Stan u Londonu

Tweet

Piše: Raša Popov

Kao što su važili za socijalizam, kumstvo i kumašinstvo važe i za neokapitalizam.

Volim priče sa putovanja. U autobusu iz Kikinde, čuo sam razgovor dvojice penzionera o jednom uspešnom biznismenu. Podigao je kredit iz banke, čini mi se 14 miliona, uz javne preporuke, da osnuje jednu fabriku, da nam izvuče privredu iz krize. Oho, ho! Preduzimač kakav nam treba! Poklonik produktivnog kapitalizma.

Nećemo se srditi na njega. Otvoriće radna mesta, nahraniti gladna usta oskudnih porodica. Deca će piti mleka i umakati hleb u jaja na oko. Ej, da nam je više takvih!

Klacka se autobus kroz Bašaid i Melence, kad priča o ,,sirotinjskoj majci” zape za kamen i preturi se. Onaj fabriku nije ni osnovao! Kupio je osam stanova, od kojih mu je osmi u Londonu.

Evo me, već danima razmišljam o lepom uspehu ovog špekulanta. Najpre je morao prekršiti ugovor o nameni kredita. To je prvi uslov za uspešno špekulisanje – gaziti ugovore.

Postavlja se pitanje, kako se usudio da prekrši ugovor, što je prekršajna radnja?
Onaj ljući i prgaviji penzioner prosikta:

„Mora da mu je neki glavešina bio kum!” „Biće da je tu odgonetka njegovog neustrašivog ponašanja! Sem toga, nije se nadao da će se u Srbiji razviti stvarna akcija protiv prevara i podvala pod zajedničkim nazivom antikorupcionaštvo”.

E, to se razvilo. Raste verovatnoća da će takve mahinacije pasti u oko merodavnim kontrolama. No, kontrole se nalaze pred nepremostivom preprekom, ova protekcionaška ujdurma izvedena je u najdubljoj tajnosti. Neće valjda kontrolori putovati autobusima da prisluškuju siktanja ozlojađenih penzionera… To ne bi dalo mnogo ploda.

U ovoj priči najslabija tačka maherovog nepoštenog bogaćenja je – stan u Londonu! A to mu je istovremeno i najbezbednija stavka! Po našim današnjim ozlojađenostima na bogataše, milioni ljudi će se zgroziti kad čuju da je naki naš građanin kupio stan u Londonu.

To nas nagoni na pomisao da je izazivač opšteg zgražanja suludo hrabar. Zar se kupujući stan u prestonici Britanskog kraljevstva počinilac nije bojao da će se, baš zbog toga, posumnjati u debljinu njegovog buđelara. Zar on ne pamti one iz Titovog doba komisije za ispitivanje porekla imovine?

Ne pamti, zaboravio je. Jer sad je drugo vreme. Novine su još pre deceniju pisale da jedan tajkun („veliki gospodar”) ima vilu u Londonu. Pa šta? Ništa!

Kad može veliki tajkun da bude Roman Abramovič i da kupi „Čelsi”. što to ne bi mogao i mali tajkun da kupi stan. Zar su njegovi novci smrdljivi?

U stvari, jesu, bar u ovoj priči s putovanja po Banatu.

U nastavku, penzioneri su snizili glas i polušapatom počeli opisivati koji je to kum dao mig neuspešnoj banci da široke ruke dodeli Londoncu izobilan kredit. No, tvrdili su da je reč o kumu.
Setio sam se da je braneći doktorsku tezu o konačnom trijumfu pravedne raspodele, to jest socijalizma, jedan doktorand sveo sve na matematičku formulu. Predratni ekonomista, profesor Vasiljević ga je upitao: „A gde je u toj vašoj formuli kumstvo”! Doktorand rekne da ne razume pitanje.

Stari profa se nasmeja i reče: „Šta ćete kad kum bude kumu ukazao protekciju?”
Kao što su važili za socijalizam, kumstvo i kumašinstvo važe i za neokapitalizam ili otmeno rečeno – za ovo doba tranzicije.

(Politika)

Tweet