ŠTA JE NAMA NOVAK ĐOKOVIĆ?
13 avgusta 2024
Piše: Radoman Kanjevac
Kad je zvezda Novaka Đokovića zasijala na planetarnom sportskom nebu Srbija je bila zemlja poražena u ratovima u kojima nije učestvovala, iscrpljena ekonomskim sankcijama i, kao i većina drugih siromašnih društava, zbunjena tehnološkom revolucijom. Prvi uspesi tog nejakog, mršavog dečaka činili su nam se u prvi mah kao slučajan splet okolnosti i bljesak još jednog od onih talenata koji će se, kakav je kod nas već ustaljeni običaj, ugasiti nakon prvih velikih iskušenja.
Već u prvim njegovim mečevima, međutim, videlo se da taj dečak ima ono što većini našeg površnog i nestrpljivog sveta nedostaje: istrajnost, upornost i ozbiljnost, u trenucima koji zahtevaju najveću odgovornost. Operisan od naše slovenske patetike i balkanske malodušnosti on je od najranijeg detinjstva pokazivao ozbiljnost i veru u sebe, koja nam je toliko puta nedostajala za vrhunske rezultate.
U Srbiji na početku veka, u kojoj se sve, uključujući i nacionalno dostojanstvo, prodavalo ispod cene, svaka njegova pobeda bila je poput leka koji vraća zdravlje i kratkotrajan normalan život u naše balkanske poražene duše. Nakon decenije u kojoj je sve izgledalo kao ružan san, Đokovićeve pobede činile su nam se kao povratak u stvarnost, najava boljih dana i mala uteha za patnje koje smo, malo sopstvenom malo tuđom krivicom, preživeli po ko zna koji put u samo jednom veku.
I dok smo, poput papagaja, ponavljali da želimo da živimo „kao sav normalan svet”, Novak Đoković je bio jedini proizvod koji smo, u godinama prvobitne akumulacije sumnjivo stečenog kapitala, mogli da ponudimo svetu.
Važnije od sporta
Novak Đoković, taj neverovatan skup vrlina o kojima sanjaju milioni roditelja širom sveta, sportista koji uspeva da pobeđuje i da ostane čovek, zapravo nikad nije bio dete. Od trenutka kad je kao pionir izjavio u jednoj televizijskoj emisiji da želi da bude broj jedan u svetskom tenisu, preko treninga na kome je Nikoli Piliću, kao dvanaestogodišnji dečak, rekao da neće da kasni sa treningom kako ne bi „doveo u pitanje svoju karijeru”, do pobede na turniru u Rimu, nakon koje je, u vreme onih velikih poplava, na objektiv televizijske kamere napisao „Ovo je za Srbiju i Bosnu”, uvek je bio na visini svog zadatka, ozbiljan i odgovoran.
Kao što je na terenu najčešće zadivljujuće usredsređen na igru, tako je van terena skoncentrisan na svaku svoju izjavu ili postupak. Ne postoji sportista koji je izgovorio toliko biranih reči o svojim suparnicima, niti smo čuli tračak zlobe ili pakosti u bilo kojoj njegovoj izjavi o Nadalu, Federeru, Alkarasu ili nekom drugom velikom teniseru.
Đokovićeve analize sopstvenih slabosti i protivnikovih kvaliteta nakon mečeva toliko su tačne, precizne i istinoljubive da se ponekad čini da je razloge pobede ili poraza bolje čuti od samog Đokovića nego od sportskih komentatora koji su plaćeni za tu analizu.
Taj realan, balansiran odnos prema svemu i retka, nesvakidašnja istinoljubivost najbolje se, naravno, vide na terenu. I u trenucima najveće igračke krize, dok je ljut na sebe što ne igra bolje, Đoković će pozdraviti dobar potez protivnika, demonstrirajući najbolje osobine vrhunskog sportiste i uverenje da postoje vrednosti koje su važnije od sportskog rezultata.
Kad Novak Đoković, u meču protiv Tonija Robreda, ispravlja sudijsku grešku i daje protivniku poen na sopstvenu štetu, čak i onaj ko, poput potpisnika ovih redova, nije preterani ljubitelj gusala, morao bi se u času tog uzvišenog čina upitati da li je taj postupak samo odraz dobrog porodičnog vaspitanja ili neki zakasneli odjek arhetipskih pouka iz epske narodne poezije, koje Srbe i dan danas obavezuju više nego pisani zakoni.
Taj Beograđanin sa Kosova, koji nosi ime staroga hajduka koji je „bio kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati”, takvim postupkom, poručuje milionskom TV auditorijumu, isto što i majka Jevrosima svome sinu Kraljeviću Marku u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići”: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”.
U jednom vremenu koje na svakom koraku pokazuje gramzivost, nemoral i nepoštenje Novak Đoković, iz meča u meč, sa turnira u turnir, ovakvim potezima vraća veru u ljude, u moral i sportski duh. A nama, njegovim savremenicima i sunarodnicima, ostalo je samo da se zapitamo da li bismo i mi, u sličnoj situaciji, učinili isto.
Više od igre
Fascinantno je koliko je Đoković, nakon dve decenije uspeha, zadržao u sebi potrebu za usavršavanjem i, u isto vreme, jednu iskonsku, dečačku strast za igrom. U najdramatičnijim trenucima Novakovih mečeva, punim raznovrsnosti i iznenađenja, uprkos drami i rezultatskoj neizvesnosti, u njemu još možemo videti onog učenika Jelene Genčić, kome je strast za igrom i zabavom važnija od svega.
Za razliku od Rafaela Nadala, kod koga je sve na terenu proizvod nekog napora, Rodžera Federera, koji je demonstrirao savršenstvo u pedantnosti i Endija Marija, kod koga je sve na nervnoj bazi, Novak Đoković u svakom meču vidi priliku za nadigravanje i neki mali šou. Međutim, čak i u trenucima kad se poigrava sa sopstvenim protivnikom, njegov odnos prema igri je takav da ni u jednom trenutku nećete osetiti ni potcenjivanje protivnika ni igre. To je čovek koji će na velikoj pozornici teniskog terena svoju ulogu, sa maksimalnom posvećenošću, uvek odigrati do kraja.
Šale koje Đoković zbija na dobrotvornim, humanitarnim priredbama, duhovitosti, imitacije, tvitovi i postovi predstavljaju pre svega pokušaj jednog vrhunskog sportiste da sačuva u sebi normalnost, koja najčešće ne stanuje pod svetlima reflektora. Ta prividna opuštenost i potreba da se i na terenu i van njega unese u život malo mašte i raznovrsnosti, predstavlja neprocenjivi, dragoceni trag ljudskosti u čoveku.
Ono što njega razlikuje i izdvaja iz gomile drugih tenisera je upravo ta normalnost, tako posebna i upadljiva u ovom obezdušenom svetu koji čini sve da od sportiste napravi mašinu. Iznenađujući publiku povremenim šou programima on zapravo relaksira sopstvenu poziciju, svestan da svako propadanje počinje u trenutku kad sebe počinješ da shvataš previše ozbiljno.
Posebna je priča takozvani društveni angažman Novaka Đokovića. Za razliku od većine drugih sportista, koji su insistirali na individualizmu i bežali od svake vrste angažmana koji nije programiran u svetskim sportskim centrima moći Đoković je, precizno mereći svaku svoju reč ili postupak, od početka svoje karijere pokazivao želju da, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, pomogne svakome kome bi njegova pomoć mogla da bude od koristi. Osnovao je fondaciju, organizovao donatorske večeri, koristio društvene mreže da pošalje poruku podrške i ohrabrenja.
Nije teško zaključiti da Đoković upravo u tim vansportskim, humanitarnim, sasvim ljudskim razlozima nalazi motiv za vrhunske rezultate, u času kad je, nakon tolikih uspeha, sve teže naći podsticaj za novi iskorak. To je samo jedan od razloga što je Novak Đoković u Srbiji odavno više od sportiste, čovek sa kojim se identifikuje čitava jedna nacija, od najmanjih polaznika teniskih škola i kurseva, koji u Novaku vide sopstvenog idola, do penzionera koji u njemu vide nešto od uzvišenosti i čestitosti nekadašnjeg, davno prošlog vremena.
Naši mali narodi
Uprkos tome, Novak Đoković se nikad nije primio na jeftini patriotizam. Kad je oficijelni spiker, pred uručenje pehara na turniru u Indijanapolisu, izgovorio: „Novak Đoković, Hrvatska” – sintagmu koja bi predstavljala doživotnu uvredu za svakog istinskog nacionalistu – on je, na iznenađenje milionskog auditorijuma, rekao da mora da ispravi tu grešku, iako su „Hrvati i Srbi isto”, shvatajući da među našim malim balkanskim narodima, iz daleke američke perspektive, nema neke velike razlike.
S druge strane, u času svojih najvećih uspeha i pratećih počasti, svestan koliko velike sportske pobede znače njegovom malom narodu, pre nego što se popne na pobedničko postolje, Đoković nikad ne zaboravi da nekim simboličnim, makar i najmanjim gestom, pozdravi svoju zemlju i svoj narod, milione osiromašenih građana kojima je ta pobeda bila možda jedina istinska radost u teškim tranzicionim godinama.
Čitav bi se jedan novinski tekst mogao napisati samo o tim gestovima, od posebnog pozdrava našim navijačima do kačketa sa nacionalnom zastavom, koji brojnim Đokovićevim inostranim fanovima ne znače mnogo, ali u Srbiji znače sve.
Njegov uspon poklopio se sa sunovratom polusveta u kome su mladi ljudi nekoliko decenija videli oličenje snova i lakog uspeha. Nikad ga nismo videli u lošem društvu, nije dozvolio da ga jednokratno upotrebi nijedan političar, niti je padao na flertovanja jeftinih pevačica u još jeftinijim tabloidima. Taj čovek koji vraća veru u ljude i sportista koji vraća veru u uspehe vratio je sjaj srpskoj zastavi i postao pozitivan primer u času kad je svaka druga vest o nama bila negativna.
To je samo najkraći spisak razloga zbog kojih se u Srbiji pobede Novaka Đokovića slave kao državni praznici, a jutra nakon poraza pretvaraju u male dane žalosti. To su i razlozi zbog kojih se u našoj javnosti, bez imalo preterivanja, veruje da postoje sportisti koji su dobri ljudi, ljudi koji su dobri sportisti i – Novak Đoković. To su, konačno, i razlozi zbog kojih je taj čovek, koji se u današnje vreme doima poput antičkih heroja, taj veliki borac koji veruje u pravdu, poštenje i čast, tako različit od vremena u kome živimo.
(RTS Oko)
KOMENTARI
18 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
Ivan Grozni says:
Bravo za tekst. Sve ovo i mnogo vise moze se reci o Noletu. Covek koji bi treao biti uzor mladima. Verujem da su mnogi Srbi, po ugledu na Njega stekli pouzdanje i veru u sebe.Ako je to samo jedan promil a jeste vise,On je doprineo Srbiji vise nego svi politicari i njihove silikonke. Hvala mu sto pistoji
Pravda says:
Uzor mladima? Pa satanisti zato i drze Djokovica tu gde ga drze da se sto vise mladih Srba bavi beskorisnim prebacivanjem loptice preko mreze i da se ne bave korisnim radom posebno tamo gde smo najtalentovaniji - naukom. Pogledajte oko sebe, nista se takoreci ne radi, propao PKB, Rakovica IMT, Zmaj, Fap, Energoprojekt, EI Nis itd, sto neki rece LEZBOPEDERAJ caruje u srpiji. Realno svi ucesnici ovih olimpijskih igara su ljudi bez morala, necu reci satanisti jer oni nisu to organizovali ali su ko zombiji tu ucestvovali, da se bar jedan javio da nece na tome da ucestvuje, ali bas ni jedan. Sramota.
Žarko says:
Novak Đoković je čovek EPOHE. Kao i Tesla, Pupin i mnogi drugi...
Mama mia! says:
Veliki prijatelj zhvalavog Oskara.
Pravda says:
Glupoj masi daj ljeba i igara, e to ti je danasnja srpija kad joj otkidaju delove , al se slave satanini olimpijci. Neminovno srbima sledi katarza da se oslobode beskorisnih i stetnih krpelja.
NikolaVeliki says:
Komentar je dobar, ali ima jednu veliku manjkavost i netačnu informaciju. NIJE Nikola Pilić taj koji je uticao presudno na prve uspehe i put slave Novaka (on ga je upoznao kao već formiranog tenisera).To je bila i ostala samo jedna osoba, jedna prava dama, unikatna, divna i neverovatna : JELENA GENČIĆ. Ona ga je otkrila i prepoznala Novaka Djokovića kao dete od 5 i po godina i tada rekla ljudima u odboru Teniskog Saveza : ovo je budući šampion sveta. Na ovo su oni reagovali podsmehom i izašli sa tog sastanka. Jer za takve ljude veličina je bio jedan Bobo Živojinović "fenomealni 15-ti" na ATP listi, kako je jednom egzalitirano brbljao Dragan Nikitović, sportski novinar. Taj koji je Novaku podmetao klipove na njegovom puti ka uspehu, a koji je i oženio "jeftinu pevaljku". Ako neko sumnja u ovo što sam napisao, neka slobodno pogleda emisiju "Sa Ivanom Ivanovićem", gde je gost urednik emisije "Agape" - od njega možete čuti ovu istu priču.
persida says:
Rekao si istinu, to je potvrdio i Novakov otac. Bobo je džubre, kako se to kaže u krugu Dvojke.
🤽Pofafali ste KROmanjonci 13:11 says:
"Operisan od naše slovenske patetike i balkanske malodušnosti on je od najranijeg detinjstva pokazivao ozbiljnost i veru u sebe, koja nam je toliko puta nedostajala za vrhunske rezultate." Evo, to sam ja rekao tamo negde na početku kada su jos bili i Nadal i Federer, da je on dokaz, ali ista je bila i Monika, ista, samo on je još jači, da mi možemo da budemo u glavi jači i od nemaca, japanaca...bitno da nismo crvljivi balkanci jer fudbaleri su tipični balkanci oduvek-to je ono-i ako damo gol sramota nas je da pobedimo pa im dajemo šansu, pa izgubimo na kraju, ili damo 2 ga pa kao, najjači smo, sada ćemo se zayebsvati i odmarati pa nas ovi stignu. Ili u filmovima, posebnoonim starim jugo-titoističkim sklepotinama, uvek je depresija i loš završetak, sve je depresivno i gubitnički, kao da su nam namerno takav mentalitet stvarali u glavi još tada. To sam prepoznao i na fakultetu, uvek su zadnja 2-3 ispita bila najteža u glavi, a ored diplomom si, i čuo sam tolike priče-"nisam diplomirao, ostala su mi 2,3 ispita...". Od takvih priča i primera mozak mi je zakuvao na ovim odvratnim prostorima i sa odvratnim ljudima. A kada si u životu drugačiji, kada se boriš, lenja balkanska rulja te ismejava, jer nisi kao oni, nego se boriš. Tako je takva balkanska rulja sa luzerskim mentalitetom našla Noletu "nišu" gde da da gađaju, pa je on "satanista", jer "nije pravi pravoslavac srbin". Pa pravi Srbin i nije pravoslavac, pravi Srbi ne kleče pred stranim, jehovskim bogovima. I tu podrška Noletu, samo je on previše obziran da im ovo jasno kaže. Ja obzira nemam. Doduše ni meni se ne bi dalo sa fanaticima raspravljati i da sam tako javna ličnost morao bi zadržati za sebe taj deo od te srednjovekovne balksnske inkvizicije, koja bar da se nauči od Noleta iz njegovog primera da od klečanja i molenja nema ništa, da se bog koji ih je slagao jer je lažni, neće boriti za njih, a onaj koji je pravi, već im je dao glavu, ruke i noge da mogu radom i POZITIVNIM RAZMIŠLJANJEM čuda da čine, ali njima se više sviđa religiozni mrak.
Kulak says:
Volim Srbiju
RASPUCHIN says:
Krenulo je , Brozov KOS pravi novog monarha nove j"U"goslavije kojem je svejedno da li je neko onaj ko kolje "srbosjekom" ili je onaj ko je zaklan istim. Ah , da , griješim , ustaša je bilo samo jedan kamion i taj kamion je stigao i na tlo Rusije i klao u Jasenovcu , Glini i po ostalim stratištima. Taj kamion je dao i sve presvučene ustaše i domobrane koje je Broz primio i oprostio im grijehe kao i Stepinac.
Miki says:
Srbin koga je pomilovao BOG.Kao i Jokara.
Pera says:
Zanimljiv tekst gospodina R. Kanjevca o našem velikom čoveku i sportisti Novaku Đokoviću. Mislim da je pozitivan karakter pobednika i ujedno smernog čoveka Novak nasledio od svojih jedinstvenih roditelja koji su se našli u uspešnoj bračnoj vezi kroz inače izazovni i teški život nadopunjujući jedno drugo na najbolji mogući način. Verovatno je stameni, nepokolebljivi otac Srđan glava porodice kako je to bivalo vekovima unazad na ovim prostorima, dok je Dijana mudra žena, majka i domaćica. Veliki je ako ne i presudan uticaj ne samo na sportsko vaspitanje na Novaka od malih nogu imala izvanredna ličnost, sportista, trenerski pedagog kakva je bila jedinstvena Jelena Genčić. Pored urođenog srpskog patriotizma ona je posedovala potrebnu vaspitnu harizmu da odgoji u Novaku u dečačkim mu danima takođe jedinstvenu ličnost. Možda je Novakov najbolji potez, kada je osvojio prve značajne turnire, da se na vreme nastani izvan problematične beogradske, dekandentne sredine i ode u Kneževinu Monako. Tamo je bio pošteđen svih mogućih loših dešavanja karakterističnih ne samo za beogradsku kontraverznu sredinu. Svoj određeni doprinos najviše u sportskom smislu kod Novaka su imali: Nikola Pilić, Marjan Vajda, Boris Beker, Goran Ivanišević - uspešni teniski treneri. Novak je postao ugledna životno - sportska institucija tematski pogodna za proučavanje od strane sociologa, psihologa i dr. - to je jasno. Valja istaći da je Novak veliki filantrop i humanista, te pravoslavni svetosavski hrišćanin u najboljem značenju tih reči. Živ bio Novače - na mnogaja leta, imao si se rašta i roditi!
NikolaVeliki says:
Pera- od svih navedenih uticajnih na Novakovu sportsku karijeru tačno je samo jedno ime : slovak Marjan Vajda !! I pre njega Jelena Genĉić. A priča o Ivaniševićevom uticaju je za smeh i razonodu. Tom hrvatu je "čuveni" Slobodan "Bobo" Živojinović napravio svetsku karijeru pozvavši ga sa "vajld kard"(wild card) na Wimbledon, koji je ovaj sticajem sretnih okolnosti tad osvojio. I nikad više ništa ni pre ni posle toga nije osvojio. Elem. Bobo je bio "kum" i sponzor hrvatskog tenisa, a Novaku je podmetao klipove gde god je stigao i pokušao da mu uništi karijeru. Bobo je uvek "promovirao" hrvatske tenisere. Promovirao je kao mladog tenisera, vodao ga sa sobom i doveo do svetskih teniskih takmičenja još jednog hrvata -Bruna Orešara. Obojica hrvata su naravno pljunuli po SRBIMA, nazivajući ih najgorim imenima (četnici, koljači, zločinci). Čuvena je izjava Gorana Iveniševića iz 90-tih godina da SRBE treba :"Uvijek dočekati i ispratiti sa mitraljezima" Tako da Pero potrudi se navoditi tačne i ispravne činjenice.
Pera says:
Nikola samo da naveden šta je Novak postigao tokom saradnje sa Goranom. pIvanišević je u Đokovićev tim stigao pred Vimbldon 2019. godine, kada je sarađivao sa tadašnjim glavnim trenerom Marjanom Vajdom, da bi Hrvat ubrzo i sam preuzeo glavnu ulogu u stručnom štabu. 27.3.2024. godine Đoković je na društvenim mrežama objavio da prekida dotadašnju saradnju sa Ivaniševićem. U proteklih pet godina, Đoković je osvojio 12 grend slem titula (devet dok je Ivanišević bio glavni trener, a još tri dok je bio član stručnog štaba), za ukupnih 24 i jasnu kandidaturu za najboljeg tenisera svih vremena. Inače G. Ivanišević je važio za jednog od najboljih servera u tenisu pa je to znanje preneo i u Novakovu igru. Unapredio je ovaj važan udarac kao i teški volej koji je do tada slabo realizovao. Ovo su činjenice koje se ne mogu opovrgnuti. Đoković i Ivanišević su uspešno sarađivali i ostali prijatelji posle razlaza. Nije potrebno unositi u međuljudske odnose nešto što veze nema sa sportom! Šta je ko nekad izjavljivao ne sme biti reper za ocenu njegovog karaktera i sličnog. Lično, ne samo meni se nije dopadalo "Novakovo ružno" obraćanje njegovom stručnom timu kada bi pogrešno odigrao neki udarac. Ali, izgleda i to je danas postalo sastavni deo tenisa kao sporta!?
Gagi says:
"Novak Đoković je bio jedini proizvod koji smo, u godinama prvobitne akumulacije sumnjivo stečenog kapitala, mogli da ponudimo svetu". KOJI ste to Vi koji ste stvorili taj proizvod??? Zaista je vec postalo krajnje degutantno da se obraca paznja na ovakve izjave i hvalospeve raznih beskicmenjaka i krpelja, onih koji sramno prisvajaju tudje zasluge i dele ih za sebe. Novaku i njegovoj porodici svaka zahvalnost, oni znaju kroz sta su sve prosli da bi nas Novak danas radovao i grejao nam srca. Treba biti iskren i reci, mnogi mladi ljudi tog nesretnog vremena su nas svojim radom i zalaganjem prijatno iznenadili na svetskim borilistima. Neki drugi su tada pravili svoje politicke karijere i kapitale, danas su to definitivno najveci Srbi, ne ovi mladi i vredni ljudi sa svojim porodicama.
da da says:
Mi Srbi ga gledamo kao brata jer je naše gore list,Srbin,a jugohrvati koji vladaju Srbijom i srpskim zemljama iz kojih potiče Novak u najmanju ruku ga ne vole.
padre says:
Ovo je ipak malo preterano!Jeste Novak za ponos, ali, da je jedino, što amo mogli ponuditi svetu je omalovažavanje svih naših naučnika, doktora, stručnjaka, kulturnih radnika, pa i ostalih sportista, kad smo već kod toga!
Petrovgrad says:
Novak je veličina ljudskosti i morala, predstavnik porodičnog ćoveka,... Za Živadinoviće je pisalo da su imali neke probleme oko potrošnje struje sa EPS.