Šta da radimo sa vehabijama?

Šta da radimo sa vehabijama?

14 januara 2014

ana-filimonovaPiše: Ana Filimonova

Po pisanju srpskih medija od 12. januara 2014. godine, u slučaju poraza Slobodne sirijske vojske, u zemlje Balkanskog regiona vratiće se oko 300 džihad ratnika – pristalica ekstremističkih islamskih pokreta. Glavne tačke oslonca vehabija na Balkanu nalaze se u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Srbiji (Kosovo i Metohija i Raška oblast – “Sandžak”, jug centralne Srbije. General u penziji Momir Stojanović, bivši direktor Vojno-bezbednosne agencije, još 2004. godine je upozorio na opasnost od širenja vehabizma. „Deset godina kasnije – primećuje general – vidi se da su oni postali naša realnost. Okupljaju se u džamijama, poseduju video-kasete na kojima se veličaju teroristički napadi i prikazuju bombaši-samoubice. Glavni problem je to što mi nemamo zakonsku regulativu koja će sankcionisati takve namere i udruživanja. Koliko mi znamo o njihovim vezama, tokovima finansiranja, edukaciji i vojnoj obuci, indoktrinaciji? Nedovoljno, a to je dvostruka opasnost – na spoljnopolitičkom planu jer pokazujemo da blagonaklono gledamo na problem, ali i po bezbednost naše zemlje“ – zaključio je bivši direktor Vojnobezbednosne agencije.

U jednom broju naselja u BiH u kojima su pre etničkih sukoba sa kraja XX veka živeli Srbi, sada su formirane vehabijske zajednice. Vehabije koje su po okončanju vojnih sukoba ostale u BiH, zapatili su ekstremni islamizam u region koji ranije nije imao iskustva sa ekstremnim fundamentalizmom. Pre svega treba istaći naselje Gornja Maoča (na granici Tuzlanskog kantona BH-federacije i Brčkog distrikta) čije kompletno stanovništvo pruža podršku vehabizmu, a radi se o državljanima različitih država – Crne Gore, Makedonije, Srbije, SAD. Prema podacima stranih agencija i obaveštajnih službi koje se bave problemima međunarodnog terorizma, ovde se vrši diverzantsko-teroristička obuka ratnika za “Sveti rat – Džihad”. Dušanka Majkić, predsednik Savezne komisije za odbranu i bezbednost u Skupštini BiH, izjavila je “da se dugo čekalo na bilo kakve podatke o broju osoba koje žive na Maoči… tamo nema dece koja idu u školu, nemamo prijava da je neko tamo umro i da se tamo sahranjuje, tačnije, nemamo nikakve podatke o životu u tom naselju”. U mesta sa vehabijskim zajednicama ubrajaju se i Ovša i Gornja Bočinja kod Maglaja kao i naselje Stijena (Cazinska Krajina). Većina vehabijskih zajednica nalazi se u blizini magistralnih puteva i primećuje se njihova uzajamna povezanost. Podaci službi ukazuju da se u poslednje vreme u tim zajednicama sprovode intenzivni radovi na asfaltiranju starih i probijanju novih puteva na teritorijama opština Goražde, Foča, Kalinovik – u skladu sa mapom takozvane “zelene transferzale” koja povezuje Bosnu i Hercegovinu sa Raškom oblašću (“Sandžakom”) i Kosovom.

Ekspertska grupa za borbu protiv terorizma u jugoistočnoj Evropi iznosi podatke o pojačanoj aktivnosti vehabija u Republici Srpskoj, uključujući i stvaranje novih baza. Tako na primer, Darko Trifunović, član te grupe, opisuje dobro uhodan mehanizam infiltriranja u pravoslavno okruženje. Na primer u selu Sase u oštini Srebrenica, u blizini pravoslavnog manastira, za kratko vreme je izgrađeno 20 kuća, tu se često “mogu videti grupe vehabija”, a “postoje i podaci da se u teško pristupačnim rejonima sprovode pripreme za terorističke akcije” – ističe Trifunović. Srpski mediji navode operativne podatke da je MUP Republike Srpske registrovao vehabijske grupacije na teritoriji 14 opština u Republici Srpskoj u kojima su uspostavljeni putevi koji ih povezuju sa Goraždem i drugim strateškim tačkama u Republici Srpskoj i celoj Bosni i Hercegovini. Ukazuje se na posebnu koncentraciju vehabijskih grupa u mestima Kozarska Dubica, Novi Grad, Prijedor, Gradiška, Prnjavor, Teslić, Banja Luka, Kotor Varoš, Doboj, Bijeljina, Banja Luka, Zvornik, Bratunac, Srebrenica, Vlasenica. Planina Vlašić (pogranična linija između FBiH i RS) karakteriše se kao jako uporište vehabija sa koga se lako prelazi na teritoriju RS.

Na taj način u poslednje vreme imamo postepen rast procesa jačanja diverzantsko-terorističkih baza vehabija u BiH i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu (uzimajući u obzir i iskustvo bojevika koji su prošli sirijski pakao). Očigledno je da te vehabije posle povratka neće sedeti skrštenih ruku, nego će se prebacivati u bilo koji drugi region u svetu – koji se pokaže pogodan zapadnom faktoru. Na njihovo mesto će pristizati novi “neofiti” koji će obezbeđivati kontinuitet i neprekidnost strategije i taktike islamskog fundamentalizma. I oni će sa svoje strane popuniti nastalu prazninu i stati u prve redove borbe protiv “nevernika”. Vehabije imaju svoje sopstveno naređenje “ni koraka nazad” i dok se oni finansiraju iz inostranstva, njihov jedini cilj je da se ide napred, bespkompromisno i izuzetno okrutno i bez oklevanja. Da podvučemo: vehabije predstavljaju agresivne grupacije usmerene za sprovođenje diverzantsko-terorističke borbe uz pomoć terorističkih akata i primenu drugih vidova nasilja protiv onih koje su identifikovali kao metu. Tu spada i borba sa umerenim islamskim tokovima radi uspostavljanja sopstvenog religioznog monopola. Vehabijski pokreti deluju isključivo uz sadejstvo sa Zapadnim faktorom – anglosaksonskim faktorom (Velika Britanija i SAD). Esad Duraković, profesor univerziteta u Sarajevu, ističe da je “vehabizam izvozni proizvod koji je u Bosnu i Hercegovinu izvezla Saudijska Arabija, a glavni posrednik po njegovima rečima je Austrija (Beč) čiji konkretan cilj u BiH predstavlja “potpuno osvajanje njene teritorije”. Po karakterizaciji Durakovića, pokret nosi ekspanzionistički karakter, a “njegov osnovni princip predstavlja netrpeljivost”.

O razvoju ekstremističkih islamskih pokreta na teritoriji bivše Jugoslavije, u Evropi se zna poodavno. Naprimer, još u izveštaju Komiteta za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma Austrije, ističe se da su u toj zemlji, u okvirima bosanske dijaspore, formirane grupacije koje pripadaju fundametalističkim tokovima, pre svega vehabizmu. Istaknuto je i da mnoge vehabije iako predstavljaju potencijalnu opasnost, nisu narušile ni jedan austrijski zakon.

Do sada je oko 60 građana BiH steklo borbeno iskustvo tokom rata u Siriji. Izvor iz MUP-a Federacije BH, ukazuje da je krajnje siromaštvo glavni motiv ulaska bojevika u rat protiv legalne vlasti Bašara Asada i njihovo stavljanje na stranu kvazi-opozicije koja je dobro plaćena od strane Zapada. Stvara se utisak da se u ovom regionu svesno osiromašuje stanovništvo, kako ne bi presušilo blagodatno tlo za razvoj vehabizma.’

Balkan koji je prošao kroz lokalne ratove čija se eskalacija umešno inicirala izvana, veštački je gurnut na ivicu siromaštva. Evropska Unija (kojoj tako uporno teže zemlje postjugoslovenskog prostranstva iako nema ni političke ni ekonomske motivisanosti sa tačke gledišta njihovih nacionalno-državnih interesa) nije učinila ništa kako bi iz regiona proterala neprosvećeno siromaštvo, nezaposlenost i obnovila raktično nepovratno uništene industrijsko-poljoprivredne komplekse. Umesto toga, slobodan dostup su dobili finansijski tokovi Saudijske Arabije, a balkanski muslimani su stekli pravo da se učlanjuju u vehabijske pokrete koji postepeno stiču etničke karakteristike “bele Al-Kaide” (plava kosa i svetle oči). S. Švarc tvrdi da je spremnost za pridruživanje vehabizmu samo jednim uslovljena – “novcem i samo novcem”. Pakistanski sajt Pakistan Christian Post ukazuje da sredstva islamskih zemalja, oprana preko humanitarnih organizacija, omogućavaju da se regularno na obuku šalje oko 100 hiljada mladih bosanskih muslimana. Pre svega se primećuje učešće u finansiranju obuke muslimana iz regiona zapadnog Balkana od strane Svetske islamske lige (koju kontroliše Saudijska Arabija), a takođe i izuzetno jačanje na Balkanu onih država u kojima se vehabijski krugovi i vehabijska ideologija nalaze na uticajnim mestima u državi – Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar i slično.

Među dobrovoljcima koji su se uputili u Siriju, nalaze se i ljudi mlađi od 20 godina (!), kao i žene koje su po šerijatskim zakonima stupile sa vehabijama u brak i zajedno sa svojim muževima se uputile na “sticanje bojevih navika”. Izvori bosanskog MUP-a ističu da se dobrovoljcima izdvaja oko 15 hiljada eura, plaća im se karta do mesta ratnih dejstava, a porodicama se obezbeđuje materijalna pomoć. Maršruta za prebacivanje ide putem Slovenija-Beč-Istanbul, odakle po već uhodanim pograničnim kanalima presecaju granicu sa Sirijom i sjedinjuju se sa jedinicama El-Nusre. Popunjavanje vehabijskih redova – ističe isti izvor – uglavnom se vrši vehabijama iz Raške oblasti u Srbiji, ponovo iz Austrije. Svojevremeno je španski stručnjak za religiozni ekstremizam Huan Karlos Antunjes ocenio da ukupan broj vehabija u BiH iznosi oko 3 hiljade ljudi, pri čemu i mnogo manji broj može naneti ozbiljan udar za sistem bezbednosti zemlje i regiona. Tu cifru je još 2011. godine potvrdio direktor obaveštajne službe BiH Almir Džuvo:”U BiH već sada postoji oko 3. 000 potencijalnih terorista, članova vehabijskoih pokreta”. Po rečima neokonzervativnog američkog publiciste Stivena Švarca – “nisu sve vehabije bombaši-samoubice, ali jesu svi bombaši samoubice vehabije”.

Podaci MUP-a Srbije iz avgusta 2013. godine, govore da se radikalni islamisti, među kojima ima i vehabija iz Srbije, smatraju bazom tzv “bele Al-Kaide” u Evropi. Iz različitih struja – ističe srpski MUP – poslednjih godina su se formirale terorističke grupacije koje karakteriše uzajamna povezanost sa terorističkim organizacijama na globalnom nivou. Među radikalnim islamistima-bošnjacima izdvajaju se dve struje – “nusretovci” i “tekfirovci”. Prvi su pod uticajem Nusreta Imamovića iz Maoči (BiH) i mesdžite “Tevhid” u Beču na čelu sa Ademom Demirovićem. “Nusretovci” insistiraju na neophodnosti džihada i otvoreno ga propovedaju. Nedžad Balkan iz Beča je lider druge grupe “tekfirovaca”. Rukovodstvo te grupe je odlučilo da javno ne propoveda džihad, ali se on “podrazumeva”. Pomoćnik direktora srpske policije S. Mitrović ističe da je u Srbiji zabeležena tendencija uvećanja broja radikalnih islamista, a novi pripadnici islamističkih grupa i dalje se popunjavaju iz redova muslimana i Albanaca, a u poslednje vreme i iz redova Cigana iz Beograda, Novog Sada, Subotice i Podrinja.

Oštro i progresivno povećavanje fundamentalističkih (vehabijskih) grupacija na teritoriji BiH i Republike Srbije i njihovih diverzantsko-terorističkih baza, zahtevaju najpažljivije izučavanje, kako bi se osigurala bezbednost ne samo tih zemalja, nego i onih na koje može potencijalno biti usmerena pretnja izvoza ekstremizma (terorizma) sa tih teritorija.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *