Piše: Petar Akopov
Rat u Ukrajini se nastavlja – i uskoro će postati jasno kojim tempom će se odvijati nova faza građanskog rata u ovom zapadnom delu Ruskog Sveta. Pregovori u Berlinu ministara inostranih poslova Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske neće moći da zaustave rat – sada sve zavisi samo od toga shvataju li u Kijevu pred kakvi izborom se oni nalaze.
Pre šest dana, u članku Počelo odbrojavanje do početka drugog ukrajinskog rata upozorili smo da sama logika događaja ukazuje na kretanje Ukrajine ka obnavljanju potpunih borbenih dejstava. Nažalost, tako se i desilo – tenkovske bitke, granatiranja i bombardovanja postali su u poslednjim danima uobičajen prizor na različitim delovima fronta. U prošli četvrtak veče Vladimir Putin je pokušao da zaustavi eskalaciju rata poslavši pismo Petru Porošenku sa predlogom da zaustavi granatiranje i povuče tešku artiljeriju sa linije sukoba, i to konkretnim vremenskim rasporedom povlačenja – Moskva je obećala da će ubediti dobrovoljce da pristanu na ovu opciju zarad očuvanja života civila.
Odgovor Kijeva nije bio telefonski poziv Kremlju ili pismo Putinu – već je ukrajinska vojska pokušala da povrati konačno izgubljeni Donjecki aerodrom i prešla na masovno granatiranje gradova. U nedelju Porošenko je najavio svoju nameru da povrati Donbas, „oživeti u Donbasu ukrajinstvo“. Iako je Porošenko istovremeno najavio spremnost da održi sastanak „normandijske četvorke“ na bilo kom nivou – bilo ministara spoljnih poslova, bilo šefova država – jasno je da su dela važnija od bilo kojih reči.
BUZDOVAN I BUNDEVA
Kao glavnokomandujući ukrajinske vojske, Porošenko naređuje bombardovanje ukrajinskih gradova a kao predsednik govori o svojoj posvećenosti mirovnom procesu i pregovorima. Ni Moskva ni Donjeck sa Luganskom ne veruju ni jednoj miroljubivoj reči predsednika dok ih akcije glavnokomandujćeg ne ubede u suprotno. Kasno uveče 20. januara stvorila se situacija u kojoj nastavak rata praktično u potpunosti zavisi od jednog čoveka – Petra Porošenka. Da bi zaustavio borbe, njemu je dovoljno da naredi prekid vatre i povlačenje teške artiljerije – i onda nema sumnje da će Kremlj održati reč i ubediti Novorusiju da odustane od borbenih dejstava i planova za kontraofanzivu. Za sada će takvo naređenje Porošenka biti dovoljno, ali niko ne može da kaže šta će biti za dan ili dva.
Svakim danom nastavljeni rat povećava svoju inerciju – i vrlo je verovatno da, ako se Porošenko saglasi sa Putinovim predlogom, na primer, u petak to već neće imati nikakav značaj. Izbor koji ima Petar Porošenko je vrlo jednostavan: prekid vatre sada, dajući na taj način priliku da se situacija vrati u primirje, krhko ali ipak primirje, ili dozvoliti da se stvari razvijaju isključivo po vojnom ključu. Naravno, odlučivši se na nastavak neprijateljstva, Porošenko je shvatao da to neće biti uspešno za njega (u protivnom slučaju bilo bi beskorisno govoriti o njegovoj uračunljivosti), ali teško da je mogao očekivati tako brz razvoj događaja.
Ogromni gubici VSU samo je blago talasanje vode u odnosu na uragan koji se nadvija nad ukrajinskom vojskom (i samim tim i nad vlast Porošenka). Ako front počne da se raspada, a kiborzi se pretvore u duhove, tada će se u Kijevu predsednički buzdovan u rukama Porošenka vrlo brzo pretvoriti u tikvu. I ne mora se više ići ni u Astanu ni u Brisel – novi hetmani će voditi proces raspada ukrajinske državnosti.
Ali, ako Porošenko ne razume pretnju – ne samo za Ukrajinu nego i za sebe lično – zašto onda Moskva treba da mu pomogne, pitaju trubaduri tenkovskog pohoda na Kijev. Pustiti ga da i dalje napada Donbas, ne navoditi ga ka miru i svakako ne davati mu mirovne predloge u situaciji kada se razvija nova faza rata, i nastupanja na Harkov, Odesu, Kijev. Rusija se ponovo poziva da pošalje vojsku ili barem, kao minimum, da ne ometa vojsku Novorusije, optužujući sve protivnike ove „operacije“ u najmanjem za nacionalnz izdaju. Međutim, Rusiji je potreban mir u Novorusiji zbog više razloga, i nijedan od njih nema nikakve veze sa zanemarivanjem nacionalnih interesa.
Najmanji mogući uslov za izlazak iz sadašnje faze rata – nije samo prestanak borbenih dejstava već početak direktnih razgovora Kijeva i Donjecka. Nikakvi drugi uslovi jednostavno neće biti prihvaćeni od Novorusije – ili će se s njom pregovarati direktno, razgovarajući pod jednakim uslovima, kao strana konflikta sa drugom, ili, proizilazi iz ove činjenice, nikakvog prekida vatre neće biti (čak i ako bude primirja).
To jest, razmišljaju o tome kako da odgurnu neprijatelja što dalje od Donjecka i Luganska – i deluju u tom pravcu. Na taj način, kraj neprijateljstva na samom početku „drugog ukrajinskog“ rata kao rezultat saglasnosti Kijeva za početak direktnih pregovora – jedina je validna opcija za Novorusiju za miran izlaz iz trenutne faze rata. I, naravno, pobednički, jer se time lome svi pokušaji SAD i same kijevske vlasti da građanski rat promovišu u patriotski: umesto glasnih izjava o namerama da se sve reši u pregovorima sa Rusijom (koja bi trebalo da, po zamislima anglosaksonskih stratega i kijevskih izvođača, izgleda kao zemlja agresor kako u očima ukrajinskog tako i zapadnog društva) počinju prave pregovore u unutarukrjinskom formatu.
CILJEVI MOSKVE
I ovde savršeno nije bitno smatrate li vi da li je Ukrajina već umrla ili još nije, zalažete li se za njenu celovitost ili podelu, obnovu, atlantizaciju ili vraćanje u ruski svet – važno je da će ukrajinska vlast biti primorana da prizna rat u Novorusiji za ono što i jeste u stvari – za građanski rat u svojoj zemlji (kao što je za nas to rat u zapadnom delu ruskog sveta). Već sama ova činjenica će biti snažan udarac ne samo na kijevsku porpagandu već i na same temelje ove veštačke propale države. Ako priznaju građanski rat – to znači, da bi ga zaustavili, moraju početi razgovare sa nezadovoljnima kao sebi jednakima i moraju pokušati pregovarati o miru. Po koju cenu? Preuređenje Ukrajine ili njena podela – u stvari to je manje važno. Sam početak pregovora će imati veći značaj.
Glavna stvar – priznavanje unutrašnjih uzroka sukoba će uništiti svu patetičnu antirusku propagandu Kijeva i njegovu efikasnost na unutarukrajinskom nivou (i uskratiti Zapadu priliku da se pretvara da ne razume šta se zaista dešava u Ukrajini) i, prema tome, naneti ogromnu štetu legitimitetu kijevske vlasti. Dakle, za poraz Porošenka i Jacenjuka direktni razgovori Kijeva s Donjeckom će učiniti više nego zauzimanje Mariupolja ili čak ostvarivanje pune kontrole nad celim prostorom bivših regiona Donjecka i Luganska.
A, ako se ispostavi da Porošenko sada nije spreman za takve pregovore, ipak će kasnije morati da dođe na njih, samo ovaj put za Kijev u mnogo goroj vojnoj situaciji.
Sve bi trebalo da ide svojim prirodnim tokom – čak i za vreme rata. Posebno kada nije reč o klasičnom, već o zaista hibridnom ratu, sa kojim imamo posla u Ukrajini. Gde postoji istovremeno i građanski rat u ovom fragmentu SSSR, koji je izazvan geopolitičkim operacijama SAD protiv Rusije, čiji je derivat i ekonomski rat između Zapada i Rusije, kao i borba između SAD i Rusije za Ukrajinu, i pokušaj SAD da izgradi zid između Rusije i Evrope.
Pred Rusijom stoje veliki, ali jasni ciljevi: ne dopustiti odvlačenje Ukrajine na Zapad, nastaviti integraciju postsovjetskog prostora, sačuvati normalne i korisne odnose sa Evropom, lišiti SAD funkcije svetskog hegemona u procesu restrukturiranja globalne arhitekture. Svi ovi ciljevi su povezani među sobom, i neophodno je pronaći pravi put za njihovo postepeno ostvarivanje, bez žurbe i bez odlaganja. Antiruska vlast u Ukrajini neće se promeniti kao rezultat bitke za Kijev, već pod pritiskom već tekućih procesa, koje ni ona ni Zapad nisu u stanju da izmene. Novorusija, naravno, ozbiljno će ubrzati ovaj proces, ali ne samo vojnim metodama. Svima u ruskom svetu je potreban Kijev, ali, ako postoji šansa da antiruska vlast u njemu padne bez da se građanski rat proširi na celu teritoriju Ukrajine, možda treba od njega odustati? Ipak je to naš narod, naša zemlja.
Upravo zato sada ne može biti nikakvog kretanja na Kijev novorusijske vojske, ali može da bude rata, tokom kojeg će Novorusija izaći na svoje minimalne granice uzimanjem Luganske i Donjecke oblasti. Čini se da ovo hoće i Petar Porošenko.
