Standardi, licemeri i varvari

Standardi, licemeri i varvari

23 marta 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Evropi se ne da da se istinski ujedini. Prvo nam je sugerisano da je problem u „gvozdenoj zavesi” ideologije, zatim da je reč o „plišanoj zavesi” kulture, a od početka krize u Ukrajini sve češće se pominje bedem koji deli „moderne države” od onih koje su izabrale da žive u prošlosti.

Ali zid koji nije moguće srušiti je najviši i najdeblji od svih zidova – mentalni. Utemeljen je, između ostalog, na jednom veoma uskom, isključujućem i kultur-rasističkom shvatanju Evrope i evropskog identiteta koje dominira u srcu EU.

Na sekularizovanom severozapadu kontinenta odavno su sahranili boga, ali njegovu opojnu funkciju preuzela je jedna dogmatska i zaslepljujuća vizija Evrope, temelj pravoverja koje danas deli Stari kontinent.

Pokazalo se da čak ni u bogatim i stabilnim državama nije lako modernizovati ljudske mozgove i promeniti mentalni softver koji proizvodi viziju Evrope kao samodovoljne tvrđave, oaze svetlosti koju ugrožava orijentalni mrak koji je okružuje.

Tako je, posle slike zatvorenog „hrišćanskog prostora” koja se održavala vekovima, Evropa postala shvaćena kao podjednako ekskluzivan, mada navodno kosmopolitski zabran. Za mnoge korifeje „tvrđave Evropa” danas je glavna dilema da li je staru „islamsku pretnju” zamenila ruska ili dva velika zla nadiru uporedo.

U tako shvaćenoj Evropi nema mnogo mesta za sve one koji su stvarno različiti. Oni koji dolaze s dalekih prostora, ili iz zemalja koje, navodno, nisu istinski evropske, prihvatljivi su samo ako su, kako piše Slavoj Žižek, postali „lajt” ili nešto nalik „kafi bez kofeina”, dakle ljudi koji su očišćeni od svega što pokazuje da su istinski drugačiji.

Slavljenje različitosti i zaklinjanje u pluralizam ima i jednu zbunjujuću granicu – evropejstvo sme da postoji samo u jednini. Rečeno ovdašnjim političkim žargonom, „druga Srbija” je super ali „druga Evropa” je nedopustiva.

Posledice postojanja ovakvog mentalnog bedema možemo prepoznati u mnogim ključnim politikama Brisela i moćnih država članica.

Štaviše, bez uzimanja u obzir samorazumevanja intelektualnih i političkih elita unije nije moguće tumačiti ni ono što s dešava u vezi s Krimom, a što nekima deluje kao borba za poštovanje međunarodnog prava, jezik sile ili odbrana ekonomskih interesa.

Ne treba gubiti iz vida koren opasne eskalacije u Ukrajini, ultimatum koji je izrekao Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije – ili mi („Evropa”) ili oni (Rusija). Sa sličnim zahtevima može se suočiti i Srbija.

Pri tome, Srbija je, za razliku od Ukrajine, devedesetih postala primer ne samo neevropske već i antievropske zemlje u Evropi. Zato će „evropeizacija Srbije” na Zapadu biti praćena primenom dvostrukih standarda i velikom dozom sumnjičavosti i neverice.

Trijumf zagovornika briselskih integracija na prošlonedeljnim izborima ne treba da zavara. Istorija teško umire. Greši svako ko veruje da je u pravoslavnim krajinama Evrope moguće jednostavno preseći čvor i jednim potezom „zauvek” usmeriti ove države samo ka Zapadu.

Na našim prostorima upetljane su složene i bolne lokalne istorije i autohtone intelektualne i društvene tradicije. Iako iz bitno različitih razloga, i u Srbiji i u Ukrajini zalog bolje budućnosti predstavlja odustajanje od shvatanja da Rusija i EU predstavljaju dve nepomirljive opcije.

To neće biti lako. Naličje evropeizacije odavno predstavlja deevropeizacija onih koji se ne uklapaju u dominantno shvatanje Evrope. Od starih proklamacija da Azija počinje kod istočne železničke stanice u Beču a Afrika u Rimu, stigli smo do mnogo sofisticiranijih i manje transparentnih mehanizama isključivanja drugačijih delova Evrope.

Njeni južni i istočni obodi i dalje redovno bivaju uokvireni kao preteći, skup parazita i (ne)kulturom zatrovanih varvara.

Ni danas nije reč samo o stigmatizovanom Balkanu ili oklevetanoj Rusiji, već i o „lenjom mediteranskom jugu”. U žargonu evropeizacije koja traje, Portugal, Italija, Grčka i Španija postali su „svinje”, u skladu sa engleskim akronimom (PIGS) koji ilustruje jedan od mehanizama sužavanja kako prostora tako i samog pojma Evrope.

Deevropeizacija je postala i ozbiljan naučni poduhvat. Jelena Subotić je, poredeći „napredak” u Hrvatskoj na polju evropeizacije i „odugovlačenje” u Srbiji, zaključila de je „Evropa stanje uma”. Ona je Srbiju navela kao primer zemlje u kojoj „ideja Evrope nije široko prihvaćena”.

Ugledna profesorka na Državnom univerzitetu Džordžije prepoznaje u Srbiji, za razliku od „uspešno” evropeizovane Hrvatske, udaljavanje, „divergenciju identiteta” srpske države i Evrope koja je praćena „snažnim otporom normama i pravilima evropeizacije” i „definisanjem nacionalne zajednice u suprotnosti prema Evropi”.

Subotićeva upozorava „evropske političke preduzetnike” da će u Srbiji i „drugim državama-metama” u kojima stanje uma nije zadovoljavajuće, evropeizacija biti teško ostvariva.

Ali „uspeh” etnički očišćene Hrvatske odlično ilustruje mračnu stranu evropeizacije i cinizam koji prati njenu politizaciju. Štaviše, danas su najvatreniji zagovornici pristupanju EU albanski i ukrajinski ultranacionalisti. Slično hrvatskom, i njihovi šovinistički i zločinački projekti bivaju prepakovani kako bi mogli da se uklope u vladajuću „ideju Evrope”.

Zapadni mediji su, na primer, prethodnih dana, uporedo s upornom „hitlerizacijom” Putina, ponosne Hitlerove saveznike u Ukrajini preimenovali u „antisovjetske partizane”.

Dok god budemo svedoci patologizovanja ili nacifikacije različitosti, Evropa će ostati duboko podeljena. Uvrede i klevete ne predstavljaju dobru polaznu osnovu za dijalog i obnovu poverenja.

Ne deluju obećavajuće ni pokušaji da oni koji su drugačiji budu proglašeni za neevropljane i odvojeni novim zidom.

Bilo bi mnogo lakše da su problem samo građani ili zajednice koji Evropu krojenu po meri Evropske unije ne vide kao svoju – milioni ljudi koji, kako nam se stalno sugeriše, mentalno „nisu postali Evropljani”. Nažalost, prepreka na putu ka istinski inkluzivnoj i ujedinjenoj Evropi krije se i u stanju „evropskog uma”, samorazumevanju unije koja je prisvojila ideju Evrope.

Ono čini da, kako piše Talal Asad, mnogi od onih koji su „prisutni u Evropi ipak budu odsutni iz nje”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *