Српски колонијални аутошовинисти су опседнути демонском мржњом према Српској

Srpski kolonijalni autošovinisti su opsednuti demonskom mržnjom prema Srpskoj

27 januara 2019

Piše: Slobodan Antonić

DAN Republike Srpske i ove godine dočekan je pravom olujom mržnje – iz čega je jasno koliko Srpska smeta kao prepreka za Die Endlösung  „srpskog pitanja“ zapadno od Drine.

Tako su, kao i svake godine od 2013, na adrese ključnih ustanova u Republici Srpskoj, a povodom 9. januara, stigle „čestitke“ sa slikamma gomile ljudskih kostiju i leševa uz natpis: „Ako obilježavate Dan Republike Srpske, ne zaboravite – ovo su njeni temelji“.

U potpisu je 25 žrtvoslovnih NVO iz BiH  kao što su „Majke Srebrenice“, „Žrtve i svjedoci genocida“, „Porodice šehida“ itd. – koje „realiziraju projekt `Podsjećanje`“ . Finansijeri „pojekta“ nisu navedeni.

Ako Srpska počiva na „kostima“, na čemu tek onda počiva FBiH? Na čemu počiva današnja Neovisna Republika Hrvatska? Na čemu čak i Slovenija, moja dežela? Zaboga!

Na tviter objavu „Srećan ti rođendan Republiko“, Svjetlane Topalić, novinarke RTV BiH, usledile su, sa bošnjačke strane, najstrašnije uvrede i pretnje: „Mrtvu ti mater vlašku jebem, treba ti oči čakijom povaditi!“, „Puj jeb`o te ko te okoti!“, „Otkaz za ciganluk!“, „Sad kurvu treba poslati neka joj RS nađe posao!“, „Vlah ostaje Vlah i ništa drugo!“.

Eto zašto Republika Srpska! Da štiti Srbe od takvih neljudi i od njihove demonske mržnje.

Nisu se mogli uzdržati ni autošovinistički propagandisti iz Srbije.

U listu Danas čitali smo uobičajene komentare prepune laži, izvrtanja i najgrubljih diskvalifikacija kako o Otadžbinskom ratu 1992-1995, tako i o Republici Srpskoj.

Bilo je tu svega: i „nošenja belih traka onog ko nije Srbin“, i „četvorogodišnjeg razbucavanja Sarajeva“ i „genocida u Srebrenici“, bili su tu, zatim, i „koncentracioni logori po BiH i Srbiji za hrvatsko i bošnjačko stanovništvo“, opet smo čitali o „balkanskom kasapinu – Slobodanu Miloševiću“, o „ratnozločinačkoj prošlosti“, o današnjoj eliti kao „produženoj ruci (ratnih) zločina“, o „vladavini ratno zločinačke elite“, itd.

Ipak, moj favorit u poslednjem talasu antisrpske mržnje svakako je Milivoj Bešlin i njegov uradak s BiH portala Avangarda – odmah prenet na portal  Pere Lukovića XXZ Magazin, na Gruhonjićevu Autonomiju info, na montenegrinsku Antenu M, itd.

Bešlina mediji, inače – pogotovo oni autokolonijalni – vole da predstavljaju kao istoričara (što po struci i jeste). Ali, ako bi uz tu informaciju dodali i to da je njihov sagovornik član predsedništva Čankove LSV, bio bi onda mnogo jasniji pravi karakter „objektivnosti“ i „nezavisnosti“ ovog istoričara.

Kod Bešlina čitamo da su se u Banjoj Luci, tokom rata 1992‒1995, „primenjivale najzverskije metode ubistava, mučenja i proterivanja“ (bez da je naveden ijedan primer, ijedan izvor?!), da je danas tu središte „neofašističkog kartela Milorada Dodika“, sam Dodik se više puta naziva „laktaškim tiraninom“, za njegov „režim“ se kaže da ga najbolje simbolizuje slika „fašističke čizme koja gazi ljudsko lice“, policijsko rasturanje jednog neprijavljenog skupa u BL, po Bešlinu, „može se po užasu uporediti samo sa slikama fašističkog terora u nacističkoj Nemačkoj“, optužuje se celokupno stanovništvo Republike Srpske što je, na poslednjim izborima, „veliki broj bosanskih Srba dao glas nastavku rata drugim sredstvima, besprimernoj pljački, teroru i mržnji“, za Srpsku se kaže da je „entitet nastao na teroru i genocidu“, da je „paradržava (ili „Dodikova lažna država“ – S. A) nastala na desetinama hiljada nevinih žrtava“ i koja, „dok postoji, tražiće nove (žrtve – S. A)“ – jer „zver (Republika Srpska – S. A) je uvek gladna krvi“!

Pošto se, dakle, Srpska hrani krvlju, po Bešlinu „ostaje upitanost ‒ čije dete je sledeće?“. A lek je, smatra Bešlin, jednostavan: „Da bi deca živela, entitet(i) mora(ju) umreti“ (isto).

Tako se još jednom pokazalo da je cilj neprestane propagandne dehumanizacije, ne samo Republike Srpske već i celokupnog njenog stanovništva, da se svi oni stave izvan kategorije normalnih individualnih, kolektivnih i pravnih bića kojima pripadaju izvesna neotuđiva prava – počev od prava na egzistenciju. Satanizacija Srpske kao „genocidne tvorevine” zapravo je poziv na njenu likvidaciju uprkos legitimitetu koji proizlazi kako iz međunardnog prava (Dejtonskog sporazuma) tako i iz demokratske volje njenog stanovništva.

To je, zapravo, poziv na nasilje, poziv na nasilnu promenu jednog međunarodnog ugovora protiv volje većine stanovništva jednog od dva entiteta. A takva promena moguća je samo – ratom.

Ovakvo ostrašćeno i neodgovorno pisanje jednog istoričara – bez ijednog podatka, bez ijednog izvora, bez ikakvog potkrepljivanja, prepuno derogativnih leksema i fraza, a koje vrhuni pozivanjem na nasilno ukidanje Republike  Srpske, time zapravo postaje notorno ratno huškanje.

A svaki rat u BiH, pa i tokom poslednjih stotinak godina, uvek je bio praćen međuetničkim zločinima. Stoga se sa sigurnošću može predvideti da će svakako tako biti i u ratu u kome Republika Srpska, po zamisli Bešlina i ostalih, treba da bude „ukinuta“. Zato su ovakvi ratnošhučkački tekstovi prizivanje novih zločina usmerenih pre svega protv Srba i civilnog stanovništva Republike Srpske.

Sve je, zapravo, sasvim suprotno od ove nakaradne ideologije autošovinizma izražene u jednom, u osnovi, primitivnom propagandističkom pamfletu.

Dok se, na jednoj strani, glumi antiratna nastrojenost, humanizam i ljudskopravaštvo, zapravo se, na drugoj strani, vehementno huška na rušenje ustavno-pravnog poretka, na novi etnički rat i na nove ratne zločine.

Dok se, na jednoj strani, glumi „objektivnost“ i „neutralnost“, na drugoj strani u celosti se staje na stranu jednog etničkog šovinizma (bošnjačkog), svojski se podupire autoritarni projekat koji hoće da nasilno uništi konfederalni karakter BiH, da izvrši unitarizaciju i majorizaciju BiH društva, te da tako od Srba i Hrvata napravi građane drugog reda.

Dok se, s jedne strane, izopačeno podmeće da se Republika Srpska, kao „zver“ hrani decom, istina je zapravo tačno suprotna. Tamo gde u Otadžbinskom ratu nije bilo Republike Srpske i njene efektivne vlasti, prva žrtva mudžahedinskih bandi bila su upravo srpska deca. Poput devetogodišnje Mirjane Dragičević iz Donje Bioče, opština Ilijaš (danas u FBiH), koju su trojica pripadnika 2. bataljona Sedme muslimanske brigade Armije BiH, po zauzeću sela, 28. decembra 1992, višestruko silovali ispred majke Radmile, a zatim obe streljali – majka je preživela i svedok je ovog strašnog i još uvek nekažnjenog zločina.

A što je najgore, istoričaru Bešlinu malo je ukidanje Republike Srpske. Zato on na zloglasnom (auto)šovinističkom portalu  Autonomiji info proriče da „nakon rešavanja kosovskog, sledi otvaranje vojvođanskog pitanja“, predviđajući da će „plima (vojvođanske ideje – S. A) odneti na smetlište istorije one koji je gaze i unižavaju“.

Svako ko je hrišćanin zna za demonske strasti koje toliko ovladaju čovekom da on izgubi ne samo pojam oispravnom, već i pojam o realnom.

Jedna od zakvih strasti, očigledno, jeste i demonska opsednutost mržnjom prema Republici Srpskoj.

(Sve o Srpskoj)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *