ŠTA SMO DOČEKALI!

Tweet

Piše: Tatjana Poterjahin

Ovogodišnja ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu verovatno je izazvala više reakcija međunarodne javnosti nego što će sam tok takmičenja, kakvim god sportskim iznenađenjima obilovao, uspeti tokom naredne dve nedelje. Najverovatnije je da šok i jeste bio cilj, a ne slučajna posledica pseudoumetničnog performansa koji je, premda u ideološkom smislu bio sasvim predvidiv, donekle ipak nadmašio očekivanja.

Lejdi Gaga i Marija Antoaneta sa sopstvenom glavom u rukama, koketiranje sa pedofilijom, takmičari nepostojeće države Kosovo, obavezni dreg-šou, veoma slab ples i neuigranost praktično svih grupa koje su nastupile, Dionis koji peva loš pop i Zinedin Zidan usred svega toga: između vašara i „vouk” fantazmagorije, izdvojila se opskurna rekonstrucija Tajne večere.

Iako su, čak i ovdašnji obožavatelji globalizma već iste večeri požurili da nam objasne kako ova uznemirujuća i uvredljiva scena nije inspirisana Leonardovom slikom i hrišćanskim motivima, već delom „Gozba bogova” (kao da je to čini manje nakaradnom), ikonična predstava sa gojaznom jevrejskom lezbejkom na središnjem mestu zaprepastila je i povredila mnoge – mada ne sve – hrišćane širom sveta.

Shodno tome, usledilo je iznuđeno, mlako i neadekvatno izvinjenje organizatora, ostavljajući bljutav ukus u ustima, koliko i činjenica da se niko nije izvinio zbog parodiranja jedne davno pogubljene žene, no bilo bi naivno očekivati da globalna feministička oligarhija zaista vrednuje podjednako živote svih žena na svetu.

U našoj javnosti reakcije su – kao i na međunarodnom nivou – bile živopisne ali relativno ujednačene. Dok se jedan zanemarljiv procenat EU entuzijasta upinjao da prilično oskudan, umetnički bezvredan i moralno problematičan šou prikaže kao spektakl neviđenih razmera, koji samo „prosvećeni” razumeju, većina se podelila na one koji su uopšte gledali ovu ceremoniju i ostali zgroženi, i pojedince koji racionalnije troše svoje vreme. Ideja o bojkotovanju svega što ima bilo kakve veze sa propadajućom kulturom Kolektivnog zapada iz dana u dan deluje sve razumnije, stoga ostaje žal zbog toga što naši sportisti uopšte učestvuju na ovom takmičenju.

Isto važi za Pesmu Evrovizije, i sve druge globalističke manifestacije koje pomažu Zapadu da održi, makar i prividno, poziciju kulturnog hegemona. Napuštanje Zapada – i same ideje o Zapadu, kao jedinom mestu gde država, narod i pojedinac mogu da steknu afirmaciju – postaje nužni uslov oporavka svih nacionalnih kultura koje su pretrpele dugu okupaciju ili se još uvek nalaze pod njom. Naša kultura, nažalost, pripada kategoriji ovih drugih.

Otprilike paralelno sa opisanim događajem, u našem, domaćem kulturnom prostoru, odigrava se već danima jedna provokacija čiji se cilj i suština ne razlikuju od pariske travestije. Prethodne nedelje bilo je gotovo nemoguće obitavati na društvenim mrežama neuznemiren odista začudnim i bizarnim video-zapisima kojima voditeljka Pink televizije Jovana Jeremić nastoji da promoviše značajne ličnosti srpske istorije i našu kulturu. Premda bih mogla na različite načine da opišem lik i delo pomenute televizijske ličnosti, smatram da ovaj format ipak ne dozvoljava potrebnu količinu niti vrstu humora, pa ću se zaustaviti na formalnim karakteristikama.

Takođe, neću se baviti njenim ličnim motivima za učešće u ovoj neukusnoj parodiji, pre svega zato što ih ne poznajem, a onda i stoga što nisu važni. Kao što tobožnje odsustvo uvredljive „namere” organizatora Olimpijskih igara nije relevantno, pošto je osećaj uvređenosti subjektivna stvar – a kako smo od liberala naučili, i neotuđivo ljudsko pravo – tako je sasvim nebitno da li Jovana Jeremić svojim kostimiranim igrokazima zaista želi da afirmiše naš identitet ili da mu se naruga. Jer ljudi su uvređeni. Sa razlogom.

Ignorisanje nije rešenje

Jedan od čestih komentara sa kojim se susrećem kada nastojim da kritikujem ili analiziram neku negativnu kulturnu pojavu u stvari preporučuje ignorisanje kao lekovit metod za smanjenje društvenog efekta same pojave. Nema mnogo racionalnih zamerki na račun ove strategije, ukoliko bi zatvaranje očiju imalo domino efekat. Ali ga nema.

Sa druge strane, postoji još jedan razlog da se govori i piše o svemu što nas dotiče, ugrožava i vređa, pa sledstveno tome i o dostojanstvu našeg kulturnog identiteta. Zanemariti i ignorisati nekakvu televizijsku voditeljku, vlasnika te televizije, njihove aktivnosti na društvenim mrežama i, razume se, neprimeren televizijski program – ne predstavlja nikakav napor.

Ali činjenica je da se radi o voditeljki u čijoj emisiji na nedeljnom nivou gostuju predsednik Vlade, predsednica Skupštine ili sam predsednik države, o najgledanijoj televiziji u zemlji, o video-snimcima koji se danima neumorno dele tako da ih nije video praktično samo onaj koji nema društvene mreže, iako su velike šanse da ih je i njemu prijatelj, komšija ili član porodice pokazao. Jednostavno, ja mogu da ne vidim, ali će videti svi drugi. Bilo bi dobro kada bismo kolektivno razmišljali u suprotnom pravcu, ali ne razmišljamo – i to je realnost.

Ovo nije prvi put da Jovana Jeremić skreće pažnju na sebe ne birajući sredstva. No, ovoga puta stvari stoje nešto drugačije. Naš čovek voli da se šali, a pomalo voli i da se ruga, naročito gorima od sebe, stoga i ne čudi svojevrsna lakoća sa kojom može da profitira svaka budala, ako ume da izdrži porugu koja dolazi istovremeno sa nagradom za bivanje budalom i džakom za udaranje. Jeremićeva se izvežbala u tom izdržavanju, iskazujući gotovo vojničku disciplinu i doslednost.

Poigravanje istorijom

Svom gazdi, srpskom Ilonu Masku i velikom pronalazaču Željku Mitroviću, neprekidno dokazuje da mu veštačka inteligencija sa kojom se uporno bakće uopšte nije potrebna. Već poseduje svoj savršeni projekat, humanoidnog robota koji će da izvrši baš svako naređenje.

Plesaće kao karnevalska igračica, valjaće se po studiju, čak će se obući u uniformu Živojina Mišića ili odeždu kneginje Milice, nadograđenim noktima odguslaće nešto nesuvislo, držeći gusle sve vreme na zemlji, i smejaće se u lice ne samo onima koje ova neobjašnjivo infantilna igra vređa, nego i samom Živojinu Mišiću, kneginji Milici, Njegošu, i ko je već sledeći na redu da bude žrtva u ovom banalnom scenosledu.

Posmatrajući reprezentativni uzorak, procenat Srba koji u tim performansima ne vide uvredu zaista je opisiv samo terminom statističke greške. Zašto je, naoko bezazleno poigravanje istorijom izazvalo tako snažan odijum? Odgovor se naravno, nalazi u polju simbola i vrednosti. Neka sasvim anonimna mlada žena koja bi snimila ovakve filmiće bila bi kritikovana eventualno zato što nije prilagodila šminku ili frizuru nošnji i značaju uloge, ali teško da bi posmatrači doživeli ovakav osećaj oskrnavljenja, niti bi automatski u njen postupak učitali malicioznu nameru.

Problem je u tome što, hteli mi to ili ne, Jovana Jeremić danas u Srbiji jeste simbol – i to svega onoga što ne sme nipošto da se preklopi sa skupom vrednosti koje predstavljaju vojvoda Mišić, Milunka Savić, carica Milica ili Njegoš. Dakle, uopšte nije važno da li ona lično poseduje vrline kojima bi možda mogla i da zasluži kratku šetnju u arhaičnoj odeći, zato što je ona, kao entitet Jovana Jeremić, u ovom i svim drugim kontekstima, potpuno nevažna. Važno je ono što predstavlja, i ono što radi sa stvarima koje predstavljaju svetinje u kulturnom univerzumu srpskog naroda.

Mnoga deca se, na primer, svakog januara kostimiraju u Svetog Savu, i sa tim baš niko nema problem, ali zamislite, recimo, Josipa Broza Tita obučenog u arhijerejsku odeždu ili Pavelića u srpskoj narodnoj nošnji. Primeri su svakako estremni, ali tako funkcionišu odnosi između simbola različitih kategorija i vrednosti.

Pretpostavka da je do ovog neprijatnog simboličnog preklapanja došlo slučajno bila bi uveliko utešna, ali bojim se da bismo onda morali da poverujemo i da organizatori ceremonije otvaranja ovogodišnjih Olimpijskih igara zaista „nisu imali nameru da uvrede.” Takođe, morali bismo da zaboravimo rusofobni zaokret Željka Mitrovića, sve njegove „Zadruge” i „Elite” i svaku situaciju u kojoj nam je poručio da, ako nam se ne dopada njegova antihumana i antisrpska agenda, samo treba da promenimo program.

Međutim, postoji jedan problem sa ovim ingenioznim uputstvom za postizanje duševnog mira. Mi možemo na svim društvenim mrežama i televizorima da blokiramo nepoželjan sadržaj, ukoliko njegovu suštinu racionalno smatramo štetnom. Ali zabijanje glavu u pesak nije dovoljno onda kada naše srce oseća da smo uvređeni, povređeni, da je oskrnavljeno i izvrgnuto ruglu ono što volimo.

Da li biste mirno spavali sa saznanjem da neko, negde, pred stotinama hiljada drugih ljudi ismejava vaše roditelje, vašeg sina ili kćer, vaš dom, astal, celokupni vaš život, porodično ime? Da li bi vas umirilo to što ste promenili program, iako se on unedogled nastavlja, sve opskurniji i uvredljiviji?

Da li „zatvoriti oči”?

Zar ne pamtimo svi, i podsećamo se često, sa kakvim smo osećajem nemoći i besa gledali rušenje krsta sa kupole crkve tokom pogroma na Kosovu, opoganjene svetinje našeg naroda koje sada služe kao nužnici za pse? I kad isključimo televizor, te slike ostanu.

Pa ako smo geopolitički, vojno i duhovno bili nemoćni da sačuvamo svoje crkve, kuće i svoj narod na svim mestima gde smo hristoliko stradali, da označimo grobnice nevinih žrtava komunizma, čiji su nam se žreci takođe iz Beograda decenijama cerili u lice – a sada to čine i njihova deca – da li smo zaista nesposobni i otupeli toliko da sada baš svako može da nam se ruga?

I mi ćemo, psujući i negodujući sebi u nedra, čekajući novi talas poniženja, menjati programe, od RTS-a – gde je slučaj Srebrenice ove godine nazvan genocidom – preko Pinka – čija glavna zvezda i idejni genije danonoćno iznalaze nove načine da uvrede zdrav razum i pristojan ukus – sve do Netfliksa i HBO kanala koji će nam servirati isto to, samo upakovano malo urbanije, tako da bude po ukusu onima koji ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara smatraju umetničkim spektaklom.

Gde je dugme na daljinskom upravljaču koje ukida ovakve programe, ne samo za naše oči, već za celokupnu stvarnost? Neko bi šaljivo rekao da se ono nalazi kod Vladimira Putina. Ali bojim se da – imajući u vidu sav značaj geopolitičkih okolnosti za naš položaj u svetu – pitanje našeg identiteta ne može da rešava neko drugi. Mi zasigurno ne možemo sami da preokrenemo svetski poredak, no on se sastoji od bezbroj malenih čipova, a neki od njih su tako sitni da su jedva vidljivi iz globalne perspektive, ali žuljaju žestoko, kao šiljat kamenčić u cipeli.

Imamo li još dovoljno nacionalne, duhovne i moralne vitalnosti da svoj hod kroz istoriju poštedimo nepotrebnih neprijatnosti? Bojim se da bi samo potpuni bojkot svih sadržaja koje plasiraju više puta u ovom tekstu navedeni pojedinci i mediji predstavljao pozitivan odgovor. No, kako rekoh, zatvaranje očiju nema efekat domina, zato će borba protiv trovača u našem kulturnom prostoru morati da bude mnogo odlučnija i konkretnija.

Demagoški zaključak bez nagoveštaja strategije ili rešenja? Kao antropolog, pisac, izvan struktura moći i uticaja, ne mogu da ponudim više. Osećam se poraženo, i žao mi je zbog toga.

Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021), „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.

(Standard)

Tweet