Шта мора разумети српска левица?

Šta mora razumeti srpska levica?

10 aprila 2019

Piše: Zoran Ćirjaković

Teze za manifest nove srpske levice – sporne, kvir političke ideje i radikalne vizije za ružna i tužna vremena, verujem da će mnogima zvučati ne samo nelevičarski već i patetično. Ali, ako vam je najvažnije da ste cool, ako uživate u sebi i sopstvenoj savršenosti – onda ništa: na Peščanik, ako ste građanski foteljaš; u „marks21“, ako volite da prošetate palestinsku maramu i petokraku urbane distinkcije.

Bauk nacije kruži levicom u Srbiji. Činjenica da ovo nije samo srpski problem ne sme biti izgovor da se i ovde konačno ne pojavi relevantna i validna levičarska alternativa – levica koja ne bi vegetirala u postistorijskoj komi, na LRS i Soroševim aparatima, životarila svedena na zombi organizacije otuđenih adolescenata, pažljivo skockanih društvenih kapitalista u raljama jednog unedogled produžavanog obreda prelaza, i potrošene oportuniste, političke kosture istisnute iz užeglog autokolonijalnog mejnstrima.

Takva levica mora da bude srpska – bez kompleksa i izvinjavanja. Dakle, ne neka „levica Srbije“, koja bi već u imenu sadržala odraz odavno internalizovane, defetističke kulture inferiornosti, beskrajnog samobičevanja i samoporicanja. Reč je o kompleksu, koji je okovao umove srpskih elita, ne samo na levici, i podario nam politički (i selektivno antinacionalistički) korektne „Šume Srbije“ i „Železnice Srbije“.

Ako želi da ponovo bude bitna, levica treba da prihvati jedan inkluzivni i solidarni, „socijalistički nacionalizam“, koji, pod baš ovim imenom, u SAD promovišu čak i savetnici nekih od kandidata sa levog krila demokrata, koji se bore za mesto rivala Donaldu Trampu na predsedničkim izborima 2020. godine. (Jeftine asocijacije na nacional-socijalizam, Ernsta Rema i ruske nazbol uzete su obzir pri izboru pojma. Svako ko ih pomene, svojim likom i ne-delom ilustruje zašto je uopšte potreban jedan ovakav tekst.)

Ovaj, neskriveno populistički, levičarski nacionalizam – nalik onom koji je utro put neočekivanim uspesima levice u Latinskoj Americi tokom prethodne dve decenije – mora da bude fokusiran na obespravljene i ponižene mase i njihov svet, a ne na kompetitivno manjinarenje i diverzitet, manjinice-miljenice korporacija i njihovih (neo)liberalnih sluškinja. Nažalost, danas „diverzitet“, pretvoren u lakmus test političke prihvatljivosti, predstavlja oslobođeni zloduh tržišnog fundamentalizma, (anti)politički otrov, koji je i levica masovno progutala.

GEJ JE OKEJ, RADNICI SMRDE

Zabrinjavajuće veliki broj onih koji u Srbiji sebe vide kao levičare danas bi stao iza stava „gej je OK; trans je do jaja; radnik je stoka koja smrdi u prevozu“. Ovi homonacionalisti – dobri neoliberalni „levičari“, aktivisti po meri homokolonijalnih, „kvir vremena“ – nisu u stanju da vide da je neekonomsko osnaživanje sve većeg broja sve manjih manjina, oličeno u njihovom „prepoznavanju“, „priznavanju“ i „vidljivosti“, falsifikovano i protureno kao indikator nečeg sasvim drugog, ekonomskog osnaživanja, koje je preduslov smislenosti (i održivosti) svakog prepoznavanja i priznavanja različitosti.

Garant uvažavanja legitimnih interesa svih manjina – koji se ne mogu svoditi na interese preduzetnika, koji vode nedomokratske, nepotističke i otuđene, samo formalno neprofitne, paragrađanske „nevladine“ organizacije – ovde može biti ili (prozapadna) diktatura ili onaj demokratski poredak koji uvažava interese poniženih i obespravljenih masa, „korpe bednika“ iz elitističke imaginacije privilegovanih liberalnih „kosmopolita“.

Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda. Nažalost, alternativa nije neka „prava“, levlja levica već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta. U vremenu kada je spoj trodecenijskog privilegovanja manjinskih politika identiteta i „ekonomske krize“, koja je postala nova normalnost, omogućio bujanje većinskih politika etničkih i verskih identiteta – jedino pitanje je ko će ih prigrliti. Da li i jedna skrupulozna, solidarna levica ili samo cinična desnica, koja poniženima i prezrenima već nudi ili nešto opipljivo (Mađarska i Turska) ili, praktično, ništa, sem utešnih reči i obećanja (SAD)?

POPULIZAM KAO REŠENJE

Ako želi da postane pomena vredan faktor u Srbiji, levica mora postati populistička, dosledno uvažavati potrebe onih koji se ponose što pripadaju srpskom narodu, pa i, ne samo taktički, podilaziti većinskom pogled na svet osiromašene, ali, nažalost, oklevetane i „nacifikovane“ srpske većine. Ona mora da prekine opsesiju poslovičnim trenjem i balvanima u srpskim očima i da prestane da robuje antinacionalizmu – koji, po pravilu bez osnova, pokušava da predstavi kao antifašizam. Štaviše, ona sebe time diskredituje i bojim se da, u velikoj meri baš zato, ne bi bila u stanju da pruži pomena vredan otpor (pravom) fašizmu, čiji povratak ne treba isključiti. Ako se vrati na svet, nisam siguran šta će biti njegova babica – razuzdani, oslobođeni kapitalizam ili nacionalizam?

Leve alternative danas nema, ali je mora i može biti. Ono što sada vegetira na levoj polovini srpskog političkog spektra, ili je salonsko-garažna, neprimetna, društveno irelevantna levica, ili je reč o militantnim, ne toliko levim liberalima koliko „levim“ neoliberalima, koji su i ovde trijumfovali u „kulturnom ratu“ i uživaju u plodovima svoje pirove pobede. Činjenica da su prigrlili neljudski diskurs (de)kontaminacije govori da nisu otuđeni samo od (srpskog) naroda već i od čovečnosti.

Reč je o narcisoidnim i destruktivnim političkim preduzetnicima, koji se na jednom malom, ali jako kompetitivnom, „levičarskom“ tržištu bore za korice i mrvice koje šalju, uglavnom neskriveno srboskeptični, zapadni donatori –koji glavnu pretnju na Balkanu vide u svemu što je srpsko, pa i radnicima. Nažalost, ovi naši netolerantni i elitistički politički manekeni su uspeli da uspostave duopol nad važnim političkim prostorom na levici. Svako iz svog armiranog mehura, oni deluju antipolitički i zato njihova diskreditacija predstavlja preduslov uspostavljanja validne, solidarne i narodne levičarske alternative.

Leve liberale, skrivene iza Marksovih postera, i „leve“ neoliberale, vođene shvatanjem da je samo lično političko, ujedinjuje ne samo sklonost nacifikovanju srpskog nacionalizma već i prepoznatljiva, antidruštvena ideološka matrica. Njene okosnice su parolaški antifašizam, puritanski, visoko selektivni antinacionalizam i ideologije roda i tranzicione pravde. U tom svetu samo ukazivanje da je sve izdašnije finansirano i napadno promovisano rodno preduzetništvo postalo važan ideološki aparat, dovoljno je da budete diskreditovani kao „(klero)fašista“. Pominjanje „dženderizma“ ravno je političkom samoubistvu, koje će aplauzom pozdraviti dr Adriana Zaharijević i njene sve brojnije idolopoklonice, „teoretičarke roda“ i druge praktikantkinje ovdašnjeg autokolonijalnog feminizma.

BIZARNI SPOJ

Bizarni spoj elitističke opsesije društvenim konstruktivizmom, loše svarenih deridijansko-fukoovskih uvida i prezira prema svemu popularnom što ima lokalnu, „orijentalnu“ aromu – po pravilu armiran autookcidentalističkim samorazumevanjem – stvorio je milje u kome se sa sumnjom gleda na prihvatljivost sopstvenih ideja u srpskom narodu. Verujem da bi, začarani konstantinovićevštinom, i kakav-takav izborni uspeh, da je moguć, doživeli kao lični poraz. Oni promene vezuju za zapadne centre moći i prepreke vide u sopstvenom narodu. Tu se krije žudnja za desubjektivizacijom masa, autokolonijalizam koji je ciničniji i perverzniji od onog koji emituje ustajala politička klasa.

Levici je ovde neophodna jaka, hijerahijski ustrojena organizacija i jako liderstvo. Mreže jesu zavodljive, bile stvarne ili virtuelne, ali fejsbukovanjem, tvitovanjem i šetnjama ne može se stići do stvarnih društvenih promena. Istovremeno, „Srbija je svet“ i zato ciljevi danas ne mogu biti dovoljno radikalni. Primeri Bolivije i Grčke ilustruje da će oni koji budu tražili previše – izgubiti sve. Levica mora delovati u korist naroda na jednom jako uskom političkim prostoru – između priželjkivanog sve i pretećeg ništa. Čekati na „prave“ okolnosti je samo jeftin izgovor.

Pojmovi kao što su srpski, srpstvo, porodične vrednosti, svetosavlje, nacionalni intres i Srpska pravoslavna crkva moraju da prestanu da budu levičarski tabui – denkverbot. Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda, levica će imati veće šanse da se konačno probudi iz (pre)dugačkog „postistorijskog“ vegetiranja.

DESNI POPULISTI KAO DOKAZ MOGUĆEG

Levica mora da shvati da između zavodljivog globalnog i cool lokalnog nivoa postoji i, za mnoge, neglamurozni nacionalni. Na njemu se i dalje vode ključne, a posle Trampa i izglasavanja bregzita, ponovo sve važnije i važnije političke borbe. Nažalost, bilo je potrebno da se pojave desni populisti da bi mnogi ljudi širom sveta shvatili da su alternative moguće, da će ih biti još, da istorija i ideologija nisu umrle u tačerističkoj distopiji. Ova činjenice savršeno ilustruje veličinu (globalnog) poraza levice i koliko jeftino su se otuđeni „levičari“ prodali i – nema blaže reči koja bi bila adekvatna – izdali narod i subalterne.

Zgađena svojim narodom, srpskom radničkom klasom i drugim subalternim slojevima, sve što dogmatska „levica“ danas nudi jeste jedan hiperestetizovani, narcisoidni pristup politici. I kakve-takve promene usmerene na poboljšanje položaja siromašnih i deprivilegovanih slojeva, ovde se po pravilu dešavaju uprkos njihovom delovanju, a ne zbog njih.

Dok god naši levičari ne nauče da vole Srbiju i Srbe – one koji nisu slučajni, koji su verovatno seksisti i antigej, ali o kojima se prvo mora iskreno misliti i brinuti, da bi se mogli menjati – Srbi ih neće zavoleti. Dok god je za naše levičare „dobar“ radnik samo mrtav radnik – onaj čija usta više ne mogu da progovore „Šiptar“ i „peder – radnička klasa neće glasati za njih. Na to se, u velikoj meri, svodi politika. Sve ostalo je zabavište, neodgovorna igrica u kojoj su gubitnici neki drugi ljudi.

Na našu nesreću, bojim se da je danas najveći od svih velikih neprijatelja buđenja levice u Srbiji – realno postojeća „levica“. Teško je biti optimista, ali, zahvaljujući desničarima, Orbanu, Trampu i sličnima, bar ponovo ima izbora.

Budućnost srpske levice je vezana za jedno pitanje, koje je, bojim se, samo naizgled jednostavno. Trebalo bi da ga sebi postavi svako ko veruje u solidarnost, društvenu jednakost i pravednu raspodelu, kome je srce na strani onih koji su na društvenom dnu ili malo iznad njega. Šta mi je glavni cilj – vrlo, „građansko“ Ja ili dobrobit poniženog naroda? Nažalost, ne može i jedno i drugo.

(Standard)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. samostalan says:

    Jos nam samo fali levica. Neka hvala, treba nam desna diktatura koja bi obnovila same osnove drzave. Vracanje smrtne kazne, preki sud, konfiskacija opljackanog blaga Srbije od danasnjih mocnika, itd. To levica ne moze da uradi, vec samo vojna hunta sa nacionalnom ideologijom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *