ШТА СМО ДОЧЕКАЛИ!

Tweet

Пише: Татјана Потерјахин

Овогодишња церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу вероватно је изазвала више реакција међународне јавности него што ће сам ток такмичења, каквим год спортским изненађењима обиловао, успети током наредне две недеље. Највероватније је да шок и јесте био циљ, а не случајна последица псеудоуметничног перформанса који је, премда у идеолошком смислу био сасвим предвидив, донекле ипак надмашио очекивања.

Лејди Гага и Марија Антоанета са сопственом главом у рукама, кокетирање са педофилијом, такмичари непостојеће државе Косово, обавезни дрег-шоу, веома слаб плес и неуиграност практично свих група које су наступиле, Дионис који пева лош поп и Зинедин Зидан усред свега тога: између вашара и „воук” фантазмагорије, издвојила се опскурна реконструција Тајне вечере.

Иако су, чак и овдашњи обожаватељи глобализма већ исте вечери пожурили да нам објасне како ова узнемирујућа и увредљива сцена није инспирисана Леонардовом сликом и хришћанским мотивима, већ делом „Гозба богова” (као да је то чини мање накарадном), иконична представа са гојазном јеврејском лезбејком на средишњем месту запрепастила је и повредила многе – мада не све – хришћане широм света.

Сходно томе, уследило је изнуђено, млако и неадекватно извињење организатора, остављајући бљутав укус у устима, колико и чињеница да се нико није извинио због пародирања једне давно погубљене жене, но било би наивно очекивати да глобална феминистичка олигархија заиста вреднује подједнако животе свих жена на свету.

У нашој јавности реакције су – као и на међународном нивоу – биле живописне али релативно уједначене. Док се један занемарљив проценат ЕУ ентузијаста упињао да прилично оскудан, уметнички безвредан и морално проблематичан шоу прикаже као спектакл невиђених размера, који само „просвећени” разумеју, већина се поделила на оне који су уопште гледали ову церемонију и остали згрожени, и појединце који рационалније троше своје време. Идеја о бојкотовању свега што има било какве везе са пропадајућом културом Колективног запада из дана у дан делује све разумније, стога остаје жал због тога што наши спортисти уопште учествују на овом такмичењу.

Исто важи за Песму Евровизије, и све друге глобалистичке манифестације које помажу Западу да одржи, макар и привидно, позицију културног хегемона. Напуштање Запада – и саме идеје о Западу, као једином месту где држава, народ и појединац могу да стекну афирмацију – постаје нужни услов опоравка свих националних култура које су претрпеле дугу окупацију или се још увек налазе под њом. Наша култура, нажалост, припада категорији ових других.

Отприлике паралелно са описаним догађајем, у нашем, домаћем културном простору, одиграва се већ данима једна провокација чији се циљ и суштина не разликују од париске травестије. Претходне недеље било је готово немогуће обитавати на друштвеним мрежама неузнемирен одиста зачудним и бизарним видео-записима којима водитељка Пинк телевизије Јована Јеремић настоји да промовише значајне личности српске историје и нашу културу. Премда бих могла на различите начине да опишем лик и дело поменуте телевизијске личности, сматрам да овај формат ипак не дозвољава потребну количину нити врсту хумора, па ћу се зауставити на формалним карактеристикама.

Такође, нећу се бавити њеним личним мотивима за учешће у овој неукусној пародији, пре свега зато што их не познајем, а онда и стога што нису важни. Као што тобожње одсуство увредљиве „намере” организатора Олимпијских игара није релевантно, пошто је осећај увређености субјективна ствар – а како смо од либерала научили, и неотуђиво људско право – тако је сасвим небитно да ли Јована Јеремић својим костимираним игроказима заиста жели да афирмише наш идентитет или да му се наруга. Јер људи су увређени. Са разлогом.

Игнорисање није решење

Један од честих коментара са којим се сусрећем када настојим да критикујем или анализирам неку негативну културну појаву у ствари препоручује игнорисање као лековит метод за смањење друштвеног ефекта саме појаве. Нема много рационалних замерки на рачун ове стратегије, уколико би затварање очију имало домино ефекат. Али га нема.

Са друге стране, постоји још један разлог да се говори и пише о свему што нас дотиче, угрожава и вређа, па следствено томе и о достојанству нашег културног идентитета. Занемарити и игнорисати некакву телевизијску водитељку, власника те телевизије, њихове активности на друштвеним мрежама и, разуме се, непримерен телевизијски програм – не представља никакав напор.

Али чињеница је да се ради о водитељки у чијој емисији на недељном нивоу гостују председник Владе, председница Скупштине или сам председник државе, о најгледанијој телевизији у земљи, о видео-снимцима који се данима неуморно деле тако да их није видео практично само онај који нема друштвене мреже, иако су велике шансе да их је и њему пријатељ, комшија или члан породице показао. Једноставно, ја могу да не видим, али ће видети сви други. Било би добро када бисмо колективно размишљали у супротном правцу, али не размишљамо – и то је реалност.

Ово није први пут да Јована Јеремић скреће пажњу на себе не бирајући средства. Но, овога пута ствари стоје нешто другачије. Наш човек воли да се шали, а помало воли и да се руга, нарочито горима од себе, стога и не чуди својеврсна лакоћа са којом може да профитира свака будала, ако уме да издржи поругу која долази истовремено са наградом за бивање будалом и џаком за ударање. Јеремићева се извежбала у том издржавању, исказујући готово војничку дисциплину и доследност.

Поигравање историјом

Свом газди, српском Илону Маску и великом проналазачу Жељку Митровићу, непрекидно доказује да му вештачка интелигенција са којом се упорно бакће уопште није потребна. Већ поседује свој савршени пројекат, хуманоидног робота који ће да изврши баш свако наређење.

Плесаће као карневалска играчица, ваљаће се по студију, чак ће се обући у униформу Живојина Мишића или одежду кнегиње Милице, надограђеним ноктима одгуслаће нешто несувисло, држећи гусле све време на земљи, и смејаће се у лице не само онима које ова необјашњиво инфантилна игра вређа, него и самом Живојину Мишићу, кнегињи Милици, Његошу, и ко је већ следећи на реду да буде жртва у овом баналном сценоследу.

Посматрајући репрезентативни узорак, проценат Срба који у тим перформансима не виде увреду заиста је описив само термином статистичке грешке. Зашто је, наоко безазлено поигравање историјом изазвало тако снажан одијум? Одговор се наравно, налази у пољу симбола и вредности. Нека сасвим анонимна млада жена која би снимила овакве филмиће била би критикована евентуално зато што није прилагодила шминку или фризуру ношњи и значају улоге, али тешко да би посматрачи доживели овакав осећај оскрнављења, нити би аутоматски у њен поступак учитали малициозну намеру.

Проблем је у томе што, хтели ми то или не, Јована Јеремић данас у Србији јесте симбол – и то свега онога што не сме нипошто да се преклопи са скупом вредности које представљају војвода Мишић, Милунка Савић, царица Милица или Његош. Дакле, уопште није важно да ли она лично поседује врлине којима би можда могла и да заслужи кратку шетњу у архаичној одећи, зато што је она, као ентитет Јована Јеремић, у овом и свим другим контекстима, потпуно неважна. Важно је оно што представља, и оно што ради са стварима које представљају светиње у културном универзуму српског народа.

Многа деца се, на пример, сваког јануара костимирају у Светог Саву, и са тим баш нико нема проблем, али замислите, рецимо, Јосипа Броза Тита обученог у архијерејску одежду или Павелића у српској народној ношњи. Примери су свакако естремни, али тако функционишу односи између симбола различитих категорија и вредности.

Претпоставка да је до овог непријатног симболичног преклапања дошло случајно била би увелико утешна, али бојим се да бисмо онда морали да поверујемо и да организатори церемоније отварања овогодишњих Олимпијских игара заиста „нису имали намеру да увреде.” Такође, морали бисмо да заборавимо русофобни заокрет Жељка Митровића, све његове „Задруге” и „Елите” и сваку ситуацију у којој нам је поручио да, ако нам се не допада његова антихумана и антисрпска агенда, само треба да променимо програм.

Међутим, постоји један проблем са овим ингениозним упутством за постизање душевног мира. Ми можемо на свим друштвеним мрежама и телевизорима да блокирамо непожељан садржај, уколико његову суштину рационално сматрамо штетном. Али забијање главу у песак није довољно онда када наше срце осећа да смо увређени, повређени, да је оскрнављено и извргнуто руглу оно што волимо.

Да ли бисте мирно спавали са сазнањем да неко, негде, пред стотинама хиљада других људи исмејава ваше родитеље, вашег сина или кћер, ваш дом, астал, целокупни ваш живот, породично име? Да ли би вас умирило то што сте променили програм, иако се он унедоглед наставља, све опскурнији и увредљивији?

Да ли „затворити очи”?

Зар не памтимо сви, и подсећамо се често, са каквим смо осећајем немоћи и беса гледали рушење крста са куполе цркве током погрома на Косову, опогањене светиње нашег народа које сада служе као нужници за псе? И кад искључимо телевизор, те слике остану.

Па ако смо геополитички, војно и духовно били немоћни да сачувамо своје цркве, куће и свој народ на свим местима где смо христолико страдали, да означимо гробнице невиних жртава комунизма, чији су нам се жреци такође из Београда деценијама церили у лице – а сада то чине и њихова деца – да ли смо заиста неспособни и отупели толико да сада баш свако може да нам се руга?

И ми ћемо, псујући и негодујући себи у недра, чекајући нови талас понижења, мењати програме, од РТС-а – где је случај Сребренице ове године назван геноцидом – преко Пинка – чија главна звезда и идејни геније даноноћно изналазе нове начине да увреде здрав разум и пристојан укус – све до Нетфликса и ХБО канала који ће нам сервирати исто то, само упаковано мало урбаније, тако да буде по укусу онима који церемонију отварања Олимпијских игара сматрају уметничким спектаклом.

Где је дугме на даљинском управљачу које укида овакве програме, не само за наше очи, већ за целокупну стварност? Неко би шаљиво рекао да се оно налази код Владимира Путина. Али бојим се да – имајући у виду сав значај геополитичких околности за наш положај у свету – питање нашег идентитета не може да решава неко други. Ми засигурно не можемо сами да преокренемо светски поредак, но он се састоји од безброј малених чипова, а неки од њих су тако ситни да су једва видљиви из глобалне перспективе, али жуљају жестоко, као шиљат каменчић у ципели.

Имамо ли још довољно националне, духовне и моралне виталности да свој ход кроз историју поштедимо непотребних непријатности? Бојим се да би само потпуни бојкот свих садржаја које пласирају више пута у овом тексту наведени појединци и медији представљао позитиван одговор. Но, како рекох, затварање очију нема ефекат домина, зато ће борба против тровача у нашем културном простору морати да буде много одлучнија и конкретнија.

Демагошки закључак без наговештаја стратегије или решења? Као антрополог, писац, изван структура моћи и утицаја, не могу да понудим више. Осећам се поражено, и жао ми је због тога.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

(Стандард)

Tweet