Šta će biti posle potopa?

Tweet

Piše: Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA

Nesreća koja je snašla Srbe u Srbiji i Republici Srbskoj kao da je preslikana sa stranica Svetog Pisma. Ali, nećemo o religiozno – metafizičkoj tematici, mada bi, svakako, bilo mesta i za nju. Tema ovog članka je skoromnija: kojim će pravcem krenuti Srbija kad voda padne, kad se šteta utvrdi, kad pokojnici budu sahranjeni?

Jer, od tog pitanja zavisi budućnost. Pogotovo ako ministarka u Vladi Srbije, Zorana Mihajlović, u svom intervjuu “Novom magazinu“ od 15. maja 2014. kaže da promene koje ta Vlada sprema narodu moraju biti „radikalne, brze i bolne“.

SRBIJA I NjU ORLEANS: POREĐENjE

Užas koji se izlio na gradove Srbije pokazao je,uprkos svemu, da humanost kod ljudi još nije mrtva, i da su, i u teškim okolnostima, spremni da pomognu jedni drugima. Svi su krenuli da se bore sa stihijom: vojska, policija, žandarmerija, ali i na hiljade dobrovoljaca uključilo se u izgradnju odbrambenih nasipa, spasavanje ugroženih, pomoć potrebitima. Mnogo primera ličnog i kolektivnog požrtvovanja zaista je za svaku pohvalu. Među njima je nejpotresniji slučaj čoveka kome su žena i sin nestali u obrenovačkoj poplavi, ali koji je ostao da spasava tuđe živote.

Godine 2004, uragan Katrin je sa zemljom sravnio stari južnjački grad u SAD, Nju Orleans. Uskoro je tamo proglašeno ratno stanje, i uvedena je vojska koja je imala naređenje da puca ako primeti bilo šta sumnjivo. Time je federalna Vlada narušila američki „Posse Comitatus Act“ kojim je zabranjena upotreba vojske SAD u unutrašnjim konfliktima.

Zašto?

Novinar Robert Trasnicki kaže da su, u haosu koji je nastao posle poplave izazvane uraganom, „žrtve nepogode silovane i tučene; tuče izbijaju, svuda pesnice sevaju, svuda su noževi i pištolji; izbijaju požari, leševi zagađuju ulice, a na policijske i spasilačke helikoptere se otvara vatra“(1,161). Dejvid Uzborn, novinar britanskog lista „TheIndipendent“, pisao je o užasima Nju Orleansa: “Imali smo ubijanja, abortuse, bebe koje se rađaju, toalete koji su bili prepuni, i bilo je teško, teško, teško. Žrtva ne okleva kad je zaokupljaju pitanjima o detaljima. Priča o dve devojčice koje su silovane i ubijene u unutrašnjosti skloništa. Jedna od njih je imala sedam godina. Kaže da je druga imala 16 godina i bila skroz rasporena nožem nakon što je bila silovana u ženskom kupatilu./…/ Sedmogodišnjeg dečaka su takođe silovala dva muškarca“(1,164).

Bogu hvala, Srbija se, na udaru stihije, pokazala u sasvim drugom svetlu.

MOŽE LI SE KRENUTI U OBNOVU?

Jedna od mogućnosti za Srbiju posle katastrofa koja ju je snašla bila bi da se krene novim putem, od politike do ekonomije (tim redom, jer taj red vlada u svakoj državi sveta – politika određuje pravce ekonomskog razvoja i privredne prioritete). Srbija je pretrpela ogromnu štetu, i za njenu obnovu neće biti dovoljan samo novac, nego je, iznad svega, neophodno novo oduševljenje naroda spremnog da obnovi svoju zemlju, kako je to mnogo puta činio, pogotovo u 20. veku.

Kada bi se vlast odlučila da stane na čelo pokreta novog oduševljenja, imali bismo opet i radne akcije, o kojima je pričala guvernerka Narodne banke, Jorgovanka Tabaković. Mnogi nezaposleni mogli bi da se zaposle na javnim radovima, i život zemlje, čija je privreda bila razorena i pre katastrofalnih poplava, opet bi počeo da se budi.

Ruski naučnik Aleksandar Panarin dokazao je da je u SSSR-u, odmah posle ratnih razaranja 1941-1945, u teškom siromaštvu, narod sa velikim poletom obnavljao porušeno i gradio novo, pri čemu je bio i veliki priraštaj stanovništva, dok su, za vreme Jeljcina, ljudi, bez ikakvog rata, masovno dizali ruke na sebe, dok je priraštaj je strahovito opadao. A zašto? Zato što su, posle pobede u Velikom Otadžbinskom ratu, Rusi i ostali narodi verovali u budućnost, dok je, za vreme liberalno – kapitalističke pljačke u jeljcinovskoj Rusiji, nada sasvim nestala sa njihovog obzorja.

Dakle, da bi došlo do preporoda Srbije posle katastrofe, treba naći duhovno – moralni orijentir. Mora se, odozgo na dole, promeniti pogled na svet. Narod treba da oseti da će obnavljati Srbiju drugačiju nego sada, na socijalnoj pravdi i solidarnosti (tako snažno pokazanoj u toku katastrofe!) zasnovanu, u kojoj opšti entuzijazam neće biti zloupotrebljen (kako ga je, na radnim akcijama posle 1945, ideološki trošila totalitarna Titova vlast, ili kako je, početkom devedesetih godina 20. veka, režim Socijalističke partije Srbije opljačkao zajam za privredni preporod, u čijem su sabiranju Srbi masovno učestvovali). Ljudi hoće da grade i obnavljaju, da se žrtvuju i ulažu sebe, pod uslovom da se ne nastavi sa uništavanjem Srbije u ime „bezalternativnog“ neoliberalnog EU puta.

NEOLIBERALNI KAPITALIZAM I PROPAST NjU ORLEANSA

Zašto Nju Orleans nije spremno dočekao uragan Katrin?

Dr Pol Krejg Roberts je svojevremeno pisao: “Finansiranje obalskih nasipa u Nju Orleansu…je drastično smanjeno uprkos negodovanju i upozorenju stručnjaka, uključujući i projekat za simuliranje uragana/…/ vođen od jula 2004. kada je 270 stručnjaka provelo 8 dana procenjujući uticaj glavnog uragana koji pogađa Nju Orleans. Simuliranje je predvidelo da će država i lokalni zvaničnici biti zaprepašćeni, da će bujica preći obalske nasipe i preplaviti veći deo grada, da će više od milion ljudi biti primorano da napusti svoje domove na godinu dana ili čak duže, i da će se smrtni slučajevi brojati desetinama hiljada. Uprkos ovim upozorenjima stručnjaka, Bušova administracija je donela odluku da preusmeri finansiranje za zaštitu od uragana ka finansiranju „rata protiv terorizma““(1,165 ).

Da li je Srbija spremno dočekala poplave?

O tome će se tek pričati i pisati, ali je očito da mnogi veliki gradovi (uključujući tu i Obrenovac), nisu imali dovoljno visoke bedeme i nasipe koji bi ih odbranili od stihije. Čačak, koji je 1965. godine preživeo ogromnu poplavu, ove, 2014, bio je spasen zahvaljujući gradskom bedemu sagrađenom odmah nakon tog povodnja.

Umesto da je, svih ovih „EU godina“, novac iz budžeta trošen za nasušne potrebe naroda i države (među kojima je i odbrana od poplava), on je, od 5. oktobra 2000. naovamo, trošen za mnoštvo nepotrebnih stvari, a po nalogu zapadnih finansijskih i ideoloških komesarijata. Dovoljno je pogledati samo školstvo: u svom tekstu „Koliko koštaju iluzije/ Projekti u obrazovanju“, aktivista Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, Milan Jevtić se pita kud se, od 2009. do 2012, dede 102,8 miliona evra, često potrošenih za sasvim nebulozne „projekte“ Ministarstva prosvete i njemu podređenih zavoda, i to u zemlji u kojoj mnoge škole i dalje nemaju neophodne uslove za rad. Samo su razna „ispitivanja“ i „istraživanja“ za modernizaciju srednjeg stručnog obrazovanja koštala 2,8 miliona evra!?.

POSLEDNjI ČLANAK MILTONA FRIDMANA ILI SRBIJA I NjU ORLEANS, OPET

U svojoj znamenitoj knjizi „Doktrina šoka“, Naomi Klajn je konstatovala da je, odmah posle razornog uragana u Nju Orleansu, ideološki guru američkog neoliberalizma, Milton Fridman, u 93. godini života, napisao članak za „Vol Strit žurnal“u kome kaže: “Najveći deo njuorleanskih škola leži u ruševinama, jednako kao i domovi djece koja su ih pohađala. Djeca su se raspršila diljem zemlje. To je tragedija. Ali, istovremeno i prilika za radikalnu reformu obrazovnog sustava“(4,14). To je značilo da treba srušiti sistem državnih škola, i svuda uvesti privatne škole. Za osamnaest meseci, koliko je stanovništvo Nju Orleansa bilo van svojih domova, od 123 javne škole ostalo ih je četiri, a broj privatnih „čarter škola“ porastao je sa 7 na 31. Sindikat obrazovanja nije mogao da spase 4700 njuorleanskih učitelja – svi su dobili otkaze, a privatne škole su zaposlile neke od njih, ali sa mnogo manjim primanjima.

Naomi Klajn kaže: “Više od tri desetljeća Fridman i njegovi moćni sljedbenici usavršili su upravo tu strategiju – čekati krizu velikih razmjera, a zatim, dok se građani još oporavljaju od šoka, privatnicima prodati djelove državnog vlasništva, i, što brže, reforme učiniti stalnima“(isto). Fridman je smatrao je da je u takvim okolnostima najvažnije delovati brzo, dok se društvo ne povrati u stanje normalne svesti. Nova vlast, u takvim uslovima, ima šest do devet meseci da sprovede „bolne reforme“, inače joj se druga prilika neće ukazati.

A šta čeka Srbiju?

Radikalne promene, koje je premijer Aleksandar Vučić već najavio: od prodaje Telekoma do prodaje Elektroprivrede Srbije (posle čega više neće biti ničega da se proda), a sve uz donošenje najsurovijih neoliberalnih zakona, poput onog o radu, koji se, uprkos užasima u poplavljenim gradovima, i dalje priprema, da bi satro ono malo socijalne pravde što je u Srbiji ostalo posle 5. oktobra 2000. godine.

Tako će sva narodna solidarnost pokazana ovih strašnih dana Srbije biti žrtvovana Molohu Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i njihovih „plaćenih ekonomskih ubica“ u Vladi Srbije.

Osim ako narod ne progleda i uzme, sasvim demokratski, sudbinu u svoje ruke.

(Fondsk.ru)

Tweet