Šta posle 16. marta?

Šta posle 16. marta?

14 marta 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

U nedelju, 16. marta negde već oko deset sati uveče Srbija će znati, preliminarno, koja je bila svrha raspisivanja vanrednih izbora. Da ne bude zabune, ko će činiti vlast zavisiće isključivo od (post)izborne matematike. Gde će se račun raditi: da li u beogradskim stranačkim centralama ili ispostavama diplomatskih misija zemalja koje oblikuju ovaj deo sveta prema sopstvenim nazorima, verujemo u nekom momentu javiće Vikiliks. Ili, neki „liks“ svakako. Kakogod bilo, treba da se zna da, ko god činio taj najavljeni „najširi društveni konsezus“, moraće ultimativno da nastavi Evro-Atlantski put, da provede sistemske reforme s vrlo bolnim posledicama po osiromašene građane Srbije, a da onima koji misle da će tim reformama lako do posla, treba reći da će taj segment na „poseban“ način da uredi najavljivani Zakon o radu-konačno, Srbija mora da bude (neo)liberalizovana i formatirana prema meri, ne građana Srbije, već stranog kapitala. Pardon, stranih investicija. I to je jedino kristalno jasno. Ukoliko se misli da će „široki društveni konsenzus“ da obezbedi legitimitet vlasti za „reforme“ koje slede, to je tek jedna od grandioznih iluzija „vlasnih“.

Kada bismo prethodno analizirali detaljnije, vrlo verovatno bismo stigli do liste „potencijalnih terorista, i onih koji pozivaju na bunt i nasilje“ stoga ne bismo baš da pomažemo u tome. Zašto pominjemo izvesnu listu? Samo finale nečega što liči na predizbornu kampanju, stranke su koncetrisale oko Ukrajine. Ne na način kako bi se očekivalo, recimo da se povede ozbiljna debata povodom stanja u Ukrajini i iskoristi makar s državničke pozicije fantastična prilika i izbori istina koja bi značila i pravdu za sve nas čije su živote i sudbine odredili NATO „presedani“ (prvo vojni, pa sledstveno tome i pravni). Ali, ne. Neko je s političke scene „upozorio“ da Srbiji može da se desi ukrajinski scenario, misleći prvenstveno na socio-ekonomsku situaciju Srbije. Da li (ne)vešto izrečeno upozorenje treba shvatiti kao pretnju-to je potpuno druga priča, bitno je da se tema iskoristila u potpuno druge svrhe i odjeknula kao poziv na uzbunu. Čuli smo, tako da će ovi izbori referendumski da opredele dve strane: one koji su za reformisanu Srbiju, i one druge pozicionirane oko „tajkuna“ i „ratnih huškača“. Vrhunac je bio kada je u jednom tabloidu osvanuo i „tajni“ dokument bezbedonosno informativne agencije o „pripremanju“ nasilnog svrgavanja vlasti na jesen tekuće godine.

Razumemo poruku: svako ko bude ozbiljno analizirao stanje srpskog društva, tražio transparentnost svih ugovora „zaštićenih“ od građana stepenom „strogo čuvane državne tajne, uostalom svako ko bure sabirao, oduzimao, i delio „potencijalne“ investicije i još usput postavio upitnim prošle i buduće privatizacije i stečaje-biće huškač „sirotinje raje“. Istini za volju, ne možemo reći da su izmislili toplu vodu jer je reč o primeni starog političkog trika: uterivanja „straha u kosti“. Međutim, SRBIJA je OBESPRAVLjENA I GLADNA bez najave da će se bilo šta u dogledno vreme tu promeniti-da li treba da podsetimo da se strah topi pred gladnim i potlačenim-ali o tome neki drugi put…

Stoga, ovde i sada odlučismo da se pozabavimo konkretnim pokazateljima koji potvrđuju sve prethodno (čak i među redovima) rečeno. Verujemo da će biti dovoljno da se pozabavimo tek nekim stavkama:

Prvo: Planirani budžetski deficit za tekuću godinu je 7, 1 odsto ili 2,4 milijarde evra. Prema izveštaju Fiskalnog saveta, potrebne su dodatne uštede od 0,8 do jedan odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) ili oko 300 miliona evra. Ovako postavljen deficit najveći je u redu država Istočne i Centralne Evrope i u odnosu na 2013, uvećan je za oko 0,5 odsto. Pored mera fiskalne konsolidacije koje je Vlada Srbije donela oktobra prošle godine od najmanje 2 odsto BDP, „stvarni domet predloženih mera je gotovo dvostruko manji ili 1-1,2 odsto“. Poslovanje javnih i državnih preduzeća koje Fiskalni savet definiše neuspešnim će i ove godine „koštati državu 1,7 odsto BDP ili 600 miliona evra. Plaćanje ovih obaveza je upravo i glavni razlog zbog koga će deficit u 2014. godini, i pored uvođenja solidarnog poreza na zarade preko 60 000 dinara i povećanja niže stope PDV (poreza na dodatu vrednost) sa 8 na 10 odsto da poraste umesto da se smanji. Što je još nepovoljnije očekuje se da javna preduzeća i bankarski sektor tokom 2014, naprave nove gubitke/obaveze za državu od najmanje 630 miliona evra koje će se plaćati tek od 2015. godine “, izričit je fiskalni savet.

Postavlja se pitanje da li je solidarni porez imao smisla? Realnost je uvedenu „meru“ demantovala u kategorijama opravdanosti, solidarnosti i humanosti, recimo kod porodilja, ljudi koji primaju „minimalac“, lekara…s obzirom da zarade i naknade u Srbiji redovno kasne, a onda (ili pred izbore) „odjednom“ stignu sve zaostale. Tako se ispostavilo da je porodiljama i građanima s „minimalcem“ na tekućem računu „pristigla“ masa novčanih sredstava bila i osnov za solidarni porez iako je teško logički objasniti kako neko ko prima oko 20000 dinara mesečno spada u kategoriju „oporezovanih“. Kasnije, vrlo verovatno zbog moguće štete za izborne rezultate, to je bilo izmenjeno na način da je osnov oporezivanja osnovna zarada. Lekarima, posebno specijalistima problem je ostao: „U ovom sektoru zaposleno je 130 000 ljudi, ali samo 17 000 vrhunskih stručnjaka ima platu veću od 60 000 dinara, koja je upravo smanjena za 20 odsto i dovedena u red onih koji nisu ni toliko stručni, ni školovani“, pritom onima koji imaju primanja iznad 100 000 solidarno je plata umanjena za 25 odsto. Ko su ti ljudi? Upravo specijalisti koji rade i najkomplikovanije i najteže zahvate, i tako ostvaruju i veliki broj prekovremenih sati. U Hrvatskoj koja je u sličnoj situaciji, kako nas obaveštava beogradski nedeljnik, hirurzi prekidaju operacije jer ne žele da državi „daju“ svoj prekovremeni rad. To je slučaj s Hrvatskom. U Srbiji, kako saznajemo prekovremeni sati „prevođeni“ su u slobodne dane. Onda i ne treba da čudi odliv naših najboljih kadrova, kao i dodatni rad istih stručnjaka u privatnim klinikama na koje upućuju svoje pacijente jer im se tako rad isplati. A šta je s pacijentima?

Sindikat lekara je tako 10. marta organizovao štrajk upozorenja i ne namerava da odustane od svojih prava. Iz Udruženja „Doktori protiv korupcije“ rešenje vide u smanjenju nemedicinskog osoblja „Problem je što su tu zaposleni partijski aktivisti kao činovnici ili na poziciji portparola, kojih sada ima više od specijalista“ kažu iz ovog udruženja. Tako je „solidarnost“ na delu prouzrokovala najavu masovnih štrajkova. Odgovor na to tehnička vlast je dala u formi obećanja novog modela najkasnije do „leta“ koji predviđa oporezivanje osnovne zarade, a ne prekovremeni rad. Porodiljama kojima stiže zaostala zarada, neće obračunavati solidaran porez. Sve to do leta (nekog) i sve to i pored upitnog smisla solidarnog poreza.

Drugo: projektovani budžet, za neke od ekonomskih analitičara je „račun bez krčmara“. Primera radi, projektovani prihodi od naplate PDV koji je povećan sa 8 na 10 odsto (za računare 20 odsto) trebalo je da popune budžet za „oko 50 milijardi više nego prošle godine ili u proseku svakog meseca za 4,1 milijardu više nego 2013 (…) u januaru ove godine naplaćeno je samo 34, 75 milijardi dinara. Za 1, 65 milijardi dinara manje“ u odnosu na isti mesec prošle godine. Samo u ovoj budžetskoj poziciji u startu već fali „projektovanih“ 5,75 milijardi dinara. Ne možemo reći da je izvesno da će se teško nadoknaditi ovaj zaostatak, ali s obzirom na trend teško je poverovati da će država uspeti da ostvari „projektovano“. Kredit iz Ujedinjenih Arapskih Emirata bio je predviđen u budžetu u iznosu od tri milijarde evra, za sada je (u jeku predizborne kampanje) Srbija dobila milijardu dolara. Ostatak predviđenog priliva u srpski budžet iz UAE, nismo saznali kad „dolazi“. Šta u slučaju da se i ovde radi o nerealnim očekivanjima?

Kako će država koja već „grebe“ po budžetskom dnu da „pokrije“ predviđeni priliv? Još nekim stezanjem kaiša? Solidarnim porezima? Otpuštanjima? Kolektivnim stečajem? Dakle, verujemo da je valjano pitanje s početka-šta posle 16. marta? Kada svi znamo da je Srbija poodavno država ponovnih (re)distribucija društvenog „bogatstva“ ali u korist elita i na sve veću štetu građana: „Ovde je bitka za to ko će držati kutlaču ili nož, a ne ko će puniti kazan ili mesiti pogaču koju valja deliti“, ističe profesor ekonomije na Filozofkom fakultetu Miodrag Zec za koga opasnost od „totalitarizma ili anarhije nije isključena (…) ukoliko strategijske promene izostanu u borbi za preraspodelu prevrnućemo kazan ili ćemo se potući za božićnu pogaču na Terazijama“, zaključuje profesor Zec. Šta će od ova dva biti posle nedelje, 16. marta…da prejudiciramo bilo bi u najmanju ruku „huškanje“ i krajnji pesimizam. Ovako, izbor je jasan a knjigovodstvena perspektiva potpuno neizvesna.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *