Srpski patriotizam postao poligon bagre željne slave, pljačke i lagodnog života

Srpski patriotizam postao poligon bagre željne slave, pljačke i lagodnog života

7 marta 2013

OLYMPUS DIGITAL CAMERAPiše: Miša Matić

Srpska patriotska ideja kao ideologija bi trebalo da spaja istomišljenike, a ne bi trebalo da podrazumeva ni jednomišljenike, ni jednouminike, ni maloumnika, a pogotovo bezumnike. Srpska patriotska ideja je zasnovana na dva istovetna pravca: patriotizmu kao nacionalnoj i političkoj kategoriji i na hrišćanstvu kao verskom podlozi te ideje, koji se u srpskom slučaju jasnije definiše kao svetosavlje. Politički deo srpske patriotske ideje je isključivo okrenut u desničarskom pravcu, posebno u monarhističkom pravcu.
Osnovni prethodnik današnje srpske ideologije je ideja Ravnogorskog pokreta, a njen izvor je Kosovski zavet. Uostalom, i vojska kneza Lazara i vojska đenerala Mihailovića podelile su istu sudbinu.

Srpski patriotizam je, kao i svi patriotizmi ili nacionalizmi, kako kome bilo draže, imaju svoje izvore u pozitivnoj istoriji, pozitivnoj politici i vrhunskim filantroskim događajima koji se vezuju za naciju. U političkoj ideologiji Ravnogorskog pokreta bilo je predstavnika i drugih nacija: Slovenaca, Hrvata… Bilo je i pripadnika drugih vera: katolika, muslimana, jevreja, pa čak i ateista i agnostika. Bilo je i vladika i pripadnika masonskih organizacija. Samo nije bilo pripadnika pseuodohrićanskih sekti, pripadnika totalitarizma, nacizma i komunizma. Bilo je i levičara. Predsedavajući Svetosavskog kongresa je čak dugo godina predsedavao Evropskom socijaldemokratskom internacijalom. Ta raznolikost potvrđuje širinu i pozitivizam srpske nacionalne ideje. To je bilo u vreme dok su nacijama priznavali da su nacije tvorci države, a da država nije tvorevina partijskih kongresa i zasedanja prepuštena na milost i nemilost organizovanoj grupi u vrhu partijske organizacije. Srpska ideja i njena oba pravca, politički i verski, bili su predmet sputavanja još od vremena pred Berlinski kongresa, ali je ta srpska ideja imala i podrške u većini nacionalnih i slobodarskih pokreta tadašnjeg sveta. Jovan Ristić, Milovan Milovanović i Milan Stojadinović su se uspešno izborili sa tim napadima koji u dolazili spolja.

Uništenje srpske patriotske ideje uzelo je maha i postalo najkrvoločnije pojavom komunista na srpskoj političkoj sceni, a kulminacija sa desila kada su se prpadnici te organicije, predhodno očišćene od nacionalno svesnih Srba, dokopali oružja i vlasti. Jasna je njihova mržnja prema Srbima kao monarhistima, vernicima, borcima za nacionalnu slobodu i nosiocima kapitala. To bi se u normalnim odnosima moglo okarakterisati i kao politička borba, donekle izvan zakona, ali fizičko uništenje i pljačka u HH veku, ni u jednom ljudskom i Božijem zakonu nisu imali ni jedan član, stav i alineju koja bi im dala legalitet i legitimitet. Osim u Srbiji.

Moglo bi se razumeti da su ostrašćeni komunisti uništavali sve pred sobom, na najmonstruoznije načine zarad osvete i pljačke. I to je ljudski. Ljudi ko ljudi: onaj ukro, onaj ubio…. Pokajanom se da i oprostiti, i po Božjem i po ljudskom zakonu. Međutim ovi se ne kaju, oni bi i dalje da uživaju u privilegijama stečenim ubistvima i pljačkom negdašnjih sunarodnika. Privilegije su stečene slugeranjstvom prema krvniku Brozu. Sad bi i oni da priznaju da je Broz krvnik, a da su oni samo lepo živeli i radili u vreme Broza, ali ne priznaju da su oni bili dželati na plati kod Broza. Kaju se zarad ljubavi iskazane prema nekada voljenoj ljubičici, čak do te mere da su spremni da svoje skolonosti prema nasilju primene prema Brozovoj udovici, drugarici Jovanki, ali i prema preživelim svedocime te iskazane ljubavi, koji su to posmatrali bilo kroz tamničke rešetke ili gurnuti na drugu stranu društvene margine.

Samo mrtva usta ne govore. Tog načela se ne odriču. To uništavanje nepoželjnih svedoka ide dotle, da jedna bivša devojčica sa crvenim barjačetom u ruci sada daje psihijatrijske dijagnoze onima koji je podsete na pionirsku maramu, kojom je ukrašavala njena majka jednog crvenog maja. Poput nje, mnogi nas pozivaju da se vratimo na put Svetog Save. Mi smo na tom putu i bili, dok su oni išli stazom manitoga Save Kovačevića. Tog manitog Savu, koji pobi četranest svojih srodnika, jedan haški patriota i titin oficir i danas pominje kao svog idola, dok nas poziva na odbranu vaskolikog srpstva. Jedini patriotski medij u štampanoj formi izdaje Titov omladinac koji je po mraku sahranio Slobodana Miloševića u dvorištu kuće Miloševićeve tetke. Stvoren je galijamtijas na srpskoj patriotskoj sceni.

Delovanjem samo jedne službe, Brozove, Rankovićeve, Miškovićeve, Zečevićeve, Herljevićeve, Ćulafićeve i Dolancove Udbe, svim njenim frakcijama, upravama i rukovodstvima, obesmišljen je svaki segment srpskog društva. Razne bitange i svakojaki ološ se naziva revolucionarima i buntovnicima sa romantičnim konotacijama pri pominjanju njihovih imena ili te revolucije u kojoj su učestvovali i nakon toga je dobro naplatili. Takva obesmišljenost ne smeta komunističkim intelektualcima, profesorima univerziteta, naučnicima… Koji su tokom svog školovanja i života bili uskraćeni za znanja iz dela Slobodana Jovanovića, Jovana Dučića, Bogdana Popovića, Svetislava Stefanovića, Stanislava Krakova, Lazara Markovića, Milana Kašanina, Ivana Đaje…. Njihov intelekt i zvanja jednako su besmisleni kao i društvo koje njihova tvorevina. Kakvi su njihovi produkti i naslednici u intelektulanom i ideološkom smislu, vidimo po stanju u današnjem društvu. Njihov žal za vikendicom, hrvatskim morem i crvenim pasošem najbolje oslikava nihov moralni nivo.

Oni su se, kažu, vratili crkvi i običajima. Veri nisu. Prave gozbe za slavu, idu redovno u crkvu i zapisuju ko nije došao. Do skora su upisivali prisutne, a sada će da nastradaju odsutni. Citati prognanog vladike su im omiljeno štivo. Ko nije naučio naizust mudrosti svetog vladike Nikolaja, loš je Srbin i nikakav intelektualac, primena tih mudrih saveta nije u prvom planu. Ipak bi vladiku koji je štampao ta dela i doneo svetog vladiku Nikolaja u Lelić, najrađe spalili na lomači.  Zato su napravili još jednu crkvu. Jer ona prva samo vrvi od starih udbaša, dok je ova druga udbaški produkt, pa iz nje mogu i dalje slobodno da pljuju po onoj staroj, kao što su pljuvali i za vreme maršala iz Jajca kome su se onomad divili. Na čelo tog produkta istakli su pokajanog člana CK SKJ.

Samoproglasili su se i levičarima, ali nisu sledbenici srpske levice koju su predvodili Živko Topalović i Dragoljub Jovanović. Oni su bili narodni neprijatelji i za njih nije smelo da se zna, a pozitivno pominjanje imena ovih levičara završavalo bi vremenskom kaznom iza rešetaka. Što istinitije pominjanje, to bi kazna bila duža. Njihov otac demokratije je jahač popova, a svoju pripadnost levici dokazao je odanošću staljinističkoj ideologiji koju je revidirao na Golom otoku. I drugo levičarsko krilo, kao i sva druga, a koje se ne izdaje za patriotsko, već proevropsko, ima koren u SKJ, kao i ono patriotsko. Verovatno su višestranački sistem shvatili kao slobodu za postojonje komunističkih frakcija, pa se tako oslobođeni od mogućnosti za najtežu partijsku optužbu, za frakcionaštvo, mogu lakše i lepršavije, sa više strana, ustremiti na nacionaliste i ostale antisocijalističke elemente. Ideolog jedne takve frakcije postala je baba, koja je dok je dok je bila devojka, isposlovala kod Broza višegodišnju robiju profesoru Mihailu Đuriću, zajedno sa sadašnjim predsednikom Evropskog pokreta u Srbiji.

Za oca nacije su proglasili čoveka koji iako se predstavlja kao pisac, sam za sebe tvrdi da nije ništa pročitao kad mu je bilo vreme.

Eto šta se sve skupilo oko srpske patriotske ideje. Ona je postala bizarni poligon za afirmaciju najgore bagre, željne slave, pljačke i lagodnog života.

Pisac koji ne čita – otac nacije, bogoborac i staljinista – otac demokratije, potvrda ranije pomenutog besmisla. Eto šta učini komunistička omladina. I još čini…

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *