Шта пребези из антисрпских партија и НВО раде у кулуарима власти и националним институцијама?

Šta prebezi iz antisrpskih partija i NVO rade u kuluarima vlasti i nacionalnim institucijama?

24 septembra 2016

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Živimo u doba – kako je to najpreciznije rekao Kornelijus Kastrodijadis – „lobija i hobija“. Ako ne svi, onda sigurno mnogi, utonuli su u dubine vulgarnog individualizma, u kome skoro da je jedino bitan lični interes. Da se ne lažemo, oni su uvek igrali važnu ulogu u društvenim odnosima, ali nisu bila nebitna i uverenja. Tradicija, moral i ideologija nametali su neke granice. Tražio se kompromis, već zavisno od karakternih osobina i društvene klime, između ličnog i društvenog interesa. Sada su stvari otišle u egoističku krajnost. To se projektuje i na politiku ili tačnije pogotovo na nju. U partijama danas ima manje nego ikada ranije ideologije i entuzijasta, a više pukih lovaca na korist, i to čak i po cenu bagatelisanja nacionalnih interesa. Da se poslužim rečima Maksa Vebera, prevagnuli su „oni koji žive od politike“ (a bilo ih je nemalo i u njegovo vreme) nad „onima koji žive za politiku“.

IDEOLOŠKA IZNEMOGLOST

U drugoj polovini 20. veka – da se vratim pomenutom grčkom političkom misliocu (u mladosti i levičarskom aktivisti) – ogromna većina stranaka na Zapadu ušla je u proces koji je doveo do totalne „ideološke iznemoglosti“. One su se, uglavnom, pretvorile u „birokratske mašine“, koje imaju za cilj da – marketinškom veštinom, demagogijom, potkupljivanjem – privuku što više glasova. Ideologija je u toj igri manje-više ambalaža, a aktivisti su tzv. profesionalni politički radnici. Razume se, rečeno sada važi i za naše i druge istočnoevropske partije. Možda je neko kratko vreme posle sloma komunizma na evropskom Istoku, kao ranije na Zapadu, zasjala ideološka zvezda. No to vreme je odavno ostalo iza nas.

Naravno, ne znači da moderne stranke – ako ne sve bar većina njih – ne pokušavaju nešto da urade za zajednicu. U krajnjoj liniji, pogotovo kada su na vlasti, od sposobnosti njihovog vođstva da uveri građane u dobre namere pa i da postigne neke pozitivne rezultate, zavise perspektive partija. U pitanju su lobiji koji služe svojim vodećim „akcionarima“, ali nije isključena i želja da se nešto dobro učini i za građane. Zbog političkog opstanka, samorealizacije, mesta u istoriji – nije ni bitno. Štaviše, nekada je težnja ka postizanju pozitivnog društvenog efekta vrlo izražena. I danas postoje lideri koji žive za politiku, a ne prevashodno od nje. Stvari uglavnom nisu crne ili bele. No ponekad ipak jesu totalno crne. To je slučaj sa onim partijama koje su lobisti inostranih centara moći, a spremne su da brutalno gaze interese svojih nacija i država.

ANTISRPSKI LOBI

Najogoljeniji primer takve partije – zapravo strane antisrpske lobističke skupine – kod nas je LDP. Ta stranka – sa grupicom lažnih nevladinih organizacija sa kojima je tesno povezana – bila je i ostala transmisija stranih interesa. Doduše, izgubila je snagu, pa je danas samo senka onoga što je nekada bila. To se odrazilo i na značaj koji ima u očima onih koji su u LDP i pratećem NVO orkestru videli asistente u vezi sa otmicom Kosova i Metohije, potkopavanjem Republike Srpske i nacionalnog duha u samoj Srbiji, udaljavanjem Novog Sada od Beograda.

Brodolom LDP 2014. doveo je do drastično manjih kapaciteta njegovih domaćih „akcionara“ da zadovoljavaju lične interese. Nekome se i u takvim uslovima isplati da bude prvak i tog traljavog lobija, ali za doglavnike je deo kolača postao drastično manji. Stoga su se mnogi razmilili na razne strane. Trbuhom za kruhom. I pri tome ne mislim samo na direktno kurentnu poziciju u našem sistemu. Još važniji je njihov, kako bi oni verovatno sa evroatlantskim šmekom rekli – posredni „benefit“. Kada dođu na mesto koje nešto znači za funkcionisanje srpske države i društva, ponovo postaju interesantni stranim pokroviteljima, a to može da se manifestuje i kroz rađanje nekih novih partijskih ili drugih šansi u budućnosti.

PRAGMATIČNI JASTREB

Stigli smo tako do slučaja Bojana Đurića. On se uklapa u priču kao pogodan ogledni primerak. Za one koji ga se ne sećaju ili ga u moru njemu sličnih nisu zapazili: bio je funkcioner Beogradskog centra za ljudska prava, jedne od NVO koja je, makar dok je on bio njen deo, naglašeno zloupotrebljavala ideju građanskog društva delujući sa propagandnih pozicija u korist naroda sa kojima smo bili u ratnim sukobima tokom devedesetih. Da se time sada šire ne bavim, tu je bilo svačega, od širenja laži o osam hiljada ubijenih u Srebrenici pa nadalje.

Sa takvim drugosrbijanskim pedigreom Đurić ulazi u politiku i brzo postaje potpredsednik LDP, čije stavove je kao poslanik (2010-14) logoreično branio. Posebno bih istakao njegovo zalaganje za ulazak u NATO te kritiku vojne neutralnosti, za koju je 2012. rekao da je „mantra koja se ponavlja već dva-tri izborna ciklusa“. Ništa manje nije ga ljutila sklonost vlasti – po njemu, i one pre sredine 2012, a kamoli SNSovske – da uspostavlja „lažnu ravnotežu između Zapada i Rusije“. Za Đurića su izgleda najbolji prijatelji Srbije oni koji su na nju izvršili agresiju 1999. To je mislio dok je bio u LDP, a uveren sam da takav stav ima i danas. No mora da pazi kada i gde ga ispoljava. Za političku psihorelaksaciju mu služi Tviter, dok u medijima licemerno odrađuje ono što misli da mu koristi kod vlastodržaca.

Stvar je u tome da je Đurić, pošto je LDP 2014. postao vanparlamentarna stranka, brže-bolje pobegao iz starog društva. Setio se da ne valja ono što je gotovo do juče hvalio (a danas ga nije sramota da kuka nad problemom „naknadne pameti“ u Srba). Doduše, u pokušaju da sačuva obraz, gotovo da se zakleo da će ostati van politike. I da li je to učinio? Pogledajte njegove medijske nastupe u kojima vrvi od pohvala Vučiću. Kritika je namenjena drugima, ali onaj ko je najmoćniji u Srbiji uvek je hvaljen od prema njemu ne tako davno kritičnog Bojana Đurića.

NEUKI SAVETNIK

Nije njemu lako. Zasigurno se seća šta je nedavno govorio (zato sam namerno izabrao njegove geopolitičke stavove), a onda mu zapadne domaći zadatak da hvali najnoviji premijerov ekspozehttps://www.youtube.com/watch?v=B2JU9GnP7HM, u kome Vučić ističe vojnu neutralnost i potrebu vođenja izbalansirane spoljne politike. Sigurno to Bojana Đurića boli, ali profesionalno odrađuje svoje, isto kao kada je komentarisao događaje posle napada na Vučića u Srebrenici prošle godinehttps://www.youtube.com/watch?v=hW6m_l1T5l4. Taj borac za ljuska prava po receptu Nataše Kandić tada nije ni zucnuo o omiljenoj temi svog bratstva – izmišljenom srpskom genocidu, ali se zato u jeku odbacivanja laži o „genocidu“ od strane oficijelnog Beograda upinjao da istakne značaj regionalne politike premijera.

Kako bi i bilo drugačije kada je, nedugo pošto je napustio LDP – da citiram par rečenica koje podsećaju na nekadašnja saopštenja komunističkog establišmenta – „prihvatio poziv predsednika Privredne komore Srbije Marka Čadeža da bude njegov savetnik u poslovima korenite reforme PKS“. Hteo ili ne, mora da plaća ceh za taj „poziv“. Obično savetnik ima iskustvo u oblasti u kojoj nekoga savetuje. Tako je bar u razvijenim zapadnim zemljama, na koje Srbija želi da se ugleda. Međutim, Đurić se nije bavio ni radom u privredi, a kamoli da je neki ekspert iz domena delovanja privrednih komora u svetu, ali eto dat mu je delikatan posao da se bavi reformom naše. Lepo. No nakratko ostavimo Đurića po strani a pozabavimo se vlašću koja mu je to makar indirektno dopustila.

SVEOBUHVATNOST I RIZIK

SNS je proizašao iz SRS, na osnovu procene dela vođstva te stranke da je njen koncept borbe za zaštitu nacionalnih interesa i dolaska na vlast nerealan. U ocenu svega toga sada ne ulazim, bitno je reći da je SRS u odnosu na poredak koji je uspostavljen posle 5. oktobra bila tzv. antisistemska stranka, a one su, po pravilu, manje ideološki sterilne. SNS je, bez obzira što se ograničila na korito umerenih političkih tokova, u nasleđe dobila bar ponešto od toga. Nemalo njenih kadrova, iako „reformisanih“, bar pomalo su ostali „radikali“ kako u nacionalnom duhu tako i sklonosti da se sruši loš, kako se doživljavalo, „žuti“ sistem.

Bez obzira na proces koji je tu stranku približio evropskom političkom „mejnstrim standardu“, SNS je ipak ostala partija kivnih ljudi zbog socijalnih i nacionalnih poniženja Srbije. No, kao što to po pravilu biva, dolaskom na vlast, i tu je došlo do devalvacije značaja uverenja. Uz to, radi uspešnijeg snalaženja na vlasti, ta partija je postala otvorena za veliki priliv kadrova koji su u nju pohrlili da bi učestvovali u podeli kolača. Nedostatak funkcionera sa isksustvom na polju vođenja državnih i drugih sa njima povezanih institucija, kao i težnja da se stekne podrška što širih slojeva, doveli su do toga da SNS postane sveobuhvatna (catch up) partija, sa posledicama koje to ima. Ipak, SNS nije postala anacionalna i totalno idejno amorfna DS; tim pre ne antisrpski lobistički LDP. I oni koji su posle zadobijanja vlasti došli u njene redove ipak su najčešće ranije bili u DSS ili nekom drugom nacionalno i državotvorno opredeljenom krugu.

S druge strane – gle paradoksa – u državnim i drugim institucijama, na koje vlast ima neki vid uticaja, neretko na važna mesta dolaze nekadašnji pripadnici pa i antisrpski jurišnici „žute oligarhije“. Tako je od privredne do medijske sfere, a verovatno se radi o želji da se postigne još veći unutrašnji catch up efekat, a na spoljnom planu pošalje poruka u prilog demokratičnosti i otvorenosti za saradnju sa Zapadom.

SISTEMSKE BOMBE

Do neke granice i to ima razumljivu političku logiku, ali stvar postaje opasna kada se brod prepuni raznim Đurićima, odnosno kada ljudi baš toliko ekstremno antinacionalnog profila dobiju odgovorne dužnosti u strukturi koja ipak ima nacionalnu političku potku. Neko će reći – to i nije loše. Oni prodaju sebe, tj. zbog funkcija se odriču ekstremnog antisrpskog delovanja; pogledajte Bojana Đurića i njegove nastupe u medijima – ni reč u prilog NATO ili o izmišljenom genocidu u Srebrenici. Međutim, to je samo površina stvari. Dubinski se njihovim uvlačenjem u sistem postižu mnogo veći i višeslojni negativni efekti.

Jurišnici tzv. druge Srbije – formalno bivši kao i oni aktuelni – ravnodušni su prema srpskim nacionalnim interesima ili ih shvataju na perverzan način kao da je za nas dobro da se odreknemo KiM, suočimo sa prošlošću tako što bi priznali tuđu krivicu kao svoju a sopstvena stradanja pripislai izmišljenim žrtvama. Sve u svemu, vole svoju zemlju kao što se obično „voli“ neprijateljska, a mnogi iz tog tabora na neki način i lobiraju u korist stranaca. To je već i promovisanje laži o prirodi sukoba sa kraja prošlog veka, koje idu u prilog interesa NATO, Zagreba i Sarajeva, a kamoli nešto više. I šta onda možemo da očekujemo? Da oni koji su na to bili spremni sada u institucionalnim okvirima rade u srpskom interesu? Sumnjam. I to dok je situacija regularna, a zamislite da nastupi ratna nesreća.

Vidimo da naše okruženje postaje turbulentno, i ne može se odbaciti mogućnost da u nekom trenutku dođe do sukoba. Oni koji su se u nekoj fazi rada profesionalno angažovali u antisrpskim falangama u takvim okolnostima bi postali jako opasni. Predstavljaju potencijalne tempirane bombe. Da li o tome razmišljaju u vrhu SNS, koja ih vadi iz naftalina i postavlja u razne (polu)nezavisne institucije? Konkretno, kada se radi o Đuriću, da li je neko čitao njegov (koautorski) spis – Country specific report: Conflict settlement agreement Serbia (2007) – namenjen blaćenju Srbije i Srba u svetu, i to na omiljeni evroatlantski način tako što neki „pošteni“ Srbi „objektivno“ iznose tvrdnje po meri NATO centara moći, koji su na Balkanu, pretvarajući se da su mirotvorci, izvršili niz agresija a za zlo nabedili druge. To je ubedljivije nego kada oni sami pišu „istorijat“ nedavnih konflikata na našem prostoru.

REINKARNACIJA LDP

Ako je Marko Čadež ravnodušan zbog takvih (ne)dela ljudi koje zove da mu u vezi sa obavljanjem strateški važnih poslova budu saradnici – i tako samo dodatno ide na ruku pričama da je naša Privredna komora postala stecište nemačkih, hrvatskih i raznih drugih lobista – uveren sam nije ravnodušan Vučić, koji nastoji da u samoj Srbiji i oko nje razbije mozaik laži o našoj preovlađujućoj krivici za raspad Jugoslavije i ono što je u kontekstu toga usledilo. Ali borba za istinu o „Oluji“ i postavljenja raznih Bojana Đurića ne idu zajedno. Kome to još nije jasno, neka pažljivo pročita spis koji sam naveo (a dostupan je i na internetu) a, verujem, promakao je pažnji onih od kojih u krajnjoj instanci zavisi novopečena „privrednika“ karijera bivšeg potpredsednika LDP.

Po meni negativna, ali uobičajena postideološka „hobi – lobi“ tranzicija političkog života jedna je stvar, a nacionalno-državni nihilizam je nešto drugo. Hajde što se i kod nas prečesto samo živi od politike, a ne i za politiku – to je širom sveta rasprostranjeno – bitno je i kako se živi i radi, tj. da li se nanosi (ili je već naneta) šteta nacionalnim interesima. A u tom slučaju, da zbog drugih usluga nagrađuje takav model ponašanja, pa na neki način i da ga ohrabruje (slanjem poruke da se ne uzima za zlo ako se kompenzuje personalno usmerenom spremnošću na služenje), sadašnja vlast nema pravo. Inače smo džabe krečili žute zidove. Bez obzira što je SNS sačuvao i dosta toga nacionalnog, kada se u sistem ugrade razni pozajmljeni kadrovi anacionalne i antinacionalne provenijencije – ozbiljno se rizikuje da se stvari otrgnu kontroli. I bez toga ima suviše kompromisa na račun srpskih interesa, a sa tim na nekim poljima možemo da stignemo do sistemskog oživljavanja duha LDP iako je ta partija gotovo klinički mrtva i van vlasti.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *