„Staljingrad“, paralela sa „300: Bitka kod Termopila“

„Staljingrad“, paralela sa „300: Bitka kod Termopila“

16 decembra 2013

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Posle dužeg vremena pojavio se film koji je zainteresovao našu javnost – Staljingrad Fjodora Bondarčuka. Nažalost, izlazak ovog filma širom sveta koincidira sa gašenjem bezmalo trećine bioskopskog tržišta u Srbiji i stanjem u kome čak i holivudski blokbasteri teško uspevaju da izbore termin na našim ekranima. Sama pozicija ruske kinematografije se takođe promenila – od vrlo povoljnih trgovinskih aranžmana u kojima su za SFRJ sovjetski filmovi stizali kao kusur došli smo u doba kada je Staljingrad preskup za naše distributere. Na bioskopskom repertoaru koji čine američki filmovi sa globalnom distribucijom, subvencionisani evropski naslovi i poneko domaće ostvarenje, očigledno je da naši distributeri nemaju dovoljno snage i prostora za autonomne poteze. Zato se ni Staljnigrad kod nas nije pojavio na vreme.

Ukoliko Bondarčukov film ikada i stigne do naših bioskopa, tada će ovaj fenomen već utihnuti. A, kada utihne, ostaće sam film, uvek najslabija karika u ovom biznisu u kome se roba plaća pre konzumacije. Staljingrad je vrlo zanimljiv za analizu, nažalost, nije toliko zanimljiv za gledanje.

Bondarčukov rad je na nivou ambicije, najpre u tehničkom smislu, upečatljiv. Ipak, sama priča na koju se fokusira je dosta mala i ne bih rekao da zarobljava grandioznost staljingradske bitke i njenog prelomnog uticaja na rat. Naravno, ideja da se velika priča ispriča kroz malu priču može biti legitimna, ali Staljingrad u tom pogledu nije naročito ubedljiv.

PARALELA SA 300

Film nosi stripovsku stilizaciju i najviše podseća na 300: Bitka kod Termopila Zeka Snajdera. Naravno, Snajderov film je u pogledu estetizacije mita znatno radikalniji jer se oslanja na strip Frenka Milera dočim Bondarčuk ipak traži oslonac u realnosti. No osnovni pristup filmskom jeziku je vrlo sličan u ova dva filma i ako imamo u vidu temu kojom se Staljingrad bavi, nema sumnje da je pogrešan. Paralela sa 300 važi i za zaplet o ratu u gradu koji vrvi od naivne karakterizacije i kič rešenja.

Bondarčuk jako insistira na scenskim aranžmanima koji su u sloumoušnu i imaju snagu više kao statični prizori nego kao pokretne slike. Ako tome dodamo da je scenografija takođe u duhu stripovske stilizacije, sa obiljem detalja koji atakuju na čula, Staljingrad više podseća na nekakvu umrtvljenu reklamu čiji je reditelj upravo savladao korišćenje specijalnih efekata nego na punokrvni ratni film. Samo je otvaranje, u duhu Spilbergovog Spasavanja redova Rajana (ali slabije od njega) uspelo da zarobi visceralnost rata.

Naročitu političku dimenziju daje priča koja uokviruje staljingradski deo, a to je akcija spasavanja žrtava zemljotresa u savremenom Japanu tokom koje narator pripoveda nemačkoj devojčici zarobljenoj ispod ruševina. Bondarčukov statični reklamdžijski pristup stvarima najbolje rezultate daje u tim scenama koje zapravo nemaju dramsku funkciju. No politička funkcija je jasna i dosta podseća na sovjetske filmove, za koje je bilo svojstveno podvlačenje zaključaka kako gledaoci ne bi imali nedoumice. Poenta koju apostrofira Bondarčuk jeste da su događaji iz staljingradske bitke omogućili Rusiji da danas bude globalna sila i podseća na sovjetsku ulogu u temeljnim istorijskim procesima savremene civilizacije.

U poređenju sa velikim sovjetskim filmovima o Drugom svetskom ratu i spektaklima na druge teme u čijoj je režiji briljirao njegov otac, Fjodor Bondarčuk pravi veliki zaokret. Naime, njegov rad nema energiju i umetničku autonomiju jednog Elema Klimova, koji je postavio standard za sovjetske filmove o Drugom svetskom ratu u umetničkom pogledu, ali isto tako nema ni tu čistu fizičku spektakularnost koju su imali pojedini projekti Mihaila Kalatozova ili njegovog oca. Naime, kod Bondarčuka ima spektakla, ali je realizovan racionalno na način na koji bi to uradili Amerikanci, sa dosta specijalnih efekata, nema one monumentalnosti kada se u kadru nađu desetine hiljada statista ili kada se za potrebe filma mobiliše vojska.

OBIČAN MUVI

Jedan od osnovnih nesporazuma u tumačenju istorije sovjetskog ili jugoslovenskog filmskog spektakla jesu upravo istinite priče ili urbane legende o impresivnim zahvatima koji su započinjani na njihovim snimanjima, poput mobilizacije vojnih jedinica ili rušenja pravih mostova. U većini slučajeva takvi zahvati tumačeni su kao primer bahatosti ili diletantizma, ali zapravo reč je o oklevetanom pristupu režiji u kome se gradi spomenik koji, za razliku od običnog, filma nema cenu.

Glumci sa iskustvom igranja u partizanskim filmovima kažu da fizičko prisustvo velikog broja statista i vojne tehnike utiče i na glumačku igru a čak ni sadašnji ruski glumci sasvim sigurno nemaju toliku rutinu igranja pred zelenim ekranom na kome svi ti detalji tek treba da se docrtaju. Uostalom i mnogi američki glumci koji mnogo češće glume pred zelenim ekranom imaju teškoće da se adaptiraju na igru bez partnera ili u neutralnim ambijentima. Za razliku od ranijih filmova, kada su Amerikanci snimali filmove uz pomoć svih dostupnih tehnika a Sovjeti (i Jugosloveni) velike freske sa rekonstrukcijama za čiju se cenu ne pita, Fjodorov Staljingrad je ipak običan muvi, a kao takav je očekivano slabiji od nečega što bi na sličnu temu mogli isporučiti Amerikanci ili čak Južnokorejanci.

Staljingrad Fjodora Bondarčuka je film kakav ne viđamo svaki dan, ali definitivno nije veliki sovjetski spektakl koji će odoleti zubu vremena. Ipak, značajan je zbog toga što je, pored ogromnog uspeha u Rusiji, kakav su ranije ostvarivali i drugi tamošnji filmovi, uspeo da se izbori za svoje mesto i na drugim tržištima, sa posebnim akcentom na vrlo specifičnu i zatvorenu Kinu. Poslednjih godina nekoliko kinematografija uspeva da proizvede lokalne hitove koji pored onoga što zanima tamošnju publiku imaju i kvalitet koji zaslužuje globalno prepoznavanje. Ipak, izvan matičnih zemalja ti filmovi su retko kada dobijali široku distribuciju i mahom su tretirani kao poslastica za ljubitelje egzotičnog filma, uprkos svojoj komunikativnosti. Ove godine, imamo nekoliko naslova koji su uspeli da probiju tu barijeru. Staljingrad je jedan od njih. Šteta što se ovaj proces dešava u trenutku kada u srpskim bioskopima nema mesta čak ni za vrhunski mejnstrim.

(Novine novosadske, Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *