SRPSKO SRCE OD ČELIKA – Priča o Gvozdenom puku

SRPSKO SRCE OD ČELIKA – Priča o Gvozdenom puku

29 maja 2014

srpska-vojska-prvi-svetski-ratNa krvlju natopljenim obalama Bregalnice Topličani su stikli oreol nepobedivih, koji nikad ne uzmiču, i pravo da jedini među pukovima srpske vojske ponesu ime Gvozdeni.

Čitava Toplica slegla se u centar Prokuplja 7. oktobra 1912. godine. Uz zvuke marša „Drino vodo hladna” ka Markovom kamenu, pa dalje prema Kumanovu strojevim korakom odlazili su sinovi, braća i tek venčani supruzi, seljački sinovi koji su gunj zamenili za vojnički šinjel, da „svrše narodnu stvar“ pa da se vrate svojim njivama.

Pet hiljada cvetvova Toplice, Jablanice i Zaplanja, stari između 21. i 31. godine, vojnici pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, uzdigutih glava su kretali da „svete Kosovo“. Majke, sestre, deca i ostareli očevi ispratili su ih sa zebnjom u srcu, nadajući se brzoj pobedi i srećnom povrataku kući. Niko nije ni sanjao da će svoje najmilije videti tek za osam godina, i to samo one koje je sudbina poštedela stradanja u ognju i paklu rata. Od kuće su otišli mladići, seljaci. Vratili su se prekaljeni ratnici, ponosnog držanja i grudi otežalih od silnih odlikovanja. Do povratka ih je vodio dug put.

Puk „Knjaz Mihailo” je učestvovao u svim bitkama Prvog balkasnog rata: Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj. Posle kraćeg zatišja, nakon pobede nad Turcima, došlo je do sukoba sa dojučerašnjim saveznikom, Bugarskom. Na krvlju natopljenim obalama Bregalnice Topličani su počeli da stiču oreol nepobedivih, koji nikad ne uzmiču.

Nakon iznenadnog bugraskog napada puk „Knjaz Mihailo” je među prvima pohitao u pomoć drugovima iz teško pritisnute Drinske divizije. Pred polazak, komandant jednog bataljona, Jordan Milovanović, svojim vojnicima je održao govor.

Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!

Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski sveštenik proročki je primetio:

Sa pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!

Vrhovna komanda im je naložila da zauzmu dobro utvrđen bugarski položaj na znatno povoljnijem, višem terenu. Mladići iz Toplice su pod kišom kuršuma izvršili naređenje. Oficiri su predvodili juriš za jurišem. Pred rovovima neprijatelja nikla je humka od tela srpskih mladića ali je i ona pregažena. Topličani su zauzeli zadatu kotu i herojstvom stekli pravo da jedini među pešadijskim i artiljerijskim pukovima srpske vojske ponesu ime Gvozdeni. U toku bitke puk je izgubio komandanta, sve komndante bataljona i četa kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke Topličani su izašli ovenčani slavom prvih među jednakima, najhrabriji među herojima.

Mir nakon pobede u Balkanskim ratovima trajao je kratko. Ratom izmučena Srbija je stajala je na putu ogromnoj Austrougarskoj carevini ka ispunjenju njenog decenijskog cilja – širenja na istok. Srpski vojnici porazili su brojčano nadmoćne i bolje naoružane austrougarske trupe u bitkama na Ceru i Kolubari. Na njihovom čelu stajao je novi ratni komandant, pukovnik Milivoje Stojanović Brka. Elitni srpski oficir, unuk ustaničkog vojvode Petra Dobrnjca, na sopstveni zahtev je došao za komandanta puka pred početak svetskog rata. Tokom Bregalničke bitke i sam se ovenčao slavom heroja. Na položaju Retki Buki herojski se držao sa svojim pukom. Komandant Prve armije prestolonaslednik Aleksandar lično ga je odlikovao skinuvši sa grudi svoju Karađorđevu zvezdu sa mačevima i stavio mu je na grudi. Gvozdeni komandant za vojnike gvozdenog srca.

Tokom Cerske bitke Gvozdeni puk je bio u centru operacija, kod sela Tekeriš. U krvavoj klanici čiji su tragovi i danas vidljivi na planini ranjenoj rovovima i artiljerijskom vatrom odlučen je ishod bitke. Srpski vojnici su izvojevali prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U njenu slavu oduševljeni srpski narod spevao je pesmu:

Dođi Švabo da vidiš gde je Tekeriš; A što ću ga gledati kada moram begati!

Nakon bitke, u zatišju ofanziva, Gvozdenom puku je poveren zadatak da izvidi i ukoliko se ukaže prilika napadne neprijateljske položaje preko reke Drine. Pukovnik Brka Stojanović je u ovoj operaciji pokazao svoj talenat. Veštim manevrima Brka je okružio neprijateljski puk „Ban Jelačić“ formacijom u obliku potkovice, a potom zatvorio obruč iza protivnikovih leđa. Neprijatelj je izgubio preko 500 vojnika a 173 su bila zarobljena.

Prekaljenim gvozdenim ratnicima Vrhovna komnda je u odsudnim trenutcima Kolubarske bitke dala zadatak da zauzmu važno strateško uzvišenje Kremenica. Pukovnik Stojanović je ležao bolestan pa je komandu na terenu poverio svojim nižim oficirima. U nekoliko krvavih juriša Topličani su pokušali da zauzmu Kremenicu ali su odbijeni uz velike gubitke. Komandant nije mogao da iz kreveta sluša vesti o pogibiji svojih vojnika. Ustao je i izašao na položaj iako je jedva stajao na nogama od groznice. Uz komandu „Juriš!” hrabro je poveo svoje junake. Kremenica je pala a pao je i Milivoje Stojanović Brka. U čast heroja Stanislav Binički je komponovao čuveni „Marš na Drinu“.

U danima sloma, pred kraj 1915. godine, vojnici Gvozdenog puka su dobili zadatak da čuvaju odstupnicu srpskim jedinicama i hiljadama izbeglica. Oni su poslednji napustili tlo Srbije i preko albanskih gudura stigli do mora i spasa na Krfu. Nakon kraćeg oporavka raspoređeni su na Solunski front. Puk se našao u središtu operacija u borbama za selo Gorničevo kao i prilikom oslobaljanja Bitolja. U ovim borbama istakle su se i dve žene, vojnici puka, Milunka Savić i engleskinja Flora Sends, jedine žene odlikovane Karađorđevom zvedom.

Nakon proboja Solunskog fronta puk je učestvovao u borbama za oslobođenje Niša. Istakao se u borbama za oslobođenje Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, da bi potom prešao Dunav i stigao do Zrenjanina i Kikinde. Tek sredinom decembra 1918. puk je povučen u Beograd. Tu je ostao sve do 5. maja 1920. godine. Preživeli vojnici Gvozdenog puka odabrani su da budu gardijska jedinica i čuvaju kralja, dvor i parlament do zvaničnog formiranja garde. Tek tada, skoro osam godina nakon mobilizacije, preživeli ratnici su krenuli kućama. Dočekani su sa nevericom, jer su i njihovi najbliži odavno izgubili nadu da će ih konačno videti.

Ljude koji su u kućama ostavili sitnu decu na pragu porodičnog doma dočekivali su odrasli momci i devojke. Toplica je dočekala svoje heroje ali slavlje je svuda bilo pomešano sa tugom. Cena slobode je bila ogromna. Poginula su tri ratna komandanta puka. U borbama je poginulo 32 oficira i 1239 vojnika, dok je ranjeno 148 oficira i 6942 vojnika. U broj poginulih nisu uračunati oni koji su stradali od kolere 1913. i tifusa 1915. godine. Njihov broj niko nije prebrojao. Gotovo da nije bilo kuće u Toplici koja u ratu nije izgubila dva, često i tri muškarca.

Simbol žrtve Toplice za slobodu srpskog naroda je sudbina porodice Milačić iz sela Bela Voda kod Prokuplja. Majka Todora i otac Zaharije ispratili su u rat petoricu sinova. Kući su se vratila trojica, sa četiri Karađorđeve zvezde i mnogobrojnim drugim odlikovanjima. Majka ih nije dočekala. Ubili su je bugarski vojnici za vreme Topličkog ustanka 1917. godine.

Božidar, poručnik srpske vojske, pao je na Solunskom frontu 1916. godine. Bratimir je poginuo boreći se u jedinici pod komandom vojvode Koste Pećanca. Obojica su odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Đorđe Milačić se vratio iz ratova kao kapetan, noseći na grudima četiri rane, dve Karađorđeve zvezde i slavu komandanta najelitnije, druge čete Gvozdenog puka. Jednom prilikom je sam zarobio 45 neprijateljskih vojnika. Ipak, najveću čast odao mu je vojvoda Živojin Mišić. O Đorđu je zapisao:

On može služiti kao primer najveće hrabrosti i požrtvovanja.

Četvrti brat Branislav je došao do čina potpukovnika. Najmlađi Dušan je doktorirao u Francuskoj i kasnije postao direktor Narodne biblioteke.

Mati je stradala, a u smrti su sa njom, kao počasna straža, herojski pošla i dva sina. Trojica su ostala, da pošto su izučili strašnu veštinu rata pobeđuju i u miru, kao nada i zalog budućnosti Srbije. Upravo je Dušan bio simbol te nade.

Ratna zastava Drugog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihailo” je bila najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Kroz puk je tokom rata prošlo oko 16 000 ljudi. Dvadeset i sedam vojnika i oficira puka bili su nosioci po Dve karađorđeve zvezde. Još preko 250 oficira i vojnika poneli su po jedno ovo odlikovanje. Najveće priznanje hrabri Topličani su dobili 1921. godine kada je kovčeg preminulog kralja Oslobodioca Petra I Karađorđevića bio prekriven zastavom Gvozdenog puka.

Video: Pesma posvećena drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“ koji je dobio naziv Gvozdeni puk.

Da li čuješ mila
moga konja kas,
da li čuješ sa planina
zove te moj glas.

Zasviraše trube
završi se boj,
zvona zvone, zora sviće
vraćam se rode moj.

Aj pa, pukni zoro
staru majku probudi,
pa da vidi
ko joj dolazi.

Aj pa, pukni zoro
moju dragu da ljubim,
bele grudi
da joj zagrlim.

Kad tamo daleko
vidim odžak siv,
staru šljivu, rodnu njivu
vraćam se kući živ.

A najboljih nema
odneo ih boj,
čuvala me slika tvoja
vraćam se rode moj.

(Petar Ristanović – Srpski Akademski krug)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Ilija says:

    I moj pradeda je bio u Gvozdenom puku.Slava svim Topličanima, pa i mom pradedi po kome dobi ime.

  2. Stanisa says:

    Neka im je vecna slava i duzan pomen. Zaduzise nas da im vecito odajemo pocast, a mi? Kako im se oduzujemo? Slusajuci ovaj video saznah da je muzicka grupa "Legende" ukrala jedan deo ove pesme ( Aj pa, pukni zoro staru majku probudi, pa da vidiko joj dolazi) a da nigde ne pomenuse ove junake. Kaznjivo a jos i SRAMOTA.

  3. Rorschach says:

    I moj deda. Poseban soj ljudi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *