Шта нам то предлажу?

Šta nam to predlažu?

9 aprila 2015

pol-iskenderov 786Piše: Petar Iskenderov

Dok nove vlasti u Grčkoj pokušavaju da se izbave od dužničkog jarma koji su im nametnuli spoljni kreditori na čelu sa MMF-om, u drugoj balkanskoj zemlji – Srbiji – raspoloženje je potpuno suprotno. Kako pokazuje ponovo intenzivirana rasprava na socijalno-ekonomske teme srpskih političara, zvaničnika i stručnjaka, shvatanje pogubnosti uspostavljene prakse “saradnje” sa MMF-om – jedva da je prisutno. Međutim, slična saradnja koja više podseća na put u jednom (antisrpskom) smeru, za vlast u Beogradu i dalje ostaje aksiom koji se ni u kom slučaju ne sme dovoditi u pitanje.

Kraj 2017. godine – upravo taj rok je u svojstvu orjentira postavio svojim sunarodnicima Stojan Stamenković, koordinator srpskog istraživačkog projekta makroekonomskih analiza i projekata. Do tada, njegovi sugrađani ne mogu računati ni na povećanje penzija, ni na povećanje plata. Razlog – norme sporazuma Srbije sa MMF-om koje vladi praktično zabranjuju da rešava socijalne probleme ili da bar pokuša da prihode građana dovede u sklad sa tempom iflacije. Zanimljivo je da se pitanje o reviziji sporazuma sa MMF-om (kao što je to učinila vlada Grčke na čelu sa Aleksisom Ciprasom) ne poteže ni u stručnoj javnosti, a pogotovo ne u vladajućim krugovima. Kako pokazuje izjava Stojana Stamenkovića, Srbima ostaje samo da iščekuju kraj 2017. godine kada treba da istekne dejstvo sporazuma sa MMF-om.

On što je karakteristično – sama socijalno-ekonomska situacija u Srbiji ne izgleda toliko tužno da bi bilo neophodno da vlada Aleksandra Vučića zamrzava povećanje penzija i plata. Prema priznanju tog istog koordinatora istraživačkog projekta makroekonomskih analiza i tendencija, prema preliminarnim ocenama priliv u državni budžet tokom prvog kvartala tekuće godine može biti iznad očekivanog za 5-10 milijardi dinara. Međutim, sporazum sa MMF-om je postignut na taj način da se dopunski priliv budžeta automatski usmerava na isplate za gašenje spoljašnjeg duga – to jest, tim istim kreditorima.

Ako nastavimo da poredimo prioritete srpske i grčke vlade (ne baš ugodne za Beograd), onda treba istaći još jednu okolnost. Kabinet Aleksandra Ciprasa prisiljen je da deluje u kritičnim uslovima koje su dosledno stvarale prethodne vlade. Ali grčka vlast čak i u takvoj situaciji traži mogućnost i što je najvažnije pokazuje odlučnost, da revidira postojeću praksu uzajamnih odnosa sa Evropskom komisijom. Evropskom Centralnom Bankom i MMF-om – iako nad tom zemljom visi mnogo veći spoljni dug (samo krediti “trojke” poslednjih godina iznosili su preko 250 milijardi eura). U Srbiji se nepromenjivost političkog kursa prati, u krajnjem slučaju od 2008. godine (od ostavke vlade V. Koštunice). I čitavo to vreme zemlja gazi na jedne te iste kreditne grablje – videći u MMF-u i drugim međunarodnim finansijskim institucijama maltene jedini izvor ekonomskog razvoja i istovremeno praktično priznajući ekonomsko ropstvo u koje je upao Beograd.

Naravno, naivno je očekivati od kabineta Aleksandra Vučića da preko noći progleda i krene u zajednički front sa Aleksisom Ciprasom. Očigledno  drugačiji je i mentalitet i odgovornost pred biračima. Međutim, neke regionalne paralele jednostavno se nameću. Na Balkanu se krajem osamdesetih godina pojavila zemlja koja je ubrzanim tempom, bez obzira na socijalne gubitke i siromaštvo stanovništva, isplatila spoljni dug – tim istim zapadnim finansijskim institucijama. To što se dogodilo nešto kasnije, uključujući i vođu te zemlje – Nikolaja Čaušeskua – dobro je poznato…

No, vratimo se u današnju Srbiju. U zemlji postoje realni izvori za finansijsko ozdravljenje države, osim ubrzanih isplata dugova prema MMF-u. Oni se ogledaju u diversifikaciji spoljnopolitičkog i spoljnoekonomskog kursa, u aktivnijem priključivanju investicionim projektima različitih (a ne samo iz EU kruga) kompanija, u realizaciji već postojećih sporazuma – u tom smislu i sa Rusijom – koji mogu srpskim partnerima predložiti ugodne ekonomske projekte koje ne vezuju Beograd ropskim uslovima i zahtevima.

Upravo takvu strategiju je, po svemu sudeći, odlučila da primeni Grčka. Formalno se ne opredeljujući za namere da se raskine sporazum sa MMF-om i izađe iz evrozone, Atina pokušava da aktivnije manevriše i traži izlaske na nova tržišta. Upravo je grčka vlada iznedrila krilaticu koja je u skladu sa raspoloženjem u Srbiji: “Mi smo levičarska vlada. Ako moramo da biramo između defolta MMF-a i izdaje naroda, mi nećemo imati ni trunku sumnje”.

Pored toga, ne treba precenjivati ni snagu i jedinstvo samih kreditora. Kako se veoma slikovito izrazio francuski politikolog Korali Delom u intervjuu francuskom Le Figaro “razmere dugova i deficit budžeta – jedina je stvar koja danas uznemirava Evropu koja se pretvorila u istinsku političku “crnu rupu”. “Evropska monetarna unija vene iz dana u dan. Otupeli “evropejci” više ne shvataju šta ih čeka” – podvlači Koreli Delom i zaključuje: “Sa ekonomske i političke tačke gledišta Evropska Unija predstavlja “sferični fijasko u vakuumu” – sa bilo koje strane ga pogledaš, pred očima vidiš samo katastrofu”…

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *