Šta bi se dogodilo ako Srbija ne dobije taj famozni datum

Šta bi se dogodilo ako Srbija ne dobije taj famozni datum

6 марта 2013

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Nakon najnovije runde pregovora Tači – Dačić u Briselu, Srbija se opasno približila stanju, koje bi se u žargonu moglo nazvati slomom evropskih živaca. Ako je verovati Hašimu Tačiju, a do sada mu se s razlogom verovalo kada su pregovori u pitanju, jer je bio iskreniji i otvoreniji od srpskih zvaničnika, Srbija je ove nedelje pristala na uklanjanje svojih bezbednosnih struktura sa severa pokrajine, u zamenu za ništa ili u najboljem slučaju za nastavak razgovora i krhku nadu u samilost Evropske komisije.

O  „dobrom napretku“ u pregovorima, govori i zvanično saopštenje visoke predstavnice EU za spoljne poslove i bezbednost, baronese Ketrin Ešton. Ona je saopštila i da  „postoje određene stvari koje je potrebno uraditi do 20. marta“. Za razliku od Tačija i Eštonove, srpski premijer je saopštio da  „osim načelne saglasnosti da zajednica srpskih opština treba da bude formirana, nije bilo značajnog napretka“.

U ovom trenutku ključno pitanje, političko ustrojstvo i prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ostaje čvrsto u rukama albanskih secesionista i EU, van domašaja proevropskog Beograda. Pitanje  „zajednice srpskih opština“ je demonstracija superiornosti pregovaračke pozicije albanske strane i o tome svedoče saopštenja sva tri aktera u pregovorima. Beograd je ponovo pristao na dijalog sa unapred definisanim ishodom i sada će biti u čudu za unutrašnju upotrebu, zbog toga što se neki od ključnih srpskih interesa ne poštuju.

Ako se do kraja marta ne dogodi čudo, odnosno ako sve nervozniji Beograd ne ispuni sve što se od njega traži, a što bi na unutrašnjem planu bilo loše za pregovarače i samu EU, Srbija bi mogla da ostane bez datuma pregovora. I to bi za nju bila najbolja vest. Bila bi to prilika za otrežnjenje i novo definisanje geopolitičke pozicije. Jer, postaje sve očiglednije da EU, realno, ne želi Srbiju.

Šta bi se dogodilo ako Srbija ne dobije datum o početku prgovora za članstvo u EU i kakva se to perspektiva u tom slučaju otvara pred Beogradom? Na kratak rok, ne bi se dogodilo ništa. Vlada Srbije i ljudi oko nje tvrde da je datum šansa da se privuku investicije iz EU, baš kao što su njihovi prethodnici tvrdili za dobijanje SSP i drugih birokratskih koraka srpskog tapkanja u mestu. Ali, to ni približno nije tako.

U EU odavno nema novca za velike investicije u zemljama poput Srbije. Najveći investitori u Srbiji su Rusi i Kinezi. Profesor dr Jovan Teokarević sa Fakulteta političkih nauka, nedavno je za Večernje novosti izjavio da bi nedobijanje datuma o početku pregovora sa EU potpuno utanjilo evroentuzijazam u Srbiji, te da bi to uticalo da se zemlja orijentiše ka istoku.

Prema njegovim rečima, Srbija trenutno od EU dobija oko 200 miliona evra godišnje, a kada bi dobila famozni datum, dobila bi od 5 do 10 odsto više. Tih 10 do 20 miliona evra, prema Teokarevićevim rečima, ne bi bio fatalan gubitak. Znanja i ravnanja radi, treba reći da je dr Teokarević čovek koji se zalaže za popravljanje odnosa Srbije sa BiH zanemarivanjem odnosa Srbije sa Republikom Srpskom.

Ali, EU bi želela da zadrži uticaj i kontrolu nad krnjom Srbijom, bez Kosova i Metohije, u jednoj novoj NATO kombinaciji. Zbog toga bi za Brisel i Vašington bilo zgodno, a to je sve očiglednije, da Srbija postane deo novog saveza koji želi da formira Turska, u skladu sa interesima NATO pakta. To se posredno očitava u potezima Brisela, a vrlo jasno u izjavama turskih zvaničnika.

Najnovija izjava turskog ministra spoljnih poslova, Ahmeta Davutoglua, data 3. marta u Bursi, svedoči o odlučnim neoosmanskim namerama Ankare. On je izjavio da će Turska opet spojiti Sarajevo sa Damaskom, a Bengazi s Erzerumom i Batumom, te da su Skoplje i Jemen pre samo 110 godina bili deo jedne države. To je postevropska perspektiva evropske Srbije.

„Neko spoji Evropu i ne bude novi Rimljanin, a onaj ko spoji Bliski istok on je novi Osmanlija. Biti prepoznat po Osmanlijama, Seldžucima ili Ejubijama, za nas je čast“, kaže turski ministar. Davutoglu je dodao i da cilj Turske kroz istoriju nikada nisu bile tuđe teritorije.

Možda će decenijsko birokratsko natezanje Srbije sa Briselom biti draga uspomena, u odnosu na društvo u koje je sam Brisel gura. To je društvo još selektivnije istine nego što je ona evropska, sa sve izraženijim neoosmanskim porivima i sve radikalnijom idejom muslimanskog zajedništva, kao ideološkom podlogom novog saveza država. U tom društvu, sistematski organizovano istrebljenje stotina hiljada jermenskih civila samo je incident, za razliku od zločina u Srebrenici i Hodžaliju, koji su čitavi genocidi.

Ispod oprečne slatkorečivosti Turske (važna je saradnja, nikada nismo osvajali!) , jasno se vidi da ona strategijske partnere na Balkanu ne bira po  „realnosti“ ili  „velični tržišta“, kako bi se očekivalo od nekoga ko ima isključivo ekonomske namere, nego po religijskoj istorodnosti. Otuda su jojislamski deo Sarajeva, Tirana i albanski deo Skoplja ponaosob od znatno većeg značaja, nego Beograd, Atina, Bukurešt i Sofija zajedno.

Dok traju ovi procesi u Briselu i u Turskoj, Srbija tiho povlači još poteza, koji mogu da budu uvod u problem tragičniji od Kosova i Metohije. Već mesecima traje medijska ofanziva na Republiku Srpsku i njenog predsednika. Sve je izvesnije da Beograd smanjuje podršku Banja Luci i Miloradu Dodiku, koji su glavne mete neoosmanske retorike na Balkanu. Ne samo one sarajevske, nego i turske.

Šta više, zvanični Beograd čini sve da isprovocira i druge značajne simbole srpskog identiteta Bosne i Hercegovine i ljude po kojima se sama Srbija prepoznaje. Jedan od tih simbola nedavno je burno reagovao na takvu provokaciju, podnevši ostavke na sve funkcije povezane s vladom Srbije.

Za razliku od Srbije, Tursku potpuno razumem. Ona vreba evropske ostatke na Balkanu i to nije ništa novo u istoriji. Pritom, Turska baca balkansko sidro tamo gde ono može da padne. Ne razumem Beograd koji, umesto da se ukotvi tamo gde ga žele i gde može da dodirne sigurno dno, sebe dobrovoljno potapa u evropske zahteve i planove. Ponavljač iz istorije svakako zaslužuje magareću klupu u Briselu i reprizu vlastitog Srednjeg veka. Sa izmenjenim ulogama u čitankama i gepolitičkim mestom u predgrađu islamskog Sarajeva i Prištine, razume se.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u