ŠTA SU ZORAN ĐINĐIĆ I SLOBODAN MILOŠEVIĆ poručili ALEKSANDRU VUČIĆU?
11 marta 2023
Pažnji površnijih poznavalaca ovdašnjih prilika, toj neobično žilavoj sorti javnih analitičara, nije promaklo da je poprilična količina istorijske ironije sadržana u okolnosti da su se Slobodan Milošević i Zoran Đinđić, ti neprijatelji za života, datumima svojih smrti – 11. i 12. mart – oslonili jedan na drugog.
Spomenutu ironiju, uostalom, zaista nije teško uočiti. Jedan do drugog u nekrolozima a s jedne strane diktator Milošević, dok je s druge prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić; kao da i u vreme tog diktatora Miloševića nije bilo izbora kojima demokratski legitimitet svojim učešćem, pored ostalih, nije pružao i sam Đinđić. Pa su samim tim i neki drugi premijeri Srbije pre njega bili demokratski izabrani, ma koliko nam se sviđali ili ne.
No to je neka druga tema, koja ne menja činjenicu da su Miloševićevi mediji optuživali Đinđića, lažno ili ne, i to je sada sporedno, da je pozivao NATO da bombarduje našu zemlju. I činjenicu da je Đinđić svojom energijom i organizacijom, ako ne glavna privlačna snaga kao Vojislav Koštunica, bio glavni motor petooktobarskih promena koje su Miloševića srušile s vlasti.
Uz izdašnu pomoć Zapada; doduše, pokazaće se, više je to bila investicija od koje su očekivali profit, pa i u vidu bespogovorne predaje Kosova, nego velikodušna i dobronamerna bespovratna pomoć. Kad smo kod toga, „Vašington post“ je još 11. decembra 2000. takvu pomoć Amerike „kampanji izgradnje demokratije u Srbiji“ kvantifikovao na iznos od 41 miliona dolara – „oko 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion za 2000“ – dok je Vilijam Montgomeri, potonji ambasador Amerike u našoj zemlji koji je novcem američkih poreskih obveznika u vreme promena upravljao iz svoje baze u Budimpešti, priznao, kada je otišao u političku penziju, i da je ukupna suma bila znatno izdašnija. Navodno, oko 100 miliona dolara.
A posle tako kupljene političke promene – što ne znači i da ona nije bila neminovna, naime, nikakav novac ne može da okupi onoliko naroda koliko njegova želja i potreba da dođe do promene kao što je to bilo 5. oktobra 2000 – između Miloševića i Đinđića isprečila se i Đinđićeva odluka da Miloševića izruči Haškom tribunalu. I to na Vidovdan, što Đinđiću nisu oprostili ni oni koji taj praznik poštuju mnogo više nego Miloševića.
Da bi posle tragičnog streljanja Zorana Đinđića na ulazu u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. bila izrečena i teška optužba, istina, nikad potvrđena, da su u taj zločin umešani čak i članovi Miloševićeve najuže porodice.
Oni koji su optuživali Đinđića da ubija svoj narod optuženi su da su ubili Đinđića. Krug mržnje je time zatvoren. Ne samo da među njima nema ničeg zajedničkog nego, povrh toga, ne može da bude ni pomirenja.
Uostalom, ide dalje ova logika i prema dalekosežnijim projekcijama, jedan nas je uveo u sukob sa čitavim svetom, drugi je hteo tamo da nas vrati. Ali smo ga mi, to jest Srbi, naopaki kakvi jesmo, ubili da bismo ga sprečili da nas odvede među sav taj normalan svet. Tako nekako, glupo, ali deluje ubedljivo onima koji žele da u to budu ubeđeni.
Ili nastoje da ubeđuju, tako da i sada, 20 godina kasnije, pišu o „Đinđiću i smrti normalizacije“ i sa čežnjom podvlače razliku između društava koja su se upisala „u taj mejnstrim relativizovane evropske normalnosti“ koji podrazumeva da se bude „unutra, u EU, NATO-u, Šengenu“, i Srbije koja je „tragično kasnila“ a „nakon ubistva Zorana Đinđića, to kašnjenje je moglo samo da se povećava“; i tvrde da je žarko želeo da „uz podršku Evrope i SAD reformiše zemlju“ nakon rata „koji je u najvećoj meri sama izazvala“, da je bio „svestan da politika kontinuiteta u odnosu na Miloševića vodi Srbiju u novu istorijsku stranputicu“ i tako dalje.
Istina je, naravno, mnogo (do potpuno) drugačija. I nije slučajno što je vrlo mnogo truda uloženo da je ne primetimo, jer samo sloga Srbina spasava. I obrnuto.
Elem, svi se sećamo čuvene opomene Slobodana Miloševića, izgovorene u poslednjem predsedničkom obraćanju građanima Jugoslavije 2. oktobra 2000. godine, da bi „svakome (…) trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“.
Ali se malo ko još seća da je do istog podatka došao i Zoran Đinđić. I da je o tome i javno govorio u danima koji su prethodili atentatu.
„Meni je jako žao što su kod nekih ljudi u Evropi i svetu dobri Srbi i demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje, što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova… Mislim da je vreme da prestane primena dvostrukih standarda… Kako to da nije vreme za vraćanje Srba na Kosovo, a uvek je vreme za sprovođenje odluka Haškog suda“, upitao je Zoran Đinđić u intervjuu frankfurtskim „Vestima“ kad je u februaru 2003. tamo bio zbog donatorske večeri za Hram Svetog Save.
Pa u intervjuu Radio-televiziji Republike Srpske 21. februara, datom u Banjaluci u koju je otišao uprkos zahtevu američkog ambasadora da prvo ode u Sarajevo, simbolika tog zahteva bila je i tada očigledna kao i danas: „Ako moji prijatelji u svetu kažu, e, sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna i podržite me u tome, a oni kažu, ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji.“
I u „Večernjim novostima“, samo nekoliko dana pred smrt, objašnjavajući da je „Kosmet za mene državni prioritet broj jedan“, te da je „status Kosova, u stvari, status Srbije (…) a ja sam izabran da branim interese Srbije“, odgovorio je i na pitanje da li bi, „zbog promenjene pozicije, Zoran Đinđić od demokrate mogao postati ‘novi Milošević’ i velikosrpski nacionalista“.
„Dokazuje se“, odgovorio je Zoran Đinđić u svom, ispostaviće se, nažalost, testamentarnom obraćanju, „da su moji stavovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad sam postao srpski nacionalista. Time se, u suštini, tvrdi: da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju. Ali sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ponudio – neoborivi.“
Ovako je govorio Zoran Đinđić.
Da bi posle njegove smrti njegovi samozvani naslednici, koji su nasledili Đinđićeve pozicije u partiji i državi, ali ne i Đinđićevu politiku, ti kidnaperi njegove politike i falsifikatori njegovog nasleđa, pokušali da nas ubede, i to čine, evo, već 20 godina, da je Zoran Đinđić radio po meri njihovog shvatanja da je normalno predati svoju zemlju, dok je nenormalno boriti se za nju.
Istina je suprotna. I Zoran Đinđić, kao i Slobodan Milošević pre njega, uostalom kao i Vojislav Koštunica nakon njih kad je došao u istovetnu situaciju, bio je na istovetnom stanovištu da ne sme da preda ono što se predati ne sme.
I da je zbog toga sukob sa Zapadom – neminovan. Razume se, bez srljanja u konflikt, znači, miloševski mudro, pri čemu međutim ne sme da se zanemari prilično važna činjenica da ta mudra politika Miloša Obrenovića nije podrazumevala i odricanje od teritorije i suvereniteta Srbije. Naprotiv.
Što se toga tiče, dakle, svaki srpski lider došao je do istog zaključka. Uostalom, inače ne bi ni mogao da bude srpski lider nego samo bedni saradnik u sprovođenju tuđih, antisrpskih interesa.
Pa otuda i zapažanje koje deluje ekstravagantno umesto da je očigledno, naime, nacionalni konsenzus i nacionalno pomirenje zapravo su ostvareni. Ma koliko to čudno zvučalo i ma kako čudnim putem to bilo postignuto, a poneko će podsetiti i da jesu čudni putevi Gospodnji. Naročito kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
Dok je ono obilje propagande, kojoj smo konstantno izloženi, i poslužilo svojoj svrsi da od drveta ne primetimo šumu. Da ne uvidimo da o onom najvažnijem pitanju nema razlike već ima saglasja, i to bez ikakvog prethodnog usaglašavanja; najzad, baš zato čovek koji je izručio Miloševića i nije imao ništa protiv što su ga uporedili s Miloševićem kad se i sam našao pred istim izborom između potčinjavanja i suprotstavljanja Zapadu.
I to je, da drugačijeg izbora nema kada je izbor ovakav, poruka koju Aleksandru Vučiću danas upućuju i Slobodan Milošević i Zoran Đinđić. Namere Zapada nisu se promenile u poslednjih četvrt veka. Ne sme da se promeni ni odgovor koji na to stiže iz Srbije.
(Nikola Vrzić/RT Balkan)
KOMENTARI
17 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
Novica says:
Vučić je najbolji predsednik, obojica mu nisu ni do palca na nozi
Kosovac says:
Nikola Vrzić, …..Odlično pišeš Srpski, ali si ovog puta debelo omanuo. Pokušao si Zorana Đinđića da izjednačiš sa Slobodanom Miloševićem. Poslovica kaže da si „izjednačio šeširdžiju sa bogom“. Sa time ipak nije uspeo tvoj pokušaj da deo Miloševićeve veličine prebaciš na glavu stranog agenta i plaćenika Zorana Đinđića. ………………..Izgleda da još niste 100 puta ponovili laž da Đinđić nije zahtevao nastavak bombardovanja Srbije.
Gagi says:
Malo je Vrzic skratio ovaj period zapadnih "namera". Svoj tekst je smestio u kontekst devedesetih i kasnijih dogadjanja. Javno i otvorena slamanje Srbije pocinje od divljackog atentata i ubistva Kralja Aleksandra. Nesto ranije smo takodje brutalno napadnuti od katolika u I ratu. U II ratu znamo kako smo prosli sa "saveznickim" bombardovanjima kao i devedesetih. Posle tog rata nam stizu "oslobodioci" koji ubijaju i streljaju "svoj" narod za njihovo dobro, cupaju im brkove i odvode na Goli otok. Odmah skracuju Srpske pobede u vidu novih granica i pokrajina pa teraj tako dalje do devedesetih. Od devedesetih nece vise da budu Jugosloveni vec postaju "Srbi", naravno da su se starih kolonizatorskih zasluga odrekli jer su ih u prethodnom zivotnom periodu dovoljno zivotno unovcavali. Stiglo je vreme za novu intelektualnu gimnastiku i izmisljanje "Srpskog patriotizma", od istih onih koji su prethodno bili ljuti protivnici istog i sekli ga u korenu. To glumatanje su vremenom sve vise prihvatali sa ozbiljnoscu pa su tako poceli licno da se ponasaju. A onda im je katolicki nalogodavac porucio, da se sa njim poslovni ugovor ne raskida jednostrano i na svoju volju. Koliko god dusa bolela i cast bila pogazena dogovor i nalozi se moraju postovati do kraja. Necijeg kraja.
Dijana says:
ŽIVEO NAS PREDSEDNIK VUČIĆ
Novica says:
VUČUĆU NAJBOLJI SI, DOLE DOS
milorad5 says:
Zapad i dalje nasrće na našu naciju i državu,evo ponovo je kampanja u toku.Ali ne peca se narod više,jer "SVE JE ISTO SAMO NJEGA NEMA",da upotrebim "parolu" NATO propagandne ekipe iz devedesetih.SVE JE ISTO BRE,iste pretnje ista prazna obećanja iste propagandne poruke i diplomatske "igrice",papiri,papiri,iznad stola,ispod stola,"neimenovani izvori" i "dobronamrni savetnici"...ZNATE ŠTA NIJE ISTO?....NEMA CNN-a:) PUKLI SU,NE SAMO OVDE NEGO I U AMERICI A I DIRIGENTI SPECIJALNOG RATA PROTIV SRBIJE SU PRAVILNO ZAKLJUČILI DA BI IH UPOTREBA CNN-a DEFINITVNO ODALA ČAK I KOD NAJGLUPLJIH SRBA,A I NJIHOVI AGENTI NE BI SMELI DA SE POJAVE NA GLAVNOJ PROPAGANDNOJ MREŽI JER BI IH ODMA ŽIGOSALI KAO IZDAJNIKE.I ZATO SU NAPRAVILI NEKOLIKO MALIH CNN-TV i svaka je zadužena za odredjeni deo balkana gde srbi žive.To se lepo i jasno vidi po dijalektu i akcentima SRPSKOG jezika kojim govore odabrani komentatori,za svako uvce probrani lažov,da deluje ubedljivije,takoreći NARODSKI:)Koja stoka je cela ta zapadna lopovska banda,sreća glupa stoka koju smo pročitali i čiju smo recepturu shvatili i srbi kao srbi:) je čak i u gusle ubacili.Jednom su ZAJB. ovaj narod ...5.oktobra i više neće nikada niko ovde da lomata svoj escajg i šerpe zbog "zapadne demokratije".Mogu oni čak i kristijan amampuzr ponovo da odmotaju iz zavoja za mumije ali nema više te laži koju mogu da prodaju ovde...Simpatično ..čak se ni taj veliki "borac za demokratiju" ne pojavljuje ovde više.Lažov je izgleda dovoljno intelignetan da ne želi više nikakvu vezu svoje karijere sa balakanom i srbima,odma bije prozvbval iza prethodne presne laži koje je servirala iz bosne,pametna kučkica je ta amampurova.NAJGORE JE PROŠLO BRAĆO SRBI ...BABA JE MRTVA I VEĆ JE U PAKLU A ODANDE NEMA IZLASKA NAZAD.ZATO OPUŠTENO I OČISTITE ORUŽJE DA SE POZDRAVIMO SA ŠIPTARIMA KAKO TREBA..KAD DODJE VREME ZA TO..ALI PRVO DA VIDIMO KAKO RUSI UBIVAJU AŽDAHU:)
Cp6a says:
He, he, za Milorada 5-ica.
Gagi says:
milorad5... Sve si lepo izneo i obrazlozio kako je bilo, jedino nam jos nisi objasnio da saznamo, ko je tu nasu propast sprovodio iznutra. KO su bili TI, gde su oni danas i da li se jos bave politickom glumom. Holivud je pravio razne filmove na razne teme da se narod zabavlja, da mu nije dosadno. Ovde kod nas smo takodje gledali razne politicke filmove, sa poznatim glumcima koji su imali nezamenljive uloge i u novim nastupajucim zabavljackim politickim "projektima". Ovde kod nas, ti glumci su bas isti kao u Holivudu, i oni su takodje nezamenljivi u novim filmovima i serijama. Ima doduse novih i svezih glumaca, mnogi su sa uspehom nasledili i nastavili roditeljsku tradiciju zabavljaca i narodnih opsenara. OPET, po ko zna koji put napominjem, treba pogledati i analizirati Srpsko nacionalno stanje od gubitka Srpske drzave 45-god do dana danasnjeg. Da vidimo i konstatujemo, koju i kakvu predstavu su ti "nasi" glumci odigrali, za cije ime i racun. Kao sto vidimo, predstava je bila dobra jer je narod zadovoljan sa svim svojim nacionalnim gubitcima i porazima. TO je SUSTINA. Nije sustina dolazak novih glumaca koji nam se vise svidjaju od starih i koji ce nam "NAJZAD" spasiti Pepeljugu od zlotvora. Kao sto vidimo, takav kraj reziseri nisu predvideli u ovoj nasoj predstavi.
Zeka says:
Gubitak srpske države tj Srbije kao subjekta medjunarodnog prava odigrao se mnogo pre "45-god", zapravo 1. decembra 1918. godine. Ali, gluvom govoriti i slepom predočavati jalov je posao.
Gagi says:
TAKO je Zeko, sve si u pravu. Srpski oslobodioci su raskucili drzavu, tako sto su izginuli za sve druge ponizene okolne narode. Vi komunisti ste nam doneli nacionalne blagostanje u Srbiji, je da.
Zeka says:
"...više neće nikada niko ovde da lomata svoj escajg i šerpe zbog "zapadne demokratije". - dobro napisano, a u aforizmu Moma Kapora stilizovano: "Nekad smo lupali u šerpe, sad se lupamo u glavu"!!! Samo, šta se to stalno vrzma u srpskim glavama, nikada niko neće moći da dokuči i raspetlja. Evo i danas u svim anketama Srbi ne odustaju od svoje južne pokrajine, a kada dodju izbori masovno glasaju za proEUropske stranke, što na vlasti, što u opoziciji! Kuvanje žabe i promena svesti daje svoje otrovne plodove, pa sada imamo opštu šizofreniju.
Petrovgrad says:
Đindjić je doveden sa zapada da od Srbije napravi Siriju, a od Beograda Damsk. Đinđić je bio pametan i veoma mudar političar pa se dogovorio sa Miloševićem da preuzme vlast i da sve to prođe kako je i prošlo bez krvoprolića. Zapad to nije mogao da proguta, da ih je prveslao.Zapadu nije stalo do toga da skinu Miloševića, već da izazovu građanski rat. Naši političari su to vešto izbegli i nasamarili zapad. Takve igre zapad nije oprostio Djindjiću što ih je namagarčio i zato su ga ubili. To ko je pucao, to će tek da se otkrije. Izići će sve na videlo, samo treba vremena.
Zeka says:
Ako je neko provocirao gradjanski rat, bili su to oni koji su način za svoj dolazak na vlast potražili na ulici. A o pameti i mudrosti Z. Djindjića dovoljno govori njegova višedecenijska zabluda o "demokratskom Zapadu". Kada se u praktičnoj politici uverio da je to bajka za lakoverne i budalaste, najpre je doživeo otrežnjujući šok (kao, uostalom i onaj neobavešteni Koštunica kasnije), a onda morao da svojim izjavama potvrdi da je Milošević bio u pravu. Naravno, mleko je već bilo prosuto, a krčag razbijen, za sve je bilo suviše kasno. Za njega i fatalno. Sada čekamo da li će isto biti i sa Srbijom koja je dozvolila da joj heroje odbrane love po stanovima, hapse i izručuju neprijateljskom kvazi-sudu kao prasiće.
Gagi says:
Naravno da ce sve biti isto. Sta se to znacajno u medjuvremenu promenilo da bi bilo drugacije. Isti "vrhovni" intelektualci koji svoje znanje SAMO mogu da plasiraju u Srbiji. Svetski poznati komunisticki biznismeni, naravno samo u Srbiji. Vrhunski umetnici, naravno ciljano programirani samo za Srpsku raju i njegove potrebe. Krediti, donacije i novcanik je naravno u njihovoj Evropi,samo brizljivo odabrani mogu da "usmeravaju" ovaj nas brod i da raspolazu tim novcanikom. Ostali intelektualci i mudri ljudi su se povukli u svoje zivote, dok ne prodje ova oluja i ne vide gde ce se ovaj nas brod sa narodnim gusarima nasukati.
Snežana says:
Ja sam mislila da ćeš nešto pametno da kažeš a ti se nalupa laži i neistine Gagi...
Gagi says:
Snezana... Niko te ne sprecava da na ovom slobodnom javnom mestu izjavis nesto kulturno i pametno. Sa nestrpljenjem cekam neku tvoju ozbiljnu misao.
Jedan tamo, ne znaš ga ti... says:
Bojim se, načekaćeš se a dočekati nećeš. Pogledaj "Novicu, Dijanu" i ostalu gamad, uključujući i ovu "Snežanu". Pogledaj im mucave "komentare", k'o kopitom i papkom pisane. Dok je takvih, ovde će vladati jad, čemer, očaj i beznađe. Svi bi oni šup*k za sendvič dali („da prostite“ poštovana gospodo stariji komentatori).