Srpska privreda je pred potpunim slomom

Tweet

Piše: Ana Filimonova

Privredna situacija u Srbiji nikada nije bila toliko depresivna. Po podacima iz decembra 2012. godine, nulti prihod, to jest, apsolutno nikakav dohodak ne dobija više od milion ljudi. Tu spadaju 80.000 radnika u preduzećima čiji su računi blokirani, 100 hiljada radnika koji “jednostavno” ne dobija platu od svog preduzeća (koje nema od čega da plati zaradu), 320.000 starijih građana koji ne ispunjavaju uslove za dobijanje penzijskog osiguranja, 700.000 ljudi koji nemaju pravo na nadoknadu sa biroa. U ovom trenutku oko 15% stanovništva gladuje– i to sve u zemlji sa blagodatnim i plodnim zemljištem. Na račun “narodnih kuhinja” živi 50.000 ljudi, no njihov broj će biti znatno veći ako se nađu sredstva za otvaranje novih. Pola miliona ljudi prima socijalnu pomoć, međutim, njima treba dodati 10-15% onih čiji je dohodak neznatno veći od 50 dinara na dan, što ih lišava prava na dobijanje pomoći od države, ali suštinski, to ne menja njihovo siromaštvo. U celini gledano, dva miliona stanovnika Srbije živi u velikoj bedi.

Najteže je starijem pokoljenju. Kako je ukazano, u Republici Srbiji 1 milion i 220 hiljada ljudi starije je od 65 godina, od kojih 27% (ili 320 hiljada ljudi) nije u penzijskom sistemu; 447 hiljada ljudi prima minimalnu penziju od 12 989 dinara (150 dolara). Srednja zarada iznosi 357 eura (u Sloveniji – 980, Hrvatskoj – 755, Crnoj Gori – 500, Bosni i Hercegovini – 418). Pola miliona dobija minimalnu platu od 170 eura, a na jugu i istoku zemlje, manje od 100 eura, što je skoro tri puta manje od srednjeg pokazatelja EU.

U septembru 2012. godine, Srbija je po nivou potrošnje, zvanično bila iza najsiromašnijih kineskih provincija. Nade na poboljšanje položaja skoro da nema – izbori i nova garnitura na vlasti ne samo da nisu promenili situaciju, već su je naprotiv pogoršale. Razorena od prethodne vlade Borisa Tadića, zemlja se gura u još veću zavisnost. Tako se spoljni dug Srbije, koji je krajem decembra 2012. godine iznosio 24,83 milijarde evra, samo za poslednji mesec dana uvećao za 620 miliona evra.

Sve što se uspelo uraditi – jeste donošenje budžeta koji za 2013. godinu predviđa mere štednje od 3,3% BND. To će u prvom redu omogućiti obnavljanje pregovora sa MMF-om i dobijanje novih zajmova, vlast se takođe nada i u skromni ekonomski rast i rast BND za 2% – na konto izvoza srpske robe u zemlje regiona i EU. Tako se Srbija – po rečima direktora Atlanskog saveta Srbije Vladimira Krulja – ponovo okreće Zapadu.Premijer Ivica Dačić je 27. januara 2013. godine izjavio da “Svi oni koji kažu da nas neko tera u EU – lažu. U EU idemo da bi bilo bolje i da bi ovaj narod živeo bolje”; “…ja ne pozivam ovaj narod da uzaludno daje život za izgubljene bitke, već da to čini za one u kojima može da pobedi, a to je da Srbija ide dalje ka EU; Mi ne činimo “evro korak”. To nije “evro korak”, već srpski korak” – zaključio je premijer.

Ipak, kako pokazuju činjenice i cifre, slični slepi propagandni klišei “vise u vazduhu”, i u raskoraku su sa politikom EU i realnim položajem stanja stvari u zemlji, a u budućnosti, oni će Srbiju još skuplje koštati.

Prave razmere ekonomskog sunovrata na putu evrointegracija, potpuno se zamagljuju, a istinske mere na njegovom preodolevanju praktično se ne preduzimaju. Razmotrimo samo osnovne pokazatelje.

Od 2001 do 2012. godine primetna je stalna tendencija skraćenja broja zaposlenih – u Srbiji je nestalo 920.000 radnih mesta (za tri krizne godine Srbija je izgubila 255 000, samo tokom 2012. godine, likvidirano je 170 hiljada radnih mesta). Ekonomista Miroslav Zdravković ocenjuje da je sadašnji broj radnikaa u industriji Srbije, jednak kao 1961. godine, kada je u tom sektoru platu dobijalo 386. 682 radnika. U Srbiji je 1989. godine, uoči raspada SFRJ bilo 920.710 radnika, a 2010. godine, samo 374.683 radnika. To jest, tada je na hiljadu ljudi dolazilo 12 zaposlenih, a sada samo 5.

U periodu od aprila 2008. godine, do aprila 2012. godine, kada je u zemlji proglašeno da nema alternative ispunjavanju uslova EU, broj radnika u hemijskoj industriji skraćen je sa 33.839 na 19.151 ljudi. U mašinskoj industriji– sa 38.777 na 23.204 radnika, automobilskoj industriji sa 36.594 na 13.923 radnika. Broj zaposlenih u poljoprivredi smanjen je sa 84.050 na 42.339 (uduplo!), građevinarstvu – sa 97.521 na 71.504 zaposlenih. Postojan pad zabeležen je i u oblasti trgovine – sa 206.293 na 188.707 radnika i u saobraćaju – sa 126.872 na104.716 radnika.

Teško je podeliti optimizam premijera: evrointegracije će tek naneti svoj glavni udar: u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, od 2014. godine će biti praktično potpuno ukinute carine na uvoz svih proizvoda iz EU. I to sve u situaciji kada nivo trgovačkog protekcionizma među 20 najrazvijenijih svetskih ekonomija neprekidno raste. Na primer, u Japanu i Norveškoj carinska dažbina na uvoz poljoprivredne proizvodnje iznosi od 50 do 100%. Sada srednja carinska stopa u Srbiji iznosi 7,4% a za prehrambene proizvode 14,2%, što je po rečima M. Zdravkovića veoma nizak stepen zaštite poljoprivrednih proizvoda zemlje, no, u bliskoj budućnosti, Srbija će se lišiti i takve zaštite.

Industrijski giganti, razoreni još devedesetih godina, posle toga se nisu ni oporavili.Stale su čitave grane mašinske i prerađivačke industrije. Na vratima nekadašnjih industrijskih giganata, postavljeni su ogromni zarđali katanci. Tekstilna industrija je na drugom mestu po broju likvidiranih radnih mesta – 70% te proizvodnje nepovratno je izgubljeno. Radnici, građevinci, rudari na površinskim i jamskim kopovima, radnici u sektorima usluga, saobraćaja i trgovine, bukvalno su se preselili da žive na biroima za zapošljavanje. Tako su, umesto obećane “tranzicije” u hodu i “ekonomske obnove”, usledila otpuštanja, bankrot i likvidacije preduzeća.

Ciromaštvo i pauperizacija preplavili su zemlju. Ipak, veoma karakteristično je da se po zapadnim pokazateljima srpsko tržište i 2012. godine ocenjivalo više nego visoko – vredelo je 70,6 milijardi dolara, dok se do 2016. godine očekuje rast na više od 105 milijardi dolara (promet na tržištu Slovenije rašće za 15,5% u naredne 3 godine – sa 23,9 na 27,6 milijardi dolara, dok će u Hrvatskoj rasti samo 8,3% – sa 15,5 na 16,8 milijardi dolara). Sve ovo dovodi do opravdanih sumnji u prirodni karakter tako ozbiljnog neuspeha srpske privrede. Pre će biti da se u opštem haosu ubira dupla “žetva”: raščišćava se put za diktat evropskih birokratskih institucija i ekspanziju zapadnih kompanija, koje će po “privilegovanom programu” zauzeti strateške pozicije u srpskoj privredi.

Tweet