Srpsko krečenje evropske divlje gradnje

Tweet

Piše: Branko Žujović

Sporazum sa Prištinom od prošle nedelje, koji bi trebalo da omogući otpočinjanje pregovora sa EU, više je srpsko pristajanje na učešće u krečenju i velikom spremanju geopolitičkog objekta za koji se još uvek, ali sve manje i manje, tvrdi da je divlja gradnja.

Drugim rečima, Srbija je pristala da se povuče sa sopstvene teritorije, da bi za uzvrat dobila izvesnost evropske pretpristupne hibernacije, u kojoj se odavno nalaze Makedonija i Turska. S tom razlikom što je Turska pronašla alternativne geopolitičke pravce i počinje da se smeje osionosti i prepotenciji EU.

U takvim okolnostima, premijer Ivica Dačić izjavio je da samo jaka, odnosno evropska Srbija, može da odbrani nacionalne i državne interese. Snagu i moć da odbrani te interese i Srbe na Kosovu i Metohiji, Srbija će, zakonomerno, dobiti procesom pregovora o prijemu ili samim prijemom u EU.

Sve bi to donekle i bilo tačno, da nije dve činjenice. Prvo, EU Srbiji otima Kosovo i Metohiju, pokušavajući da legalizuje etničko čišćenje u pokrajini i zataška trgovinu ljudskim organima. Drugo, sama EU je u dubokoj, možda i predubokoj ekonomskoj krizi.

Na poslednjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, čulo se da EU debelo zaostaje za SAD i zemljama u ubrzanom razvoju po svim merilima konkurentnosti. Drugim rečima, u procesu privrednog oporavka 27 članica unije ni po jednom od 12 merila konkurentnosti ne mogu da pariraju pomenutim zemljama.

Međunarodni monetarni fond, koji je sve samo ne neprecizan, EU je proglasio epicentrom globalne krize. Brisel već četiri godine gasi požare na tržištima i krpi rupe u budžetima, pokušavajući da udahne logiku i smisao postkriznoj EU.

Ovde treba dodati evropsku recesiju, koja traje četvrti kvartal za redom i naglo odlivanje novca sa štednih računa. U Politici od 7. aprila objavljeno je da se sa računa štediša u EU, od početka krize, odlilo 16.000 milijardi evra. Broj nezaposlenih u EU dostigao je 26 miliona ljudi.

Dok ekonomski analitičari smatraju da će svetska ekonomija u ovoj godini zabeležiti rast od 3,5 odsto i to isključivo zahvaljujući ekonomskom rastu zemalja BRIKS-a i donekle oporavku ekonomije u SAD, prognoze za EU su katastrofalne. U najboljem slučaju, njen ekonomski rast mogao bi da iznosi 0,2 posto.

Povrh svega, nemačka kancelarka Angela Merkel u Hanoveru je, 4. marta ove godine, izjavila da ona uopšte ne zna šta treba da se desi, da bi se podstakao ekonomski oporavak u EU.

Ako ikada i dođe pred vrata EU, Srbiju će u Briselu čekati formalno priznanje Kosova i Metohije za nezavisnu albansku državu, nerešeno pitanje granice sa Hrvatskom na Dunavu, pitanje Vojvodine i statusa Raško-polimske oblasti.

Ovom spisku treba pridodati i status Vlaške manjine, kao i veliki broj manjih pitanja, kao što su danas slučajevi privatizacije Azotare u Pančevu i Beogradske industrije piva, zbog kojih Litvanija još uvek nije ni ratifikovala srpski SSP.

Sumnjam da premijer Dačić ne zna sve ove činjenice, ali on nije obavezan da ih sledi. Rukovođen logikom, koju mogu samo da naslutim, on je prošle nedelje izjavio i da je dobio garancije da kosovska vojska neće dolaziti na sever pokrajine ni manje ni više nego od Andersa Fog Rasmunsena i Ketrin Ešton.

Zamislite Hajnriha Himlera, kako garantuje opštu bezbednost u Varšavskom getu i eto čvrstine te vrste evropskih garancija. Setih se i garancija da će hiljadu srpskih (jugoslovenskih) vojnika biti vraćeno na Kosovo i Metohiju, pa politike standardi pre statusa…

Po Dačiću, naoružani Albanci moći će da dođu na sever Kosova samo uz pristanak Kfora, odnosno NATO pakta, u slučaju prirodnih katastrofa i uz pristanak srpske zajednice. „Nismo mogli da izmislimo veću garanciju“, izjavio je RTS-u Dačić. Šta u ovom slučaju znači „izmisliti“, ne smem ni da pomislim.

U više navrata, Dačić je ranije izjavljivao da je EU pred Srbiju stavljala nove uslove. Prošle nedelje, međutim, u srpskim medijima moglo je da se čuje ili pročita da je rekao i da su informacije o novim preprekama „prazne priče“.

Na kraju, srpski premijer bio je površan i neukusan, bahato i neskromno uporedivši svoju politiku, koja tek treba da bude valorizovana, sa ličnom žrtvom kneginje Milice, koja je svoju ćerku poslala u harem turskog sultana Bajazita.

Nisam, naime, siguran da je Ivica Dačić ikada podneo i jednu ličnu žrtvu, za bilo koji ideal, ako ne računamo utrošak mastila na sporazumu kojim se svakako upisao u istoriju. On je, naime, možda i naučio šta znači turska reč „kale“ kada je u pitanju Kalemegdan, ali izgleda tek treba da shvati da harem, izvinite na direktnosti, nije javna kuća politike.

(Glas Rusije)

Tweet