Staljin u svetlu istorijske istine

Staljin u svetlu istorijske istine

7 septembra 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Šta nacija i istorija (ne)opraštaju? O tome nam mnogo govori aktuelni odnos Rusa prema Staljinu!

Tačno pre 70 godina (1944), 5. septembra, otpočela je realizacija dugo pripremane nemačke operacije koja je imala za cilj likvidaciju sovjetskog lidera Josifa (Visarionoviča) Džugašvilija, poznatog pod partijskim nadimkom Staljin. Sovjetske snage su nemačku akciju relativno brzo osujetile, ali ona govori koliki značaj se u Berlinu pridavao ličnosti Staljina u vezi sa uspešnim ratovanjem Sovjetskog Saveza. Polazilo se od pretpostavke – u toj fazi rata već verovatno pogrešne – da bi ubistvom Staljina bila zaustavljena pobedonosna ruska vojna mašinerija. Kako god bilo, godišnjica koju sam pomenuo prilika je da se iznova ali na kraju i u svetlu današnjih globalnih odnosa, osvrnemo na „lik i delo“ vođe države čiji naslednik je savremena Ruska Federacija.

ISTORIJSKE NIJANSE

Oni koji imaju simpatije prema Staljinu, često navode da je njegov prvorazredni ideološki i geopolitički neprijatelj kakav je bio Vinston Čerčil, za njega rekao: „Preuzeo je Rusiju sa drvenim plugom a ostavio ju je sa atomskim reaktorom“. Međutim, formalno gledano, u pitanju je neistina, a suštinski posmatrano, poluistina koja mnogo govori o kontroverznosti „lika i dela“ Josifa Džugašvilija. Navedeno Čerčil nikada nije rekao. To je citat britanskog istoričara poljsko-jevrejskog porekla, Isaka Dojčera, inače aktivnog sledbenika Trockog i samim time – to ne treba posebno ni naglašavati – čoveka koji nije imao simpatije prema Staljinu. Ipak, kao istoričar, nastojao je da sagleda prošlost što objektivnije.

Ono što je rekao, u osnovi je tačno ali se ipak radi samo o jednoj strani istine. Sovjetska Rusija i SSSR u celini, pod vođstvom Staljina postigli su grandiozne uspehe, ali oni su više nego skupo plaćeni. Radi njih, na razne načine, na crvenom oltaru žrtvovani su milioni ljudi. Staljin ne samo što je nemilosrdno trošio „ljudske resurse“ radi jačanja ekonomske i svake druge moći države, već je i bez mnogo okolišenja na najbrutalniji način eliminisao svako, stvarno i umišljeno, žarište otpora sopstvenoj volji.

U skladu sa tim, oni kojima Staljin nije po volji, često navode da je jednom prilikom cinično rekao: „Nema čoveka – nema problema“. No, nigde nije zabeleženo da je to stvarno izgovorio. U pitanju je, kao i u Čerčilovom slučaju, površinska neistina sa mnogo dubinskih osnova. Poslednja izreka je, nesumnjivo, u skladu sa a principom po kome je Staljin postupao. Govorio je: „Kadrovi sve rešavaju“. Iz toga kao i njegovog delovanjajasno je da je smatrao i da nestanak nepodobnih takođe rešava probleme, odnosno da užasan strah od takve sudbine mnoge navode da ih ne prave i iz sebe iscede svaku kap energije da efikasno, u domenu svojih ovlašćenja,deluju u skladu sa voljom vođe i zacrtanom državnom politikom.

RUŠENjE IMPERIJE

To što se o Staljinu i posle 60 godina od njegove smrti veoma mnogo govori i piše – i to neretko na način koji obiluje mitovima, lažima, glorifikovanjem, vređanjem i omalovažavanjem – podseća nas koliko je značajan trag za sobom ostavio. Mnogo toga je stvorio ali i razorio. Posle njega su ostali grandiozni uspesi ali i oblaci patnje. Doprineo je rađanju moćnije Rusije nego što je ikada bila ali je i prolio okeane krvi ili posredno doveo do smrti miliona ljudi. A da bi sve te elemente mogli da uklopimo u celoviti mozaik i tako na kraju odredimo bilans njegovog delovanja, važno je sagledati istorijske tokove epohe u kojoj je Staljin živeo i njegovo, makar i krvavo, njihovo (pre)usmeravanje. Krenimo od revolucionarnih previranja.

Boljševici, nastavljajući (ne)dela prozapadno nastrojenih liberala i socijalista, srušili su i ostatke Ruskog carstva. Ono je sigurno imalo dosta mana ali je bar uistinu bilo rusko i pravoslavno, odnosno obezbeđivalo je državno jedinstvo strateški važnog prostora od nemačke i švedske granice do Aljaske (nekadašnji SSSR sa Poljskom i Finskom). Uz to, šta god posle tvrdila komunistička propaganda, već je ušlo u period burnog industrijskog razvoja, što se odražavalo i na poboljšanje standarda najširih slojeva stanovništva. Da takvi trendovi nisu prekinuti opstala bi velika a jedinstvena (sve)ruska država i, s druge strane, ona bi se preobrazila u globalnog ekonomskog lidera. Međutim, stvari su krenule – uz svestranu pomoć raznih zapadnih centara moći čija namera je bila eliminisanje opasnog geopolitičkog konkurenta– u drugom smeru.

Boljševici su od istorijske Rusije napravili amorfnu federaciju. Štaviše, administrativnim putem – kao što je kod nas bio slučaj sa stvaranjem tzv. crnogorske i tzv. muslimanske nacije te asimiliranjem Srba u južnim delovima Stare Srbije (tzv. severozapadna Makedonija) – razdvojene su tri specifične grane jedinstvenog ruskog nacionalnog drveta. Proklamovane su i potom „gajene“ beloruska i ukrajinska nacija (ranije maloruska ruska grana) dok je velikoruski ogranak Rusa poistovećen sa tom, istorijski gledano, mnogo širom nacionalnom zajednicom.

Intenzivno se odvijala uz derusifikaciju i tzv. korenizacija. Radilo se o političkoj i kulturnoj kampanji emancipacije svih neruskih naroda, često i uz gaženje ruskih interesa i temeljnih postulata državnog jedinstva. Po principu koji smo i mi osetili na svojoj „koži“ – žrtvovanja interesa nabeđenog hegemonističkog naroda i njegovog podređivanja, neretko i ekstremno-nacionalističkim željama, navodno ranije potlačenih naroda – vođenja je nacionalna politika u SSSR-u do početka 30-ih godina. Što manje ruskog u kulturi drugih naroda a što više autonomije – smatralo se pozitivnim.

U borbi protiv centralizma i tzv. ruske prevlasti išlo se toliko daleko da je drastično moglo da bude ugroženo i elementarno jedinstvo već rasklimane zemlje, odnosno njen odbrambeni potencijal. Tako je tokom 20-ih godina započeto čak i stvaranje čitavih divizija sa većinskim sastavom pripadnika naroda onih republika u kojima su bile stacionirane, te komandnom upotrebom njihovih jezika. Da je Sovjetski Savez sa takvom vojskom dočekao napad nacističke Nemačke ne bi prošlo mnogo vremena pre nego što bi njene trupe defilovale trgovima Moskve!

OBNOVA CARSTVA

Politika agresivne derusifikacije i decentralizacije započeta je u doba Lenjina a nju je nastavila da sprovodi boljševička elita. Staljin je bio njen deo, i sve dok se nije dokopao ključnih poluga vlasti nije se napadno suprotstavljao vladajućim trendovima, ali je bio daleko od onih koji su prednjačili u rasturanju države. A kada se popeo na vrh piramide moći – makar i zbog želje da bude crveni car (sada nisu važni njegovi motivi već dela) – otpočeo je, i to na radikalan način, suprotne procese. Državno jedinstvo je jačano a ne slabljeno. Razume se radi toga su ponovo afirmisani ruski jezik i kultura kao važna vezivna tkiva sovjetskog etničkog konglomerata. Prekinut je i proces udaljavanja Ukrajinaca i Belorusa od njihovih ruskih korena a jedinstvo sa Rusima (Velikorusima) traženo je na osnovu reafirmacije svesti o zajedničkom poreklu.

Staljin je preuzeo rasklimanu državu i od nje je ubrzo napravio državnu tvorevinu,tek po formi federalnog vida, još moćniju od nekadašnje Ruske imperije. Umesto svetske revolucije kojoj su bili posvećeni razni trocksitiki i drugi anacionalni boljševički krugovi, u prvi plan je došla izgradnja sovjetske države. I to možda uz kopču koju nije imala carska Rusija. Takva Rusija je bila spoljni integrativni faktor za mnoge druge narode koji je – pogotovo ako nisu bili pravoslavne vere – ne baš tako retko nisu istinski prihvatali kao svoju državu. Opet, sovjetski identitet je mnogo dublje prodro u duše ljudi različitih nacionalnosti, odnosno nije samo nametan kao što se mnogima danas čini već je, u kombinaciji sa revolucionarnim nabojem, suštinski usvajan.

Moći Kremlja su – osim uspostavljanja snažnih državnih spona na novim osnovama – doprineli i grandiozni uspesi na polju industrijalizacije i razvoja infrastrukture, energetike, obrazovanja, zdravstvene zaštite. Dovoljno je reći da je Sovjetski Savez tokom 30-ih godina imao dvocifrene stope privrednog rasta te je 1937. postao druga svetska industrijska sila (ispred su bile samo SAD), dok je carska Rusija bila na petom mestu (iako se i ona ubrzanim mada sporijim tempom, ali i uz mnogo manje krvi i znoja, uzdizala nagore). Naravno, SSSR je za zapadnim zemljama drastično zaostajao u pogledu Bruto domaćeg proizvoda (BDP) po glavi stanovnika ali je stvorio tešku industriju čiji značaj se ubrzo video, te je postavio temelje daljeg ekonomskog napretka.

Druga, mračna strana te medalje je oličena u strašnim odricanjima velikog dela stanovništva, kolektivizaciji i milionskim žrtvama njom prouzrokovane velike gladi. To je bila cena forsiranog industrijskog razvoja, a da sada šire ne govorimo i o proganjanju crkve, likvidaciji protivnika i sličnom. Važno je jedino reći da je svega toga bilo i pre nego što je Staljin postao gospodar SSSR-a. Već Lenjin je započeo politiku masovnih represija a protiv nje ništa nisu imali ni Trocki i drugi, od mnogih na zapadu hvaljeni, navodno „demokratski nastrojeni“ boljševici. Ali za razliku od svih njih Staljin je gradio a ne razarao državno jedinstvo istorijske Rusije, odnosno njene odbrambene i druge kapacitete za preživljavanje u surovoj geopolitičkoj areni!

RATNI TRIJUMF

Na Zapadu se Staljin baš zbog toga – odnosno što je stvorio supersilu koja ne samo da je odolela Hitleru već je decenijama bila protivteža SAD – stigmatizuje. A kao najveći greh mu se pripisuju čistke iz druge polovine 30-ih godina. One jesu bile strašne ali su ništa spram stradanja ljudi iz prethodnih perioda boljševičke vlasti. Uz to u njima je velikim delom stradala boljševička, anacionalna elita, koja je bila– pogotovo kada se radio o odnosu prema suverenosti, nacionalnoj državi i identitetu – blizanac moderne mondijalistike kaste. U čistkama su se pod udarom represije dobrim delom našli oni koji su ranije proganjali druge te sa mržnjom rušili sve što ima bilo kakvo obeležje ruske tradicije.

Zbog toga a ne usled progona pravoslavnog sveštenstva, bogatih seljaka, poklonika vrednosti carske Rusije – nad čistkama lamentiraju oni za koje je su Lenjin i Trocki velikani „kosmopolitskog duha“ a njihova dela, navodno, odraz progresivnih stremljenja. A da ne bude zablude da amnestiram Staljina za ono loše što je učinio, još jednom naglašavam da je počinio niz strahota. Ipak i one su imale, ma koliko to surovo i paradoksalno zvučalo, svoju istorijsku funkciju. Ponekada čak pomislim da je sudbina, pošto su zli dusi progutali Svetu Rusiju, odredila Staljina kao onoga kome je misija da zaustavi Hitlera i spase pravoslavne i slovenske narode (nacistički saveznici iz njihovih redova tipa hrvatskih ustaša odrekli su se slovenstva). Pitanje je da li je to iko drugi mogao. Samo onaj koga su se građani bojali više od smrti a prema njemu gajili i ambivalentno osećanje strahopoštovanja, mogao je da ih podstakne na takva žrtvovanja da za nekoliko godina izgrade ogromnu vojnu industriju, tokom 1941-42. Munjevito obnavljaju uništene armije, gotovo preko noći presele vojna postrojenja daleko od invazionih snaga, te se uz strašna odricanja izbore sa vekovima razvijanom nemačkom (pruskom) ratnom mašinerijom.

Bez Staljina svet bi sigurno bio drugačiji. Kakav ne znam, ali čitajući Majn Kamf verujem da bi bio takav da u njemu nema mesta za Ruse, Srbe, Ukrajince, Beloruse, Poljake, Čehe i mnoge druge narode. O strašnoj sudbini namenjenoj Jevrejima i Romima izlišno je i govoriti. A naivna su uverenja da bi neki od pomenutih, slovenskim ili drugim korenima, stigmatizovanih naroda, izbegao progone. Oni i njihove države bi eventualno mogli kolaboracijom da ih odlože ali ne i izbegnu. Hitler je dokazao da je ozbiljno mislio ono o čemu je pisao i govorio!

RUSKI PATRIOTA

Sve to se i od strane mnogih pripadnika naroda ne tako davno osuđenih na smrt – danas olako zaboravlja. Prihvataju se, masovno i kod nas, stereotipi o Staljinu kreirani od strane onih anglosaksonskih i drugih zapadnih krugova kojima su usta puna fraza o demokratiji i slobodi, a koji su Hitlera, zapravo, huškali na pohod na istok, odnosno koji sa negodovanjem gledaju na svaku iole snažnu pravoslavno-slovensku državu. A za pomenute centre moći – koji i danas kao i juče pokušavaju da svetom vladaju kao (neo)kolonijalni gospodari – Staljin nije problem zbog mračne strane njegovog dela već zbog sveta onoga svetlog što je učinio. Razni tirani od Pinočea do režima u Saudijskoj Arabiji, bili su ili su čak i sada hvaljeni prijatelji vodećih sila Zapada ako su u funkciji njihovih geopolitičkih interesa.

Baš njih je, najozbiljnije u moderno doba, ugrozio Staljin i zato je duh globalnog antistaljnizma zavladao ne onda kada je u SSSR-u sprovođenja strašna kolektivizacija već pošto je ta sila trijumfalno pobedila u Drugom svetskom ratu i izdigla se na pijedestal prvorazredne svetske moći. Kako su za Josipa Visarionovičau monografiji „Nepoznati Staljin“ napisali Roj i Žores Medvedev – čuveni ruski istoričar koji skoro pola veka proučava Staljinovo delo i njegov brat koji je u SSSR-u bio proganjani disident – „Staljin nije bio samo vođa i tiranin. Iza ljušture kulta ličnosti surovog despota postojao je i običan čovek, koji je razmišljao, promišljao, imao ogromnu volju, veliku marljivost i intelekt koji nije za potcenjivanje. On je besumnje bio i patriota istorijske ruske državnosti. Upravo je to Staljin koji se može označiti pojmom nepoznati Staljin“. Taj Staljin se bitno razlikuje od onoga navodno „poznatog“, naslikanog isključivo u tamnim propagandnim koloritima.

Većina Rusa (ali i građana mnogih drugih nekadašnjih sovjetskih republika) toga je svesna. Zato ga svrstavaju među najznačajnije vladare u istoriji Rusije i relativno pozitivno ocenjuju. Najnovija istraživanja javnog mnenja pokazuju da preko 50 odsto građana Ruske Federacije smatra da je Staljinova uloga bila dominantno pozitivna, pri čemu tek zanemarljiva manjina prema njemu ima idolopoklonički stav, dok gro Rusa sagledava njegovu ličnost i delo svestrano, ne negirajući ni ono loše. Međutim, svesni su da je njegov bilans ipak pozitivan. Znaju kome mogu da zahvale i za moć današnje Rusije. Ona se pre svega zasniva na energetici i nuklearnom potencijalu a temelje toga, i to toliko čvrste da ni razni nacionalno destruktivni lideri posle nisu uspeli da ih oslabe, postavio je Staljin!

SUD ISTORIJE

Na kraju samo još par reči o kojima bi trebalo da razmisle i naši vladajući i opozicioni političari. Kratkoročno gledano rejting može da se pumpa pričama o raznim visokoparnim vrednostima i posvećenosti unapređenju standarda stanovništva. No, u istoriju se kao značajna i pozitivna ličnost ne ulazi na osnovu toga. Nacija pre svega pamti velika državotvorna dela! Radi njih je spremna da oprosti i mnoga nedela ali nikada dugoročno neće amnestirati gaženje nacionalnih interesa ma zbog kakvih eventualnih uspeha na drugim poljima. Naravno, prvorazredna državotvorna stvar je kreiranje snažnog i efikasnog ekonomskog sistema. Ali takvi sistemi ne počivaju na frizerskim salonima i supermarketima već na jakoj industriji, naprednoj poljoprivredi, razvijenoj nauci. Uz to podrazumeva se da je uspešna država to generalno a ne tek na jednom polju, odnosno da suštinski razvijajući ekonomske potencijale jača i sve druge postupate nacionalne moći.

Staljin je svega toga bio svestan te je u tom duhu delovao. Zato ga, da to još jednom naglasim, bez obzira na projektovanu u globalnim razmerama stravičnu mržnju prema njemu, građani ključne zemlje kojom je vladao (ali i niza drugih postsovjetskih država) i danas uvažavaju! Svesni su da i u vremenima kada su usled neodgovornosti i izdaje raznih ruskih lidera – od Lenjina do Jeljcina – granice Rusije pomerene hiljadu kilometara na istok, odnosno kada su njeni vekovni geopolitički neprijatelji prodrli u jezgro nekadašnje istorijske Rusije, ruske odbrambene pozicije na istoku Male Rusije (Ukrajine) ipak se čvrsto drže poduprte nuklearnim i energetskim tekovinama Staljinovog dela!

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Romeo Erčević says:

    Staljin je postigao za svoju državu više nego itko u svjetskoj historiji!Nažalost,to ne ide bez uklanjanja neprijatelja socijalisričke države!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *