Srpska Sirija

Srpska Sirija

30 avgusta 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Kad prva raketa padne na Siriju i vidimo prve slike užasa – pažljivo odabrane na mestima gde znaju kako da nas dovoljno uplaše i da nas previše ne uznemire – neće tu biti ničeg što već nismo videli, mnogi od nas i uživo. “Nil novi sub sole” (ništa novo pod suncem), moglo bi se reći, kad utisak oka ne bi bio varljiviji nego ikad pre. Jer ovo je nešto sasvim novo, i icrpljivanje u analogijama samo nam može pomoći da pogodimo centar i promašimo sve drugo.

1.

U novi rat Ameriku će uvesti predsednik koji je na to mesto došao predstavljajući se kao antipod svog ratobornog prethodnika i udahnjujući Americi nadu, izrečenu kao obećanje dubokih promena pred zidom do koga je zemlju doveo Buš mlađi sa svojim “ratovima protiv terorizma“. Danas rečenicu da “nije pitanje hoće li Sirija biti bombardovana, već kad će biti” izgovara čovek kome je, ne tako davno, Nobelova nagrada za mir dodeljena kao avans za ogromna očekivanja od njega. Istovremeno, ministarstvo vojske u novom američkom ratu vodiće Čak Hejgel, jedan od najubedljivijih kritičara Bušovih ratova u Avganistanu i Iraku, redak tip u vašingtonskom establišmentu koji se odvažio da kritikuje Izrael, gotovo jedini tamošnji zagovornik dijaloga sa Iranom – rečju, možda najneratoborniji šef Pentagona otkad Amerika ratuje izvan svojih granica. Diplomatsku podršku američkim raketama i avionima predvodiće vijetnamski veteran i protivnik intervencionističke politike Džon Keri, koji je prošle zime, dolazeći na čelo Stejt departmenta, uneo nešto nade u miran rasplet sirijskog konflikta kao čovek sa solidnom ličnom vezom sa Bašarom al Asadom. Konačno, na čelu generalštaba američke armije u sirijskom ratu biće general sa četiri zvezdice Martin Dempsi, koji je, protiveći se direktnom mešanju u rat, dao zabrinjavajući predračun, tvrdeći da će za tu avanturu trebati „stotine scenarija, hiljade vojnika i milijarde dolara“.

Nikad više golubova na vrhu Amerike, nikad manje podrške za neki rat među Amerikancima, i nikad ratobornija Amerika. Kako je to moguće?

2.

Odgovoru bi se mogao obradovati samo neko poput Ivice Dačića, kome se ne može prigovoriti da manje vodi Srbiju nego što Obama i njegovi izabranici vode SAD. Radi se o tome da Ameriku u novi veliki rat i novi veliki zločin manje nego ikad vodi njen politički vrh, što, naravno, ne umanjuje njegovo učešće i u ratu i u zločinu, pa samim tim ne umanjuje ni njegovu odgovornost. Vidljivije nego ikad pre, Ameriku u rat vodi njena mračna moć, centri odlučivanja kojima taj mandat nije dao američki narod.

Čitalac će reći da to i nije toliko novo i da je ta mračna moć – koju neki nazivaju vojno-industrijskim kompleksom iako je to malo redukovano gledanje na stvari – Ameriku, po svooj prilici, vodila i u prethodne ratove. To je tačno onoliko koliko je tačno da smo za američke zločine u Avganistanu i Iraku negde znali i pre Vikiliksa, ali nam ih je Džulijan Asanž učinio vidljivim, kao što smo slutili razmere kontrole interneta i rađanje jedne totalitarne sile i pre Edvarda Snoudena, ali nam je samo on to učinio jasno vidljivim. Jednako tome, sirijski rat čini vidljivijim onih američkih “jedan odsto”, koji i započinju ratove i istovremeno čiste račune svojih građana. I čini ih vidljivijim ne samo nama već i za tih američkih “99 odsto”, omraženijih u ostatku sveta više nego ikad u istoriji te države.

Ta vidljivost jeste važan aspekt produbljivanja zapadne krize, koja zbog Sirije postaje jasnija čak i pre prve rakete koja je pala na tu nesrećnu zemlju. Ta kriza danas se očituje i u pobuni britanskog parlamenta, koji je odbacio predlog Dejvida Kamerona za učešće u ratu te zemlje, koja je od 90-tih do danas češće nagovarala Ameriku da uđe u ratove nego što je pokušavala da je od njih odgovori, a da je dezertirala, kao sada, nije nikad. Iako nisam siguran da će London ostati na toj poziciji, iako je Olandu pošlo za rukom da bude veći Sarkozi od Sarkozija, Amerika je na vratima Sirije usamljenija nego ikad. I to u pošto je u Libiji Obama pronašao čarobnu formulu kako da u isto vreme bude i mirotvorac i ratonosac, tako što njegova zemlja, bar za onaj varljivi utisak oka nije bila u prvim redovima agresije, nego su tamo za nju trčali drugi. Naravno, i ovaj put Obama će pokušati da pronađe “srednje rešenje” planirajući organičene udare, koji bi trebalo da preokrenu stanje na terenu u korist sirijskih pobunjenika. Ali kao što ne može da zna gde će stvar otići posle prve rakete na Damasku, još manje može da zna gde će otići posle pethiljadite, dok mu situacija posle prvog oborenog američkog aviona može biti samo u mrklom mraku.

A sve to jeste jedna sasvim nova situacija, koja upućuje na to da će unutrašnji otpori na Zapadu agresiji na Siriju imati potencijal da budu najveći još od Vijetnamskog rata, i to sa veoma nepredvidivom političkom artikulacijom, konsekvencama i raspletima.

3.

Drugi novi momenat jeste taj što je sve prethodne američke ratove – od Pustinjske oluje do Libije –američka mračna moć vodila uz čisto osećanje sopstvene superiornosti, koje se na terenu pretvaralo u neku vrstu izrazitog misionarskog kompleksa. Taj kompleks biće prisutan i u ratu u Siriji, ali ovaj put nečist, prvi put kontaminiran samosvešću o američkoj slabosti ili, bolje rečeno, opadajućoj snazi.

Jer, dok pritiskaju Obamu da upali motore nad Sirijom, američki senatori glasaće o zakonu kojim će još jednom povećati dozvoljenu visinu ogromnog američkog duga. Ta kontradikcija misionara opadajuće snage sužava američke opcije, makar utoliko što Vašingtonu nameće svest o tome da, ako ne udari danas, sutra već može biti kasno jer će se klatno američke nemoći još više približiti svojoj amplitudi.

Zašto je to novo i važno? Zato što, ulazeći u sukobe vođeni svešću o sopstvenoj superiornosti, pred sobom možemo da vidimo granice dokle je moguće i dokle je smisleno ići. Sukobi u koje nas vode i slabost i saznanje da ćemo sutra biti još slabiji čine od nas neku vrstu Pepeljuge – koja ima svest o svojoj čaroliji, ali i svest da u jednom času od te čarolije neće ostati ništa, i da princa može osvojiti do ponoći ili nikad. Taj raskorak jeste neka vrsta panike koja nagriza našu trenutnu superiornost i, smanjujući racionalnost naših procena, pretvara nas u krčag koji ide na vodu dok se ne razbije.

Taj dualizam redukuje i najosnovnije američke opcije – ona više ne može nazad, i ona mora napred do kraja – i na Siriju, i na Iran, i na Kinu, i na Rusiju. Onaj koji ne može nazad i koji ne može da stane, nije vođen idejom o dobitku, već prokletstvom; taj nije pobednik ni kad je najjači jer taj sam sebi dolazi glave. I po tome je Sirija nešto novo, kao stanica sa koje povratka neće biti.

4.

Onaj ko, vođen prokletstvom a ne racionalnom procenom, ne može nazad, taj svojim protivnicima šalje jednostavnu i jasnu poruku: da, sklanjajući se, ništa neće izbeći.

Otuda je Srbe, pretučene i bombardovane, bilo lako ubediti da će, sklanjajući se, živeti bolje. Pa i Libijce, svet gotovo genetskog siromaštva koji se domogao pristojnog života, još je bilo moguće ubediti da će im bez Gadafija biti dobro. Ali ko danas u to može da ubedi Sirijce? Ko može da im obeća išta više od temeljnog pokolja ako polože oružje pred bašibozukom “Sirijske oslobodilačke armije”? Ima li glasa tog Alaha kome će Iranci poverovati da nisu oni na redu? Postoji li ijedan Kinez koji ne zna da će se američki finansijski minus zakrpiti samo ako on za svaki proizvedeni čip sebi odvoji za prinač, a ostatak šalje JP Morganu? Ima li nekog Rusa a da nije Navaljni koji ne zna da je rupa američkog duga tolika da ga može začepiti samo jedan Sibir sa svim svojim resursima?

Iako će svaka od tih zemalja koje su se našle na američkom putu bez povratka, u zavisnosti od svojih procena snage i taktičkih postavki, odabrati model svog učešća u sirijskom ratu, ne može biti nikakve sumnje da će svaka od njih uzeti svoje učešće. I to će biti sledeća novost sirijskog rata.

I zato će taj rat, ako dovoljno potraje, postati kao rat iz stripa: rat Sublimiranog Zla, koje se u tom obliku pojavilo prvi put posle sloma nemačkih nacista, i rat Sila Ujedinjenog Dobra, koje se od tog zla brane. A, ako potraje još više, tada će se i zapadna civilizacija, svet mnogostrukih identiteta, sve više redukovati na identitet pljačkaške civilizacije i totalitarnog poretka. Taj momenat će ključno doprineti da će otpor Americi, čak i ako ne bude vidljiv onoliko koliko bismo možda želeli, biti organiizovaniji nego ikad pre. Pred porukama sirijskog rata i najavom duge ledene globalne noći i pas i mačka počeće zajedno da spavaju. Ako se razumemo.

5.

Šta će Sirija značiti za Srbiju? Mnogo više nego što se može pročitati u srpskim medijima, neuporedivo više od ćutanja srpskih političara o Siriji. Možda će se veći deo srpske sudbine odlučivati pod Damaskom nego što se odlučivalo pod Carigradom 1453. Šta mi možemo tu da uradimo? Ne više od toga da se molimo za Sile Dobra protiv Sila Zla, živo strepeći zbog toga što deo granica između tih sila prelazi posredi nas.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *