ШТА ВАШИНГТОН СМЕРА НА БАЛКАНУ?

ŠTA VAŠINGTON SMERA NA BALKANU?

24 oktobra 2021

Promene u svetu koje simbolizuje povlačenje Amerike i NATO saveznika iz Avganistana, a posebno način tog povlačenja, donele su i potpuno novu situaciju u odnosima među zapadnim saveznicima koja bi, kako već sada izgleda, mogla da ima ozbiljne posledice i po takozvani Zapadni Balkan. Suštinske promene u politici prema ovom regionu nije realno očekivati, ali osnovna promena će se osetiti u intenzitetu, agresivnosti i načinu prisustva i upletenosti zapadnih zemalja. To bi mogao da bude novi izazov za zemlje Zapadnog Balkana.



U posebno zanimljivom, ali i delikatnom položaju su Evropska unija (EU) i njene vodeće zemlje. Zvanični Vašington u promenama svojih strateških interesa polako politički i u velikoj meri ekonomski napušta EU, izuzev političkih interesa u Istočnoj Evropi. Američki državni sekretar Entoni Blinken je u nedavnom susretu sa zvaničnicima Evropske unije jasno stavio do znanja da je geostrateški fokus Amerike usmeren ka Indo-Pacifiku i posebno Kini, što znači da Vašington više ne vidi Evropu kao važnu na globalnom nivou.

Naravno, Amerika će vojnički ostati prisutna pre svega u Nemačkoj i Italiji, ali politički i ekonomski ona se „seli“ u druge delove sveta. Istovremeno, na mnogim skupovima i konferencijama minulih dana američki „eksperti“ bliski savetničkim krugovima Bele kuće ukazuju evropskim kolegama da za Ameriku Evropa više nije, najblaže rečeno, prioritet, i da će Vašington ostati aktivan samo u Poljskoj i Rumuniji koje smatra jedinim pouzdanim američkim i NATO saveznicima.

Borba za Balkan

Jedna od nada u Evropi je NATO savez koji bi trebalo da očuva zapadno jedinstvo. Ali NATO sve više gubi svoje dosadašnje mesto. Nedavno su Francuska i Grčka potpisale zaseban odbrambeni pakt. Potom je odmah Amerika obnovila i proširila stari odbrambeni ugovor sa Grčkom. Oba saveza očigledno su usmerena protiv Turske. A sve te zemlje su članice NATO pakta. Ako se sklapaju zasebni odbrambeni savezi među članicama Alijanse, i to protiv druge članice, onda se postavlja pitanje šta je uopšte ostalo od tog severnoatlantskog bloka?

U takvom geopolitičkom ambijentu EU i njene vodeće zemlje će svoju važnost pokušati da održe na Zapadnom Balkanu kao još jedinom prostoru gde i Evropska unija i njene članice mogu da budu primetne. Briselski klub u stvarnosti nema mnogo šta da ponudi izuzev iluzija o „evropskim integracijama“, mada sve zemlje Zapadnog Balkana zvanično žele da postanu članice EU. Ali, bez obzira na to, vodeće zemlje EU, pre svih Nemačka, već su krenule u intenzivnije, ili bolje rečeno agresivnije, prisustvo na Zapadnom Balkanu, što u mnogo čemu najavljuje ne rešenja problema nego izazivanja novih kriza. kao što to pokazuje slučaj još uvek nelegalno imenovanog visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini.

Kako sada stvari stoje, glavna meta tog nemačko-evropskog angažmana su Srbija i srpski nacionaloni korpus. Cilj je razbiti jedinstvo srpskog nacionalnog korpusa i tako izazvati novu-staru krizu. Jer samo ako postoji kriza onda stranci, u ovom slučaju Nemci i Evropljani, mogu da ostanu prisutni i da se predstavljaju kao „gazde“. Na taj način, EU i Nemačka, u gubitku svog značaja na globalnom nivou i za Ameriku, planiraju da održe svoju važnost. U operativnom smislu to je već viđeno, to je pročitana knjiga, ali verovatno je da će biti i nešto novo i to u Republici Srpskoj (RS). Veruje se, naime, da se interesi istočnog dela RS razlikuju od ostalog, pa će se na tome insistirati i pokušati razdvojiti RS, utoliko pre što je istočni deo fizički bliži Srbiji pa se procenjuje da je preko Srbije lakše uticati.

I, naravno, tu je i „večita tema“ Kosova i Metohije, mada u tom problemu EU nema dovoljno uticaja – to je „američka priča“.

EU i Nemačka se, u stvari, i dalje drže starog austrijskog koncepta iz 19. veka da je ključno razbiti srpski korpus jer su svi drugi lokalni zapadni klijenti slabi i mali. To se nekada zvalo balans lokalne moći koji je bio i ostao osnova spoljne politike Evrope i Zapada.

Amerika protiv Nemačke

Balkanske ambicije Nemačke i EU su, naravno, potpuno jasne zvaničnom Vašingtonu koji, iako praktično napušta veći deo Evrope, u toj evropskoj ambiciji vidi i svoju šansu ne samo za aktivnije prisustvo na Zapadnom Balkanu nego i zgodnu priliku za ugrožavanje i na kraju miniranje i ponižavanje te ambicije. Jedan od do sada vidljivijih primera je u Bosni i Hercegovini.

Nemačka je za visokog predstavnika u BiH poslala Kristijana Šmita, čiji je prvi važniji posao rešavanje nelogičnosti u izbornom zakonu koje se tiču predstavnika Hrvata. Šmit bi, naime, trebalo da realizuje staru nemačku ideju političke autonomije bosansko-hercegovačkih Hrvata. Time bi se, veruje se, izbeglo stvaranje trećeg entiteta u BiH, ali bi se omogućilo da Hrvati sami direktno šalju svog predstavnika u Predsedništvo BiH kako ga, što je prema sadašnjem zakonu, ne bi birali muslimani.

Ali, kako je to obelodanjeno, Vašington je odmah imenovao Metjua Palmera za svog specijalnog predstavnika za izborne zakone. I to samo za izborne zakone. On je odmah obznanio da ima sasvim drugačije ideje i očigledno je da Amerika želi da osujeti nemački koncept.

Prethodno je za specijalnog izaslanika Amerike za Zapadni Balkan imenovan Gabrijel Eskobar, na neki način balkanski starosedalac. Eskobarova profesionalna biografija, barem ono što je javno dostupno, sugeriše da Stejt department nije njegov jedini poslodavac i da je on čovek takozvanih specijalnih operacija. Službovao je i u Banjaluci i u Beogradu, što može da znači da će Srbi biti njegov Zapadni Balkan.

Povratak na mesto zločina

I onda dolazi do iznenadne promene američkog ambasadora u Beogradu. Novi ambasador je Kristofer Hil, diplomatski penzioner koji ima 69 godina. Hil je, međutim, kao i Eskobar, stari poznanik Beograda, a njegova diplomatska biografija svedoči da je takođe čovek specijalnih operacija. U Srbiji je upamćen kao jedan od ključnih ljudi tima Medlin Olbrajt u pripremi bombardovanja Srbije 1999. godine, pa bi se u slobodnoj interpretaciji moglo reći da je to „povratak na mesto zločina“. Na „mesto ljubavi“ se, kako je govorio Josif Brodski, čovek nikada ne vraća.

U medijskoj propagandi se Hilovo imenovanje nastoji predstaviti kako se Amerika „vraća na Balkan“ i kako tom delu sveta poklanja veliku pažnju. Ali, izuzev agresivnijih izjava, pretnji i ucena malo je verovatno da će ambasador Hil i specijalni izaslanik Eskobar bitnije promeniti realnost na terenu. Oni su ljudi starog vremena i njihovi metodi su se već pokazali kao destruktivni, ali i neefikasni. Njihova imenovanja, međutim, svedoče da Amerika nema novih ideja za Zapadni Balkan i da je na političkim pozicijama, barem kada je o Srbiji reč, iz devedesetih godina prošlog veka. A svet se, ipak, promenio.

Glavni posao Hila i Eskobara u Srbiji bi, po svemu sudeći, mogao da bude suzbijanje, pa čak i eliminisanje, uticaja Rusije i Kine. Srbija je samo sredstvo. Eskobar je službovao u Moskvi, a Hil je, kao ambasador u Južnoj Koreji i kasnije pregovarač sa Severnom Korejom, imao intenzivne kontakte sa kineskom političkom elitom. Na Zapadu, naime, još uvek dominira uverenje da je ceo Balkan njegov zabran, njegova interesna zona i da tu nema mesta za neke druge. Svet se, naravno, promenio, kao što su se promenile Amerika i njena moć.



U takvim okolnostima posebno je Srbija u delikatnom položaju. Uprkos svemu što se u skoroj prošlosti događalo, Srbija je pokazala spremnost da „okrene novi list“ u odnosima sa Amerikom. Ali, imenovanje ambasadora Hila i specijalnog izaslanika Eskobara ukazuje da Amerika još uvek „lista stare listove“ i da nije spremna za „novi“. Srbija se već uveliko otvorila i prema drugim zemljama, uspostavila bliske odnose sa novim-starim velikim silama, Rusijom i Kinom.

Utisak je da će Hil i Eskobar sada agresivnije vršiti pritisak da se Srbija opredeli po starom američkom sistemu „ili ste s nama ili protiv nas“. I, nije samo reč o Rusiji i Kini, nego i drugim zemljama, na primer Nemačkoj, Francuskoj i Turskoj. To je težak izazov za Srbiju. Ali tektonske promene su se već desile i malo je verovatno da bi moglo doći do ozbiljnijih promena u poziciji Srbije, mada će se generisane krizne situacije nizati jedna za drugom.

(Sputnjik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *