Српска драма у Америци

Srpska drama u Americi

10 jula 2015

BRANKO-MIKASINOVICOvih dana u Beogradu boravi Branko Mikašinović, jedan od istaknutih slavista srpskog porekla u SAD. Osnovno, srednje i dobar deo višeg obrazovanja stekao je u otadžbini. Fakultet, na Ruzvelt univerzitetu, završio je u Čikagu 1965, magistrirao je na Severozapadnom univerzitetu u Evanstonu, država Ilinois (1967), a doktorat iz uporedne književnosti odbranio je na Beogradskom univerzitetu (1984).

Od 1968. do 1975. predavao je ruski jezik i književnost na Tulejn univerzitetu u Nju Orleansu, a zatim na Njuorleanskom univerzitetu. Od 1988. radi kao novinar u srpskoj sekciji „Glasa Amerike“ u Vašingtonu. Autor je knjiga: „Uvod u jugoslovensku književnost“, „Pet modernih jugoslovenskih pozorišnih komada“, „Moderna jugoslovenska satira“, „Jugoslovenska fantastika“, „Jugoslavija: kriza i raspad“, „Srpska fantastična proza“…

Koji je povod vašeg boravka u Beogradu?

Jedan od razloga moje posete jeste predstojeće objavljivanje antologije srpske drame na engleskom pod nazivom: „Izabrane srpske drame“ (Selected Serbian Plays). Ovu antologiju priređujem zajedno s pesnikom i filozofom Dejanom Stojanovićem. Ova antologija nastavak je moje prethodne knjige: „Pet modernih jugoslovenskih drama“ (Five Modern Yugoslav Plays), koja je objavljena u Njujorku 1977. godine. U ovoj antologiji su drame Đorđa Lebovića, Primoža Kozaka, Ranka Marinkovića, Kola Čašula i Aleksandra Obrenovića.

Čije će drame biti objavljene u novoj antologiji?

U novoj antologiji, koja će biti objavljena u Americi, za englesko jezičko područje, naći će se, uz Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, i drame Branislava Nušića, Aleksandra Popovića, Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Siniše Kovačevića, Nebojše Romčevića, Biljane Srbljanović (s kojom još nismo stupili u kontakt da dobijemo odobrenje) i Milene Marković.
Ova antologija će, po svemu sudeći, biti najreprezentativnija kompilacija srpske drame na engleskom, s mojim predgovorom i pogovorom profesora dramaturgije na jednom američkom univerzitetu, Denisa Barneta, koji je, ujedno, i prevodilac nekoliko drama koje će biti u ovoj knjizi. Inače, profesor Barnet je u Americi odbranio doktorsku disertaciju koja se bavila dramskim opusom Dušana Kovačevića.

Na kakav su odjek naišle vaše knjige o srpskoj književnosti, na engleskom govornom području?

Moj pristup je bio da se krene od opšteg ka pojedinačnom. Naime, još dok sam bio student u Čikagu, primetio sam veliki nedostatak prevoda srpskih pisaca. Još tada sam shvatio da bi najefikasniji način predstavljanja naše književnosti bio da se to učini preko antologija, tj. predstavljanjem što većeg broja pisaca u jednoj knjizi. Ta moja ideja se tokom vremena pretvorila u stvarnost. Kroz ovakve antologije, želim da skrenem pažnju na naše pisce. Prošle godine, objavio sam prevod knjige našeg istoričara dr Đure Zatezala „Baron Mihajlo Mikašinović“, o jednom skoro zaboravljenom velikanu, rodoljubu i ktitoru srpskih crkava i manastira u Srpskoj krajini i Vojvodini.

Dugogodišnji ste novinar u „Glasu Amerike“. Upoređuju vas sa Grgom Zlatoperom. Da li vam godi to poređenje?

Zlatoper je velikan, i ne bih želeo da se upoređujem s njim. Izdavati svakodnevno, recimo, novine, ili sklapati televizijske emisije – jeste kolektivan posao i svako tu daje svoj doprinos. Moj najveći doprinos, kako sam čuo od mnogih, jeste u tome što sam napravio na stotine intervjua za srpsku televizijsku sekciju „Glasa Amerike“. Najvidljivija sličnost između mene i Zlatopera možda je u tome što je svako od nas imao svoju specijalnost: on je pisao komentare, a ja radio televizijske intervjue.

Kako srpski pisci mogu da budu dostupniji svetskim čitaocima?

Samo prevođenjem srpskih dela na strane jezike, prvenstveno engleski. Svako ko bude objavljen na engleskom jeziku, imaće daleko veće šanse da bude čitan u svetu. Kao što je veliki srpski pesnik Petar Petrović Njegoš rekao „u velikim narodima geniju se gnijezdo vije“, što znači da su pisci malih zemalja automatski više zapostavljeni i treba im dvostruko veći napor i talenat da bi uspeli. Pisci kao što su Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, jesu veliki plus za našu književnost i naše mlađe pisce, jer su izvukli našu književnost iz anonimnosti. Pažnju konstantno privlače Milorad Pavić i Danilo Kiš.

Od srpskih pesnika, veliki ugled uživaju Vasko Popa i Ivan V. Lalić, a zahvaljujući prevodima Čarlsa Simića, pažnju čitalaca privlače i pesničke knjige Novice Tadića i Aleksandra Ristovića.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *