Šta je to „unutrašnjost Srbije“, kako se tamo živi i može li otuda krenuti buna na Beograd?

Šta je to „unutrašnjost Srbije“, kako se tamo živi i može li otuda krenuti buna na Beograd?

25 maja 2013

sumadija_Piše: Vlasta Mladenović

Često se upotrebljava, skoro da je prihvaćen termin „unutrašnjost Srbije“, koji označava teritoriju, Srbiju van Beograda. Pozabavimo se malo smislom tog pojma, termina koji je nepojaman i nepojmljiv, tj. nelogičan i besmislen. Kako može nešto što je izvan centra, Beograda, biti unutrašnjost?

Jeste nelogično, ali na žalost, ima tu istine, apsurd je naša stvarnost.

Ako su, dakle, građani Srbije, koji žive izvan Beograda, građani unutrašnjosti, onda su građani u Beogradu građani spoljašnosti. Doduše, građani nisu, ali mnogi na vlasti jesu spoljni, jer rade po nalozima stranih službi, ambasada, ponašaju se kao stranci, a birani su od naših građana, naročito onih iz te unutrašnjosti.

Beogradizacija ili svođenje Srbije na „beogradski pašaluk“
Beogradizacija Srbije ja na delu već više decenija, a naročito u poslednje vreme sve oči uprte su u Beograd. Samo onaj koji nije mogao, nije došao u Beograd. Mnogi su to učinili, računajući da je tu, u Beogradu, luka spasa, ostavljajući svoje plodne njive, lepa mesta, sa specifičnim resursima. Ipak, većina nije krenula za Beograd iz pomodarskih razloga, retki su ti, koliko god je on politički i kulturni centar, nisu krenuli čak ni za boljim životom, jer ipak većina zna da ni u Beogradu nije lako, nego su krenuli za opstankom, jer unutrašnjost se masovno napušta.

Nesvesno, prihvataju reči „beogradski pašaluk“, kao nužnost i oazu spasa, nasedaju na smišljenu indoktrinaciju, kako bi se Srbija smanjila („Svi Srbi pod jednom šljivom“). To je opasna indoktrinacija, koja ide na ruku onima koji su je izmislili i koji bi to želeli, spolja i iznutra.

Odnos Beograda, centrale i tzv. unutrašnjosti
Ne kažu ljudi uzalud da se Beograd seti malih gradova i unutrašnjosti kad su predizborne aktivnosti. Tad pohrle prema svojim stranačkim odborima, u kojima uglavnom ne sede ugledni ljudi u tom gradu (nekada se u Srbiji poštovali ljudi od ugleda, kako u selima tako i gradovima). Negativna selekcija, apatičnost ljudi, razočaranost, učinila je svoje. Tako da mi danas imamo „dno dna“, kako narod, s pravom, naziva političare, one koji ih „predstavljaju“.

Sve što su obećali, zaboravljaju već izlaskom iz grada, potiskuju to iz svoje sužene svesti, (savest, razume se, nemaju) i nastavljaju put prestonice, verujući da će biti na prestolu, a iza leđa ostavljaju naivne da se nadaju.
Traje to već godinama, tako da je izgubljeno svako poverenje.

U unutrašnjosti gledaju Beogradsku hroniku, jer javni servisi su namerno pogašeni po unutrašnjosti Srbije. Medijski mrak vlada.

Zato treba ispitati ulogu RRA i Agenciju za privatizaciju kada su u pitanju lokalni mediji.

Nekada se vodilo računa o celovitosti Srbije, njenom ravnomernom socijalnom razvoju, opstanku, koristeći spesifične resurse i na toj osnovi privrednom i svakom drugom razvoju.

Politički, partijski pohod na unutrašnjost Srbije
Kada dođu predizborne aktivnosti, delegacije, predstavnici stranaka, liče na srednjevekovne horde, legije, osvajače, samo modernije opremljeni: skupoceeni automobili, prestižni džipovi, mobilni telefoni, lap topovi. Kreću u pohode, osvajanje provincija, svojih provincija, e da bi stvorili pogodno tle, ispraznom retorikom i lažima, za svoj feud, da mogu da ubiru glasove i harač.

Ali narod, raja im više ne veruje, sve to ima kraja, ne veruje više tim izdajnicima njihovog poverenja, na osnovu čega su dobili valst, a onda, posle toga, posle izbora, kao i svaki zavojevač, udare po narodu na nezakonit, sraman način, bez iole morala.

E pa ne može više tako! Stvari se ipak menjaju, svedeni na oligarhiju, sve manje su predstavnici naroda i oni se ne mogu nazivati narodnim tribunima, jer većina to i nije.

Autor ovog teksta i sam se uverio u laž izgovorenih reči, prilikom prethodnih vanrednih lokalnih izbora u Negotinu. S obzirom da nisu bili zauzeti na celoj teritoriji, sjatila se sva „politička elita“ u maleni, ali istorijski Negotin. Skoro sa svim liderima vodećih republičkih partija imao sam prilike da se susretnem, da čujem šta govore, šta obećavaju. Nekima od njih i sam sam postavio neka bitna pitanja, računajući da će kakav- takav odgovor da ih makar malo obaveže. Avaj, oni su sračunato lagali. I sve su to zaboravili čim su izašli iz grada, iz sela, seoskih štala.

Pošto je jedna od vodećih političkih opcija bio jedan lokalni Pokret, uz svu opravdanu kritiku, smatralao se da nema dovoljno komunikaciju po republičkoj vertikali i da će biti bolje kada se preslika republička struktura i na lokal, baš kao i danas, Ali, avaj, i opet avaj, niko se više nije setio Negotina, ni gostoprimstva. Verujem da je to slučaj i u drugim opštinama u unutrašnjosti.

Provincije, male kolonije
Stara narodna poslovica, mudrost, kaže da „riba smrdi od glave“. I to je tačno. Za sve nedaće u tzv. unutrašnjosti Srbije ne mogu da budu krivi samo lokalni vlastodršci, jer oni su samo mala kopija onih većih. Niko ne govori o centralizmu, ali Vlada i ministarstva namerno dozvoljavaju da lokalni moćnici, kabadahije rade šta hoće, nezakonito i bahato, gde su ljudi nemoćni, jer za takve radnje imaju podršku u Beogradu, Ti oborknezovi lažu sultana. Dobro je za njih, a dobro je i za sultana. Porta se samo naljuti kad malo pristiže harač i kada nameštenici više uzimaju za sebe. Ljudi su nemoćni, ali biće opasno kad uzmu pravdu u svoje ruke, kad krene hajdučija.

Regionalizam, stvaranje uslova za secesiju
Regionalizam, udvaranje regionima je politička smišljotina, kako bi se razbila Srbija. Na taj način stvaraju se uslovi a time mogućnost jednoga dana za njihovu secesiju. Zato smo već sada došli u situaciju da može da se razgovara, odnosno pregovara, o Kosovu, Vojvodini, Sandžaku (Raški), istočnoj Srbiji…

To je uzelo maha i sada će svaka srpska mahala da traži nezavisnost. Ujedno, to je pogodno tle za lokalne dahije i kabadahije.

Oborknezovi ubiru harač (porez), a raja trpi. Rugaju se zakonu (jer sudovi su njihovi, „kadija te tuži, kadija ti sudi“), otima se na oči, pravdi Boga. Ali neće dugo. Niti više može, narod više trepeti neće.

Neophodna celovitost i sabornost
Nekada se mislilo o vasceloj Srbiji. Konkretno, u Negotinu svi vitalni objekti, državne ustanove, kasarne, kulturne i obrazovne ustanove, privredni objekti izgrađeni su u vreme Miloša Obrenovića. Čak i za Vreme Tita, koji je znao da treba očuvati državnu celovitost, zarad svoje vladavine (Prahovo, hidrolektrana Đerdap, Krajina vino i dr.)

Današnje političare ne zanimaju mesta u unutrašnjosti, sem ako nije njihovo partijsko leglo.

Zato je preko potrebno nacionalno jedinstvo, patriotski front.

(DveriSrpske.com)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *