ta, če­kam ka­da će mi upa­sti u ne­ko glu­vo do­ba da me ubi­ju, da ču­da sa mnom či­ne.”

– Naj­vi­še me bo­li, jer me za­bo­ra­vio i Be­o­grad – po­tre­se­no pri­ča Na­ta­ša. – Pri­mam so­ci­jal­nu po­moć od da­na ka­da ste vi do­la­zi­li kod me­ne, u ok­to­bru pro­šle go­di­ne, ali i da­lje tvr­dim da ni­je tač­no da sam svih ovih go­di­na po­moć do­bi­ja­la. Po­moć je sti­za­la ne­ko vre­me, ali od 2008, ko­li­ko se se­ćam, pa do 2012, ne­ko je u mo­je ime pot­pi­si­vao če­ko­ve. Znam da ste zva­li Be­o­grad i da su vam ta­ko re­kli. Ali ni­je isti­na da je taj no­vac do me­ne do­la­zio.

Pot­pred­sed­nik op­šti­ne Peć Dren­ko To­do­ro­vić za „Po­li­ti­ku” ka­že da je po­ku­šao na sve na­či­ne da po­mog­ne Na­ta­ši: „Čak sam in­ter­ve­ni­sao u ko­sov­skoj vla­di da joj se na­pra­vi ku­ća, ali Sa­ša Ra­šić, ne­ka­da­šnji mi­ni­star za za­jed­ni­ce i po­vra­tak, ni pr­stom ni­je mrd­nuo.”

– No­sio sam joj hra­nu, ode­ću, hi­gi­jen­ska sred­stva, ali to je ne­do­volj­no, njoj sva­ko­dnev­no tre­ba po­moć. Naj­te­že je što ži­vi sa­ma, ne­za­šti­će­na, a svo­je­vre­me­no je od­re­đe­no da je pa­tro­la Un­mi­ka ili ko­sov­ske po­li­ci­je to­kom 24 sa­ta obi­la­zi – pri­ča za „Po­li­ti­ku” Dren­ko To­do­ro­vić.

U ko­man­di po­li­ci­je u Go­ra­ždev­cu, ko­man­dir Mi­le Sr­bljak tvr­di:

– Da ni­je bi­lo nas iz po­li­ci­je sa­da ni Na­ta­še Mar­ko­vić ne bi bi­lo. Ne­ma­mo do­volj­no ljud­stva ka­ko bi je re­dov­no obi­la­zi­li i na sva­ki njen po­ziv od­la­zi­li.

Na naš ko­men­tar da Na­ta­ša tvr­di ka­ko je oni ig­no­ri­šu, po­ni­ža­va­ju i da je upu­ću­ju na po­li­ci­ju u Pe­ći, iako je po­zna­to da je go­ra­žde­vač­ka po­li­ci­ja nad­le­žna za Bre­ža­nik, Sr­bljak od­go­va­ra:

– Ima­mo sa­mo dva po­li­caj­ca. Na du­žno­sti smo moj ko­le­ga i ja. Osta­la če­tvo­ri­ca su ras­po­re­đe­na u Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju, pa je za­to s raz­lo­gom upu­ću­jem na Peć.

I dok se i Be­o­grad i Pri­šti­na ne smi­lu­ju da po­mog­nu ovoj sa­moj i Bo­gu pre­pu­šte­noj že­ni, ipak osta­je ve­ra u lju­de ko­ji su se po­sle na­šeg tek­sta u ok­to­bru ja­vlja­li i sla­li po­moć, me­đu nji­ma i ta­da­šnji pred­se­da­va­ju­ći Ge­ne­ral­nom skup­šti­nom Uje­di­nje­nih na­ci­ja Vuk Je­re­mić. Sti­za­la je po­moć Na­ta­ši i od Cr­ve­nog kr­sta Ko­so­va i Me­to­hi­je, ali ovoj že­ni i da­lje tre­ba, ako ni­šta dru­go, a on­da to­pla zim­ska jak­na i „zdra­ve” či­zme, jer ova Srp­ki­nja i zi­mi i le­ti svo­je me­to­hij­ske da­ne pro­vo­di u be­di i si­ro­ti­nji.

(Politika, tekst i foto: Biljana Radomirović)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u