Српкиња Латинка

Srpkinja Latinka

19 juna 2015

kecmanovic vladimir 234Piše: Vladimir Kecmanović

Be­o­grad­ski ne­delj­nik iden­tič­nog ime­na upra­vo je ob­ja­vio in­ter­vju s La­tin­kom Pe­ro­vić, biv­šom vi­so­kom funk­ci­o­ner­kom Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Sr­bi­je, ka­sni­je ugled­nom isto­ri­čar­kom i ne­for­mal­nim vr­hov­nim in­te­lek­tu­al­nim auto­ri­te­tom gru­pe lju­di ko­ji su se ono­mad sa­mo­pro­gla­si­li „Dru­gom Sr­bi­jom”, da bi se da­nas pro­tiv tog ter­mi­na bu­ni­li kao da im ga je na­met­nuo ne­ko dru­gi.

Bu­du­ći da go­spo­đa Pe­ro­vić po­slo­vič­no iz­be­ga­va jav­ne na­stu­pe, ko­le­ga­ma iz „Ne­delj­ni­ka” va­lja oda­ti pri­zna­nje. Ne­ka­da­šnjoj dru­ga­ri­ci Pe­ro­vić, opet, va­lja oda­ti pri­zna­nje na vr­hun­skoj in­te­lek­tu­al­noj for­mi ko­ja je do­stoj­na na­uč­nog pri­stu­pa do­ga­đa­ji­ma na kom in­si­sti­ra i ko­ja je za­i­sta sme­šta vi­so­ko iz­nad ve­ći­ne nje­nih sled­be­ni­ka.

Ne­vo­lja je, me­đu­tim, u to­me što for­ma objek­tiv­ne ana­li­ze ni­po­što ni­je u skla­du sa su­bjek­tiv­nim sa­dr­ža­jem ko­ji na vi­še me­sta u in­ter­vjuu pro­bi­ja ve­što skr­plje­nu oblan­du, a isto­ri­čar­ku de­nun­ci­ra kao za­ro­blje­ni­cu vla­sti­tih ide­o­lo­ških man­tri.

Na­ve­šću sa­mo tri naj­ek­strem­ni­ja pri­me­ra.

„Ni­ke­zić je sma­trao da Sr­bi­ja ne tre­ba da ima ne­ku vr­stu po­li­tič­kog pro­tek­to­ra­ta nad Sr­bi­ma van Sr­bi­je”, is­ti­če go­spo­đa Pe­ro­vić, „i da je, ako se ide u de­mo­krat­sko dru­štvo, bi­lo lo­gič­no da će se u svim re­pu­bli­ka­ma šti­ti­ti i pra­va Sr­ba. To mo­že ne­ko­me de­lo­va­ti na­iv­no po­li­tič­ki, ali, na­ža­lost, is­ku­stvo je to po­tvr­di­lo.”

Po­sta­vlja se pi­ta­nje šta je is­ku­stvo po­tvr­di­lo. To da je for­mal­no de­mo­krat­ski iza­bran re­žim Fra­nje Tuđ­ma­na, jed­nog od ma­spo­ko­va­ca s ko­ji­ma je ta­da­šnje srp­sko ru­ko­vod­stvo kom je pri­pa­da­la dru­ga­ri­ca Pe­ro­vić bi­lo u sjaj­nim od­no­si­ma, što ne do­vo­di u pi­ta­nje ni u naj­no­vi­jem in­ter­vjuu – iste te Sr­be iz­ba­ci­lo iz Usta­va i po­ga­zi­lo nji­ho­vo naj­o­snov­ni­je pra­vo?

Ume­sto da „na­iv­nost” ko­ri­sti kao je­di­ni mo­gu­ći ar­gu­ment ko­jim bi mo­gla da bra­ni gre­šku svo­je eki­pe, što bi joj se još i mo­glo opro­sti­ti, Pe­ro­vi­će­va vr­ši za­me­nu te­za ko­ju ozbi­ljan isto­ri­čar se­bi ne bi smeo da do­zvo­li.

Dru­gi pri­mer: Pe­ro­vi­će­va ne do­vo­di u pi­ta­nje či­nje­ni­cu da je pro­ces pro­tiv Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća 1946. bio po­li­tič­ki, što je stav za po­hva­lu. Ni­je, me­đu­tim, za po­hva­lu to što taj po­li­tič­ki pro­ces do­ži­vlja­va kao ne­spor­nu či­nje­ni­cu, dok da­na­šnji pro­ces, ko­jim su te­ko­vi­ne jed­nog po­li­tič­kog na­si­lja nad pra­vo­su­đem ba­rem de­li­mič­no ko­ri­go­va­ne, ne sa­mo da pro­gla­ša­va ta­ko­đe po­li­tič­kim, ne­go ga, iako je po nje­nom, kao što ni­je, ekvi­va­len­tan pro­ce­su ko­ji mu je pret­ho­dio, tu­ma­či kao kraj­nje spo­ran.

Valj­da i sa­ma sve­sna ka­ko je upa­la u lo­gič­ku zam­ku, kao koc­kar ko­ji, po­ku­ša­va­ju­ći da se va­di, to­ne u vi­še­stru­ko ve­ću ne­vo­lju, Pe­ro­vi­će­va pr­vo po­re­di Dra­žu Mi­ha­i­lo­vi­ća, ko­ji je, na sa­mo su­štin­ski, ne­go i zva­nič­no, bio pri­pad­nik an­ti­hi­tle­rov­ske ko­a­li­ci­je i no­si­lac vi­še sa­ve­znič­kih od­li­ko­va­nja, s ne­spor­nim ne­pri­ja­te­lji­ma sa­ve­zni­ka na­ci­stom Kvi­slin­gom i Hi­tle­ro­vim ko­la­bo­ra­ci­o­ni­stom Pe­te­nom.

A on­da, na pi­ta­nje no­vi­na­ra Velj­ka Mi­la­di­no­vi­ća: „Da li su vas – kao isto­ri­ča­ra – iz­ne­na­di­li po­da­ci o li­kvi­da­ci­ja­ma de­se­ti­na hi­lja­da ide­o­lo­ških ne­pri­ja­te­lja po­sle 1945?” – hlad­no od­go­va­ra:

„Ta isto­ri­ja je slo­že­na. To je kraj ra­ta, bi­lo je si­gur­no tih eg­ze­ku­ci­ja bez su­da, bi­lo je re­van­ši­zma, pu­no osve­ta… Oprav­da­va­nje zlo­či­na jed­nih zlo­či­ni­ma dru­gih, to je uvod u kul­tu­ru zlo­či­na.”

A ko je oprav­da­vao zlo­či­ne jed­nih zlo­či­ni­ma dru­gih? Pa upra­vo oni ko­ji su 1944. po Be­o­gra­du i ostat­ku Sr­bi­je ubi­ja­li ne­du­žne lju­de jer su, je li, čet­ni­ci, pro­tiv ko­jih se ti ne­sreć­ni­ci ni­su bo­ri­li, ubi­ja­li nji­ho­ve dru­go­ve, baš kao što su nji­ho­vi dru­go­vi ubi­ja­li iste te čet­ni­ke?

Naj­ve­ći non­sens ko­ji na ovu te­mu sa­op­šta­va La­tin­ka Pe­ro­vić, me­đu­tim, je­ste oce­na da se po­ni­šta­va­njem i po njoj sa­moj po­li­tič­ki mo­ti­vi­sa­ne pre­su­de Mi­ha­i­lo­vi­ću spre­ča­va na­ci­o­nal­no po­mi­re­nje „jer ni­ko ni­je vo­dio ra­ču­na o stvar­nim žr­tva­ma, a one ima­ju na­sled­ni­ke, ko­ji ka­da to ko­men­ta­ri­šu, ka­žu da su tu pre­su­du do­ži­ve­li kao no­vi zlo­čin”!?

Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li oni ko­je su kra­jem ra­ta ni kri­ve ni du­žne po­bi­le par­ti­zan­ske je­di­ni­ce ni­su bi­li stvar­ni lju­di. Ili, mo­žda, oni ne­ma­ju na­sled­ni­ke, pa nji­ho­ve žr­tve ni­su va­žne!?

Go­spo­đa Pe­ro­vić na­ci­o­nal­no po­mi­re­nje ne do­ži­vlja­va kao isto­ri­čar, ne­go ona­ko ka­ko bi ga do­ži­vlja­vao de­le­gat na kon­gre­su An­ti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne u vre­me Pr­ve pe­to­let­ke.

I na kra­ju – šlag na tor­ti!

Ana­li­zu­ju­ći do­bre i lo­še stra­ne po­li­ti­ke Alek­san­dra Vu­či­ća, dru­ga­ri­ca Pe­ro­vić kao je­dan od kva­li­te­ta nje­go­ve po­li­ti­ke is­ti­če ne­me­ša­nje u „je­din­stvo” Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne!?

Na stra­nu pi­ta­nje da li se Vu­čić me­ša u od­no­se unu­tar Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i da li even­tu­al­no me­ša­nje ili ne­me­ša­nje, i ka­kvo me­ša­nje i ka­kvo ne­me­ša­nje, pred­sta­vlja ma­nu ili vr­li­nu – sam ter­min „je­din­stvo”, ka­da je reč o si­tu­a­ci­ji u da­na­šnjoj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pred­sta­vlja la­kr­di­ju bez pre­se­da­na.

Da je in­si­sti­ra­la na „te­ri­to­ri­jal­nom in­te­gri­te­tu” te su­štin­ski ne­po­sto­je­će dr­ža­ve – to bi bi­lo pro­ble­ma­tič­no, ali ne bi bi­lo sme­šno. Ko­ri­sti­ti ter­min „je­din­stvo” za pro­stor u kom se de­ve­de­set de­vet od­sto sta­nov­ni­štva ide­ji je­din­stva ru­ga na raz­li­či­te na­či­ne – je­ste tra­gi­ko­mič­no.

Go­spo­đi Pe­ro­vić pri­pi­su­ju iz­ja­vu da Sr­bi po­se­du­ju ge­net­sku ne­spo­sob­nost lo­gič­nog pro­mi­šlja­nja po­li­ti­ke i isto­ri­je.

Ako je ta­ko, biv­ša dru­ga­ri­ca, a da­na­šnja go­spo­đa Pe­ro­vić je, van sva­ke sum­nje, Srp­ki­nja par eks­e­lans.

(Politika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. mija says:

    Latinka Perović nije istoričar. Ona je studirala srpski jezik i književnost, a magistrirala na političkim naukama sa nekom temom o medjunacionalnim odnosima. Verovatno je tamo i doktorirala, ali čak i ako je doktorirala na nekoj istorijskoj temi, to još uvek ne opravdava hvalospeve o njenoj stručnosti kao istoričara kojim je ovenčavaju njeni politički istomišljenici. Latinka Perović nije ni komunista. Ono za šta se ona zalaže nije komunizam, nego nek

  2. mija says:

    Latinka Perović nije istoričar. Ona je studirala srpski jezik i književnost, a magistrirala na političkim naukama sa nekom temom o medjunacionalnim odnosima. Verovatno je tamo i doktorirala, ali čak i ako je doktorirala na nekoj istorijskoj temi, to još uvek ne opravdava hvalospeve o njenoj stručnosti kao istoričara kojim je ovenčavaju njeni politički istomišljenici. Latinka Perović nije ni komunista. Ono za šta se ona zalaže nije komunizam, nego neka vrsta elitizma koji najviše liči na fašizam. Latinka Perović se ne zalaže ni za pomirenje, već za denacifikaciju Srbije, ali budući da ne navodi ni jednu oblast u kojoj postoji nacizam u Srbiji (ne može ni da je navede, jer on stvarno ne postoji), niti način na koji bi se to sprovelo, ona se zapravo zalaže za večno "trljanje nosa" Srbiji od strane drugih članica SFRJ i "samoposipanje pepelom". I nakraju ja ne bih bio toliko siguran da je Latinka Perović uopšte Srpkinja, bez obzira na poneku osobinu koju ima, a koju pripisuje Srbima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *