Šta vlast krije od naroda, a krije nešto veoma krupno

Šta vlast krije od naroda, a krije nešto veoma krupno

10 aprila 2013

Aleksandar PAvicPiše: Aleksandar Pavić

Zašto se “ultimatumom” naziva nešto što je samo uslov koji EU ispostavlja Srbiji – ako želi da jednog lepog, ali još nedefinisanog dana pristupi toj organizaciji? Čak se i sami Nemci, bar zvanično, ograđuju od ovakvog pristupa: “Spominjanje ultimatuma znači potpuno neshvatanje nemačke pozicije. Ultimatum jednostavno ne postoji, radi se o tehničkom procesu”, izjavio je izvestilac nemačkog Bundestaga za Srbiju i Crnu Goru Peter Bajer. On je, prema državnoj agenciji Tanjug, “objasnio da je i prilikom poslednje posete Beogradu i Prištini naglašeno da aktuelni saziv nemačkog Parlamenta radi do juna, da tada počinje letnja pauza i da će se nemački političari, nakon nje, baviti isključivo saveznim parlamentarnim izborima koji se održavaju u septembru. ‘Dakle’, zaključuje Bajer, ‘ne radi se ni o kakvom ultimatumu, već o cajtnotu’”.

Ima li pretnji

Naravno, ne treba da budemo naivni. Jedno je šta se govori iza zatvorenih vrata, a drugo šta se govori javno. No, to ne znači da nam vlasti ne duguju objašnjenje. Dakle, ako se iza “dobronamernih” ili, pak, “zabrinutih” reči koje dolaze iz EU, odnosno njene najmoćnije članice, ustvari kriju pretnje, nisu li nosioci najviših funkcija dužni da o tome obaveste javnost? Da je obaveste u čemu se sastoje te pretnje. Da će se iznenada povući novac iz zapadnih banaka koje posluju u Srbiji? Da će šiptarske ili neke druge teroriste “ohrabriti” da malkice pojačaju svoje “aktivnosti”? Ili nešto treće?

Ako su eventualne pretnje ove prirode, onda su, uz svo dužno poštovanje diplomatskog ponašanja i diskrecije, vlasti dužne da ih saopšte. Jer, narod ima pravo da zna ako je izložen pretnji neposredne ratne ili bar terorističke opasnosti ili, što je u današnjem svetu praktično isto – neposredne ekonomske kataklizme. I narodu se mora ponuditi izbor – da li je spreman da prihvati borbu, ili smatra da je “bolje rob nego grob”.

Pametna vlast bi upravo tako nešto i uradila. Ne samo radi potrebe mobilizacije svih društvenih i privrednih resursa, radi animiranja potencijalnih saveznika – već i radi efekta odvraćanja, makar on bio i minimalan. Neprijatelj se malo teže odlučuje na napad ako zna da ga čeka mobilisani protivnik. Ima tu još nešto: u današnjem svetu u kojem se sve polaže na što licemernije izlive “miroljubivosti”, “dobronamernosti” i “brige za opšte dobro” – javno obelodanjivanje činjenice da neki deklarisani “šampioni demokratičnosti i ljudskih prava” brutalno prete i ucenjuju neku državu ili narod, predstavljalo bi prvorazredni skandal, i ogroman udar na međunarodnu reputaciju zemlje ili organizacije koja se takvim pretnjama služi.

Kriju nešto loše po njih

No, ako ovakvih pretnji nema, onda nema druge nego doneti sledeći zaključak: da vlast nešto krije. I to nešto očigledno nije povoljno za nju. Zašto bi se inače, pragmatični kakve ih je Bog dao, odricali oruđa o kojem svaki vlastodržac pod pritiskom sanja: mobilizacije i homogenizacije stanovništva protiv spoljnog neprijatelja, makar i izmišljenog? Osim, možda, ako neke pretnje stvarno postoje – ali se više tiču njih samih, a manje naroda i države? Da li su možda sadašnji nosioci vlasti prihvatili neke posebne obaveze, a u zamenu dobili “preuranjene čestitke” tri sata pre zatvaranja birališta u drugom krugu predsedničkih izbora?

Ova sumnja bi možda bila samo puka teorija, pa možda čak i “nepravedna insinuacija” – da ponašanje samih vlasti nije dalo ozbiljne naznake za takvu mogućnost. Najpouzdanija naznaka, a ustvari najava da su birači (ponovo) prevareni, počela je da se pojavljuje još krajem prošlog leta, kada je, usled prvih pomena “bolnih ustupaka” koje će “morati” da napravi, postalo očigledno da je nova Vlada “naprasno” počela da tretira tzv. Borkove parafe – kao potpise, rečima poput onih da je Vlada “dužna da sprovede ono što su predstavnici prethodne vlasti potpisali u dijalogu sa Prištinom”.

Tomino ponašanje

Ovo uprkos predizbornih obećanjima poput ovog da “šta god da je (tadašnji presdednik Srbije Tadić) potpisao a da je na štetu Srbije to mene ne obavezuje”. Ili kad se, tokom sastanka sa ruskim predsednikom Putinom 11. septembra 2012. u Sočiju, Tomislav Nikolić pod budnim okom ruske i srpske proruske javnosti (kojoj je u velikoj meri i dugovao svoju pobedu) složio da “Ujedinjene nacije treba da imaju primarnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova da bi samo dve sedmice kasnije, pred Generalnom skupštinom UN, “propustio priliku” da ulogu UN u pregovorima o KiM uopšte i pomene.

Dakle, šta može da bude odgovor na to zašto se u Srbiji danas pitanje da li treba prihvatiti odricanje od najvažnijeg dela svoje teritorije, identiteta i, najverovatnije, nacionalnog bogatstva, u zamenu za jedno neodređeno, ničim obavezujuće “obećanje budućeg obećanja” – tretira kao izbor maltene između života i smrti, odnosno gladi?

Zašto se izbor (ne)učlanjenja u jednu običnu međunarodnu organizaciju tretira kao “ultimatum”? Da li je ipak reč o posledicama koje čekaju ne toliko Srbiju nego one koji su možda obećali više neto što su u stanju da ispune? I da ti isti svoje strahove od dolaska đavola po svoje sada projektuju na celu naciju, kako bi, poput pokvarenih bankara sa Vol strita, svoje gubitke socijalizovali – a dobitke, kako je i red, privatizovali. Kada nam neprekidno predstavljaju izbor koji faktički glasi “Evropa ili smrt” – treba se zapitati: čija li im se to smrt priviđa? I zatim tražiti odgovor.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vido'je says:

    Tačno tako!!! Nije moglo istinitije i tačnije da se objasni!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *