Шта то беше владавина права

Šta to beše vladavina prava

21 oktobra 2016

misa-djurkovic 657

Piše: Miša Đurković

Posle političkih promena 2000. godine Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica sukobili su se oko raznih pitanja, uključujući i raspodelu moći, ali i oko pravca i brzine promena u državi. Đinđić je zahtevao brze, kako je on govorio – suštinske reforme, pre svega u oblastima ekonomije i administracije. Koštunica je, međutim, bar u prvo vreme, insistirao na sigurnosti i stabilnosti kao osnovi za bilo kakav solidan i utemeljen razvoj. Pokušavajući da objasni svoju poziciju, najčešće je pominjao idiom koji zaista leži u temelju savremene liberalne demokratije i stabilnih zapadnih društava: vladavinu prava.

Suština vladavine prava jeste postavljanje okvira u kome su pravila ista za sve učesnike u ekonomskoj, političkoj i bilo kojoj drugoj utakmici. U kome se zakoni donose da bi predvidljivo i nearbitrarno regulisali odnose i konflikte i u kome se neselektivno primenjuju. Njihovu primenu garantuje nezavisno i objektivno pravosuđe, kao i efikasan i pravedan sistem sile, dakle policija.

Šesnaest godina kasnije, postavite sebi pitanje da li bilo šta od ovoga imamo u našoj zemlji? Odnosno, kako je moguće da država koja je prošla nekoliko kompletnih reformi pravosuđa i koja je sve to vreme pod direktnim nadgledanjem i usmeravanjem zapadnih sila, tako loše stoji s vrednošću koja bi morala da bude osnovna za demokratsku tranziciju?

Podsetimo, proces evropskih integracija nominalno bi morao da se vodi na osnovu kriterijuma koje je Unija postavila na samitima u Kopenhagenu 1993. i u Madridu 1995. Jedan od tri osnovna kriterijuma, razumljivo, jeste vladavina prava. U praksi, u sistemu uslovljavanja koji je Unija primenjivala prema ovom regionu i pre svega prema Srbiji, ovo osnovno pitanje uvek je potiskivano i nikada se o njemu nije vodilo računa. Zašto? Zato što su zapadne sile preko sistema uslovljavanja faktički nastavile da sprovode svoje geopolitičke ciljeve, odnosno da usmeravaju proces raspada Jugoslavije prema ciljevima koje su definisale još u drugoj polovini osamdesetih.

Evo poslednjeg primera – nedavno održanih izbora u Crnoj Gori. Deceniju unazad opozicija javno iznosi dokaze o kršenju izborne procedure, pretnjama, kupovini glasova i drugim nepočinstvima koje Đukanovićev režim primenjuje. Na prošlonedeljnim izborima, uz standardni repertoar prevara, prvi put u istoriji postojanja „Vajbera” i „Vots ap mesindžera”, na jednoj teritoriji oni su bili suspendovani. Uz to, usred izbornog dana organizovana je prevara s nekakvim „teroristima” koja se čitav dan vrtela po medijima, što je direktno uticalo na izborne rezultate i omogućilo Đukanoviću da izbegne čist poraz.

Ubrzo su se oglasili visoka predstavnica EU i komesar zadužen za pitanja proširenja da pozdrave izbore kao demokratske! Kakva crna demokratija?! No kao i u mnogim drugim slučajevima, važnija je bila izjava portparola NATO, koji je pozdravio rezultate jer smatra da će pobeda Đukanovića značiti kontinuitet atlantskih integracija Crne Gore. Koga briga što one idu suprotno volji naroda… Ako se doda propagandno ludilo u vidu optuživanja opozicije da ,,radi za Ruse”, postaje jasno zašto hladnoratovska logika obeležava delovanje ovih visokih zvaničnika. Ali šta bi sa kopenhaškim kriterijumima i s evropskim vrednostima od kojih bi vladavina prava morala da bude prioritet?

Vratimo se sada na jezivi slučaj Saleta Mutavog, koji je ovih dana nažalost više od svega pokazao u kakvom društvu i sistemu živimo. Kako je moguće da je čovek koji je pravosnažno osuđen kao kriminalac više od tri godine izbegavao da ode na robiju, da je u međuvremenu nastavio sa istim kriminalnim aktivnostima, da je terorisao upravu Partizana, itd? Hoće li iko da za to odgovara? Kako je moguće da u ovoj državi postoji kasta ljudi koja je iznad zakona i za koju ne važe pravila kao za nas ostale? Zašto neki mogu kući sa nanogvicom, a ostali moraju u zatvor? Uzgred, kako je moguće da nijedan političar nije pravosnažno odgovarao za sva silna dela za koja su hapšeni i dokazano optuživani?

Da se razumemo, svaka država ima neki oblik organizovanog kriminala, ali u relativno uređenim sistemima on je pod kontrolom i sam zna granice. A državni organi, uključujući i pravosuđe i policiju, rade na njegovom suzbijanju. Ako smo došli u situaciju da državno finansirani klubovi odaju počast osuđenom kriminalcu, i ako na košarkaškoj utakmici organizovane bande slobodno prete običnim posetiocima koji dolaze s decom, onda su te granice debelo pređene.

Nažalost, u izveštajima o napretku Srbije nećete naći te stvari niti stvarno insistiranje na uvođenju vladavine prava. Jedino što ih zanima jeste nastavak procesa prepuštanja Kosmeta, koji je direktno protivpravan; i u pogledu unutrašnjeg prava i u pogledu međunarodnog prava, uključujući i odluke Badinterove komisije, koje su oni sami doneli.

Bez vladavine prava nema mirnog i sigurnog života, kao što nema ni privrednog razvoja. Tu lekciju još nismo naučili. Nažalost, o tome više ne govori nijedan naš političar.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *