Шта је алтернатива?

Šta je alternativa?

13 jula 2016

Đorđe_Vukadinović 87Piše: Đorđe Vukadinović

Dobro, lepo je sve to što kažeš, ali hajde da čujemo šta je alternativa. Lako je samo kritikovati. Šta ti, moj brajko, nudiš i šta predlažeš da se radi?“ U donekle različitim formulacijama, ovo je lajtmotiv koji se provlači kroz deo kritičkih komentara na tekstove koje godinama objavljujem na ovom mestu. U poslednje vreme, ovom standardnom prigovoru pridružio se još jedan, koji spočitava zlonamernost, to jest, da je stalna meta aktuelna vlast (čitaj, Vučić – jer u Srbiji nikakve druge vlasti ni institucije nema), i da mi „ništa nije dobro“ što sa te, „režimske“ strane dolazi.

Razume se, deo te kritike se može ignorisati kao zlonameran. (Uostalom, poznato je da je u Srbiji uvek mnogo bolje i lukrativnije „hrabro“ kritikovati onu bivšu vlast.) Može se, takođe, reći da nije obaveza kolumniste da daje pozitivna rešenja i može se prisetiti onog Skerlićevog odgovora na slične zamerke koje su mu svojevremeno upućivane, doduše, više zbog književnih stvari: „Ja možda ne umem da nosim zlatna jaja, ali vrlo dobro znam da prepoznam mućak.“ Ali makar jednim delom ove primedbe ipak zavređuju odgovor, čak i nezavisno od (ne)dobronamernosti onih koji ih izriču.

Elem, šta je alternativa aktuelnom političkom kursu i šta bi to Srbija trebalo da uradi i kakvu politiku da vodi – kad „nije Švajcarska“ i kad „nema atomsku bombu“. Pri čemu ova „duhovitost“ sa Švajcarskom i atomskom bombom služi da se demonstrira nemoć i već u startu obesmisli svako ozbiljno traganje za političkim i ekonomskim alternativama. Jer, tobože, mali smo, bedni i slabi – i jedina nam je nada da se neko velik i moćan (tu se obično misli na Vašington ili Berlin, eventualno, Moskvu) smiluje i bude tako dobar da nas, male i nedostojne, uzme pod svoje moćno okrilje. I samo se radi o tome da „pametno“ odaberemo najpogodnijeg „zaštitnika“ i gospodara – a to u prevodu obično znači pledoaje za onog (trenutno) najmoćnijeg i najagresivnijeg. I onda se ta, u suštini, „nedićevska“ politika još pravda i racionalizuje pozivanjem na „obrenovićevsku“ političku mudrost.

Šta, dakle, predlažem kao kontrapunkt trenutnom kursu? Ukratko, ekonomski i politički „suverenizam“, oslanjanje na sopstvene snage i vođenje računa prvenstveno o sopstvenom interesu. „Ha. Pa, šta hoćeš – to manje-više i Vučić kaže“, već čujem primedbe. Ali u tome i jeste problem. Kaže, ali ne radi – već radi sve suprotno tome. Zato što politički i ekonomski „suverenizam“ u ovom smislu koji imam na umu nije kompatibilan sa politikom „evrointegracija“ po svaku cenu, koju sprovodi (i) ova vlada. Nije kompatibilan sa snishodljivim odnosom prema stranim moćnicima (što u slučaju Angele Merkel već ide do neukusa), ni sa Briselskim sporazumima, niti sa „puzajućim“ približavanjem NATO-u. A još je manje kompatibilan sa podaničkom politikom prema stranim investitorima i najavljenom praktično kompletnom rasprodajom javnog sektora (PKB, EPS i nanovo „Telekom”) po nalogu MMF-a i diktatu međunarodne finansijske oligarhije.

Argument da moramo sve da rasprodamo zato što je javni sektor „ogrezao u korupciji i neproduktivan“ apsolutno je truo i licemeran. Pa aktuelna vlast (čitaj, Vučić) ima sve moguće poluge moći i ingerencije da svuda postavi sposoban menadžment po kriterijumima stručnosti. Niko ih u tome ne može sprečiti – pa zašto to onda ne urade?

I ova poslednja svetska ekonomska kriza nas je mogla poučiti da bez jake nacionalne privrede (pa makar ona bila štićena nekom vrstom privilegija i protekcionizma) nema ni jake i stabilne države. I to podjednako važi i za javni i za privatni sektor. Pisao sam već o tome. Bez nacionalnog – i nacionalno kontrolisanog – kapitala nema nacionalne države. Da ne bude nesporazuma, ne mora to uopšte biti „Delta“. Može biti, na primer, DIS. Ili, pak, neko treći, neki konzorcijum domaćih privrednih subjekata koji bi, uz vladinu podršku, kontrolu i blagoslov, napravio regionalnu ekspanziju i oslobodio Srbiju ponižavajućeg kolonijalnog položaja koji trenutno ima ne samo u odnosu na velike svetske igrače, nego čak i na regionalne ekonomske i političke „čimbenike“, poput Hrvatske, „Ideje“ i Ivice Todorića, na primer.

Nemam ništa protiv čoveka. Kažu da je vredan i sposoban preduzetnik. Ali se ne bih kladio da su mu baš samo te vrline – a ne, recimo, dugogodišnja i sistematska podrška hrvatske države – omogućile da postane najveći privrednik na prostoru bivše Jugoslavije. I kako je moguće da smo više od deset godina slušali o „monopolu Tempa“, a da je ta priča potpuno zamukla onog časa kada je Tempo otkupio belgijski „Delez“? I kako to da danas niko ne trubi o „monopolu Ivice Todorića i „Ideje“ (ili bar „duopolu“) iako je on u međuvremenu „anektirao“ „Merkator” (koji je prethodno otkupio „Rodu”), pa tako samo na potezu od Slavije do Terazija, dakle, u centru centra Beograda, ima najmanje četiri velike „ideje“ i tek jedan ili ni jedan drugi objekat ove vrste?

Znam da vam to nije prioritet. Ali ipak razmislite malo o tome u ove letnje dane – dok se hladite u prijatnim „Idejinim” objektima i sladite „Frikomovim” sladoledom.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. MIODRAG says:

    OVO STE SVW VEOMA LEPO REKLI, APSOLUTNO STE U PRAVU,PRIMEĆUJE SE EKSPLECITETNA RETORIKA ODKAD STE POSTALI POSLANIK SDS-A. ALI SVE RECITE VAŠEM ( NE MOM )PREMIJERU U OČI NA NAJERGIČNIJI I AKO TREBA PRETEĆIM VOKABULAROM, BEZ IKAKVOG PARDONA. SPASAVAJTE OVU ZEMLJU, OD VUČIĆEVE POŠASTI, IZDAJSTVA, DOK SE JOŠ MOŽE SPSITI!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *