Српски трактор

Srpski traktor

10 avgusta 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Kad god bi se snažna i eksplozivna masa radnika IMT-a izvela na ulice, iako nije proizvodila eksploziv, celoj zemlji su se tresle gaće. Danas se zbog njih ne trese niko. A radnike odavno trese egzistencijalna groznica.

Slavna fabrika IMT ugasila je proizvodnju. Trokirao je srpski traktor, a zaribala je, bogami, i radnička klasa. Ima ironije da je opelo nad njima upravo kada se obeležavaju dve decenije od „Oluje”. Nije to bio običan traktor, iz novobeogradske fabrike, velike kao čitav grad. Tokom „Oluje”, na tim traktorima se iz Hrvatske spasilo oko 250.000 Srba.

Dobro došli, traktoristi, na biro rada. Sada ste golje. A sećam vas se, kada ste bili hadžije. Odrastao sam u blokovima, pored te čudovišno velike fabrike kroz koju se putovalo autobusima. U vreme najveće moći, krajem osamdesetih, beše li to u vreme crvene diktature, proizvedeno je 42.000 crvenih traktora, a u fabriku je bilo teže ući nego u Institut za bezbednost.

Ali, nije srpski traktor izdržao da se na njemu treniraju eksperti koji su prezrivo posmatrali te musave pogone, oblizujući usne pri pomisli koliko bi kvadrata sterilnih tržnih centara i pametnih zgrada moglo da se izgradi na mestu tih livnica i pokretnih traka. Nije, otuda, ulagan ni dinar u modernizaciju proizvodnje.

Dizajn traktora iz doba socijalističke samoupravne izgradnje ostao je isti. Volan, menjač i motor, dovoljno snažan, da izvuče tenk iz kaljuge. To su odlike junaka retro-poljoprivredne mehanizacije, kada su takve mašine šibale po staroj Jugi, prodavane pustinjskim nesvrstanim prijateljima ili poljoprivrednim sovhozima i kolhozima u sovjetskim kolonijama.

Ta neuništiva mehanička brundala, koja pored zemlje mogu da izoru i armaturu, završavala su i po zapadnoevropskim njivama.

O tom dobu se poslednjih petnaestak godina govori sa podsmehom, pa se mahom sprdaju sa ikonografijom tih fabrika gradova sa podšišanim travnjacima i upravnim zgradama koje su podsećale na sveže okrečene zatvore.

Možda ti socijalistički menadžeri nisu bili neki naročiti stilisti. Nisu imali marketinške agencije koje bi im za velike pare uvalile hostese u minićima sa napumpanim usnama na tri atmosfere… I pored te vodviljske ikonografije, beogradska poljomehanizacija bila je sve, samo ne komedija. Izvozili su traktore u više od 80 zemalja sveta. Sada ih nema. Ubedili su nas da su oni relikt prošlosti.

Poslednja nada je da tranzicionu kataklizmu preživi rakovički IMR, gde se proizvodi pokoji komad traktora plave boje. Ako zariba i IMR, biće to konačan kraj.

Zar da traktore proizvodi zemlja koja zasniva razvoj na poljoprivredi? Uskoro će nas ubediti da smo sve to sanjali. I da je čudno kako ne primećujemo našu srećnu budućnost, osvetljenu neonskim svetlima novih tajkunskih šoping molova.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *